Весна Парун: Бакља

Све што је моје у земаљској глазби, немир дрвећа, тешки склад равнице, тишина која о чело се разби и шумна свјетлост звијезде издајнице, све што се валом моје ноћи храни и будној ми о камен крви туче, о праг је неки ударало давни гласом мора, пјесмом што јауче. И кад сав наталожени јад ко бакља шикне увис, наглог миља проструји топла нит; мој дух се сјети ганућа љубави. Безутјешно тад препознам, пуна божанскога смиља, јутарњу птицу што ми сном прелети.