За аутобус из филма 'Ко то тамо пева' стигле четири понуде из Србије, али он није на продају
За аутобус из култног филма "Ко то тамо пева", вероватно најпознатији реквизит из архива Јадран филма, стигле су четири понуде из Србије, но у управи некадашњег "југословенског Холивуда" из загребачке Дубраве одлучно одговарају - аутобус није на продају.
"Добили смо понуду за сарадњу од више фирми које се баве продукцијом с подручја бивше Југославије, али и четири понуде из Србије за продају аутобуса с натписом 'Крстић и син'. Но, то смо морали отклонити јер тај аутобус, једноставно, није на продају", казао је председник управе Јадран филма Винко Грубишић, преноси данас агенција Хина.
Додао је да настављају пре неколико година започету обнову аутобуса чији је завршетак, како истиче Грубишић, "нажалост, зауставила пропаст једне велике хрватске корпорације која је требала бити спонзор".
Након пословног слома тог некад и у Европи моћног, али неоствареног покровитеља, Грубишић истиче да су успостављени односи с неколико других спонзора, али и да су обнову ипак, за сада, одлучили наставити сами.
Наставља и како је реч о озбиљном улагању у темељиту реконструкцију тог мерцедесовог аутобуса, јер, како у загребачкој Дубрави истичу, а парафразирајући цитат из "Ко то тамо пева": "Немачка возила су најбоља на свијету - Дие Бесте".
"Но, међутим, наша жеља која је значајно успорила обнову јесте да аутобус учинимо механички прихватљивим и технички потпуно исправним, односно да буде у возном стању. Морамо га оставити визуелно оригиналним, али технички исправним да може возити као регистрован аутобус", каже Грубишић.
Он је рекао да ће се тај атобус заиста возити по путевима бивше Југославије.
"Заиста ће ту бити и неки Мишко који ће нас возити завезаних очију. Уосталом, то нам ионако раде", закључио је.
Како истичу у Јадран филму, реч је о аутобусу мерцедес-бенц О 3500 који се производио од 1949. и који, супротно увреженом мишљењу, није био модел који се могао возити по српским провинцијским земљаним путевима уочи избијања Другог светског рата и бомбардовања Београда, завршне сцене филма Слободана Шијана.
Био је то великосеријски аутобус, а његова цена се сада уобичајено креће око 60.000 евра јер колекционари не преферирају аутобусе и камионски програм. Као "обични" олдтајмер има такву вредност, али као кључно возило у филмском ремек делу југословенске кинематографије његова вредност драматично расте.
Технолошки, уградићемо нови мотор, обновити подвозје и уградити двокружни кочнички систем да аутобус може изаћи на пут. Уградићемо нову опрему, али поштујући изворно стање. У принципу то ће бити "схов цар" за подручје целе бивше Југославије, истичу у радионици Јадран филма.
Кажу да повратак у изворно стање значи и оригиналну боју аутобуса, натпис "Крстић и син", али и димњак и рупе на крову аутобуса од сачме испаљене из пушке ловца којег је филмски оживео Ташко Начић, пећ бубњару и импровизирани роштиљ којим су вешто руковали возач Павле Вуисић и његов Мишко, Александар Берчек, те дрвене столице на којима су седели филмски ликови које су оживели Данило Бата Стојковић, Драган Николић, Славко Штимац, Неда Арнерић и остали.
Но, упитно је хоће ли се у повратку аутобуса користити и пратећа филмска музика, као и одати омаж старици која се у пар кадрова филма вози у том аутобусу и нестаје без изговорене речи. Како истичу у Јадран филму, о музици ће се још одлучивати, али старица није била "стандардна" опрема филма па самим тим не може бити и стандардна опрема аутобуса.
Закључују и како је обнову аутобуса значајно успорила корона криза, потрес и олуја који су похарали Загреб и Дубраву због чега су рокови њеног завршетка померени за годину дана. Но, осим што је наведени аутобус најверојатније најпознатији, а засигурно највећи филмски реквизит Јадран филма, он је и круна ове године покренуте обнове архива и фондова тог некадашњег филмског дива.
У очекивању доласка обновљеног аутобуса "Крстића и сина", вредно је истаћи и да је у Јадран филму почетком ове године отворен нови савремени и потпуно опремљени архив у који је пребачено око 1.660 филмских трака хрватске кинематографије насталих од њеног оснивања 1946. до 2004. Осим тога, најављена је и обнова и ревитализација пратећег филмског градива, укључивши и филмске плакате међу којима је и Пикасов плакат за "Битку на Неретви" који би, према плановима, требали бити стално изложени у простору Јадран филма, али и реинтерпретирани у изведби студената Академије ликовне уметности.
Осим филмова, плаката и аутобуса, планирана је и обнова или пренамена осталих бисера њиховог архива - возног парка у којем већину чине возила из Другог светског рата, као и костимографије која чува око 10.000 костима коришћених у продукцијама или копродукцијама Јадран филма.
"Возни парк 'наслоњен' на Други светски рат има око 70 до 80 возила. Но, већином су то возила из високосеријских ратних програма тако да, нажалост, на колекционарском тржишту не вреде пуно. Постојала је могућност да сва та возила донирамо Војном музеју, али и да преко европских фондова ту направимо хангаре и да их конзервирамо. У принципу све што је наслеђено и даље је сачувано", истичу у Јадран филму.
Као бисере колекције истичу предратну татру, цитроен трацтион авант, "ратни" опел блитз, ретко очувани "ратни" мотоцикл зüндапп КС 750, те легендарно немачко ратно возило Кüбелваген који је, према документацији, наводно припадао возилима из пратње немачког генерала Александра Лера (Александер Лöхр).
Наравно, ту је и велики број америчких војних камиона.
Интерес за "ратним" возним парком Јадран филма и даље постоји – задњи пут су коришћена прије неколико месеци у снимању филма О'Десса у Загребу и околинии, истичу у Јадран филму. Но, ту су и проблеми с коришћењем возног парка настали неумитним развојем филмске технологије.
Проблем с масовним коришћењем возила из фонда Јадран филма за нове продукције управо је модерна технологија. Користе се углавном само једно или два возила, углавном камиона, закључују у Јадран филму.
Неискоришћени и изузетно богати фонд Јадран филма је и костимографија у којој се још и сада чува око десет хиљада костима и око 40.000 припадајуће опреме за те костиме - углавном шешира, капа, ципела, ремена, шалова, рукавица, торби и дамских торбица.
{имаге3}
"Ту је заправо цела историја хрватског и југословенског филма. Од сваког филма је остало понешто", истичу у Јадран филму. Међу њима су и бисери костимографије, на пример капути из филма Крсте Папића "Избавитељ", тунике и царски костим из "Човека кога треба убити" Вељка Булајића, костими из небројених ратних филмова, али хрватских класика попут серије "У регистратури".
Највреднији костими дислоцирани су у згради управе Јадран фима, где су у две собе похрањени костими за планирану екранизацију Гричке вјештице. Но, пуно тога у филмском граду у Дубрави ипак недостаје. Нажалост, костими из "Сељачке буне" Ватрослава Мимице нису у фундусу Јадран филма.
"Људи нас често питају, али претпостављамо да су завршили на садашњој Хрватској радиотелевизији с којом је Јадран филм и снимио тај филм и серију и где су те костиме, највероватније, отписали", истичу у Јадран филму. Кажу да су преузели бригу о костимима крајем 80-их година прошлог века када је прошло "златно време" тадашњег југославенског "Холивуда" и бројних, у то време, најчешће ратних (ко)продукција.
"Униформе су се шиле у Конфексу, у загребачкој Влашкој улици, али и у Каменском што доказује и доста етикета које налазимо у тим костимима. Проблем је с униформама што су мали конфекцијски бројеви, барем како се то види у садашње време", говоре у Јадран филму напомињући да је својевремено постојао и велики интерес појединаца за изнајмљивање војних одора.
Униформе из Другог светског рата никада се нису могле изнајмити "приватно", него само за позориште, филм и телевизију. С тим да су, истичу у Јадран филму увек били јако опрезни, морало се знати ко што ради, а изнајмљивало се само уз оверени "папир" продукцијске куће.
Интерес за костиме још и сада постоји, но то су све већ људима познати "оутфити" за којима је све мања потражња. До пре короне још је и било какве – такве приватне потражње, а сада људи као да су потпуно изгубили интерес, закључују у Јадран филму.
Но, потврђују да их још и сада, додуше ретко, зову појединци са специјалним захтевима – попут оног имају ли шешир који је носио Љубиша Самарџић као "Црни Роко" у серији "Куда иду дивље свиње" који, након велике потраге, ипак није пронађен. Недавно је предложена потрага за костимима и реквизитима најскупље југославенске продукције, филма "Битка на Неретви", а исказани предмет интереса јест кожна јакна који је носио Јул Бринер као инжењерац Владо који је, барем на филму, успео разорити мост.
За крај, у Јадран филму најављују и њима врло посебан, "носталгичарски" пројект, "Афтер вар парти" који би се требао одржати 29. новембра у просторима Јадран филма с коришћењем костимографских елемената из Другог светског рата - партизана, Немаца, усташа, четника и осталих. За оне који не знају, поручују из Јадран филма, био је то Дан Републике пропале државе Југославије.
(Бета, 11.10.2023)
