Borelj: Pravo na samoodbranu ima svoje granice

Strazbur, Francuska Predsednice Evropskog parlamenta [Roberta Metsola], predsednice Evropske komisije [Ursula fon der Lajen], ministre [spoljnih poslova Španije, Hose Manuel Albares],  dame i gospodo, Ovo su trenuci intenzivnih emocija kada su osećanja veoma jaka.   Ovo su trenuci kada moramo da pozovemo glas razuma, da prevaziđemo emocije koje svi osećamo zbog tragičnih događaja kojima smo bili svedoci. Svi smo osudili neopisivi užas napada koje je pretrpeo Izrael. Ti napadi na civilno stanovništvo su ostavili toliko mrtvih, pogađajući mnogo bespomoćnih ljudi u trenutku kada su slavili život, da bi se umesto toga našli pred smrću.   Još jednom osuđujemo te napade. Recimo i to da Izrael, naravno, ima pravo da se brani. Oduvek je imao to pravo, i svako ko je napadnut na tako brutalan način imao bi pravo da se brani. Ali mislim da se svi možemo složiti da pravo na odbranu, kao i sva prava, ima granice. A u ovom slučaju, granice postavlja međunarodno pravo, a posebno, međunarodno humanitarno pravo. Sve je to očigledno i možemo to opet da kažemo, ali ponavljanje nam neće pomoći da krenemo napred, već treba dobro da promislimo o narednim akcijama.    Da, mi osuđujemo te užasne terorističke napade, ali moramo da osudimo i smrt civila – civilne žrtve u Gazi, kojih sada ima 3.000. Jer otvoreno govoriti o jednoj tragediji ne treba da nas spreči da otvoreno govorimo o drugoj. Izražavanje saosećanja sa mrtvima, žrtvama terorističkih napada, ne treba da nas spreči -i ne sprečava nas  - da izrazimo saosećanje i sa drugim žrtvama.    U ovim tragičnim trenucima, mislim da Evropska unija mora da bazira svoj odgovorna četiri principa: postojanosti, humanosti, doslednosti i proaktivnom političkom pristupu ovom sukobu.  Biti postojan počinje jasnom osudom Hamasa koji, kako je ministar [spoljnih poslova Španije, Hose Manuel Albares] rekao, nije palestinski narod. Hamas je za nas teroristička organizacija i to je svojim akcijama poslednjih dana svakako dokazao. Hamas bojkotuje svaki pokušaj mira. Protivio se rezolucijama Ujedinjenih nacija I Arapske lige koje bi utrle put mogućem mirovnom sporazumu između Izraela i Palestine. Hamas želi da iskoreni Izrael. Ne želi mir; želi uništenje. Ali njegove akcije takođe onemogućavaju Palestincima postizanje pravednog mira. Oni su takođe žrtve Hamasa. I zbog toga ne možemo da proglasimo palestinski narod i sve stanovnike Gaze odgovornima za terorističke akcije Hamasa. Biti postojan takođe znači pozivati na oslobađanje talaca. I to me dovodi do mog drugog principa: humanosti. Ratovi takođe imaju pravila. Ratovi su strašni i ono što smo videli, ono što smo objasnili a da još nismo znali kome da pripišemo odgovornost za masakr u ovoj bolnici, još je jedna strašna manifestacija rata. Ali i ratovi imaju pravila koja su postavljena u međunarodnom pravu. I to smo rekli u više navrata kada smo govorili o drugim sukobima: uskraćivanje osnovnih zaliha ljudima I isključivanje vode nije u skladu sa ratnim pravom. Gaza trenutno nema više vode. A ima više od 3.000 mrtvih, od kojih su četvrtina deca. Ne možemo sve u Gazi da učinimo odgovornima za zločinačke akcije Hamasa.   Treći princip je doslednost. Što se tiče ove tačke, mislim da svi možemo da se složimo oko onoga što sam upravo rekao. Da odbacujemo Hamas i da tražimo od svih strana da poštuju međunarodno i humanitarno pravo. I da ovi napadi na bespomoćne civile, gde god da se nalaze, moraju prestati. Moramo to da učinimo tako da akcije Država članica - svake ponaosob - budu dosledne zajedničkim akcijama EU, kao i da politike EU budu takođe dosledne. Ovo postavlja pitanje pomoći palestinskim vlastima i pitanje humanitarne podrške žrtvama u Gazi. Odluka predsednice Komisije da utrostruči našu humanitarnu pomoć je dobar primer ove političke doslednosti.  Nažalost, humanitarna pomoć mora da stigne u Gazu, ali ne može da prođe jer su svi prilazni putevi i dalje zatvoreni. Egipatski ministar spoljnih poslova [Sameh Šukri] je više puta tražio da se zaustavi bombardovanje infrastrukture, što bi omogućilo da ova hitna humanitarna pomoć stigne u Gazu.   Četvrti princip, na koji možda trenutno moramo da usmerimu najveći deo naše političke energije, jeste proaktivan pristup rešavanju sukoba. Bio sam u Gazi kada je bombardovana 2008. i od tada sam video još četiri rata. I zaista se bojim da će se, ako ne zaustavimo ovaj ciklus nasilja, ponovo desiti za četiri godine.  Moramo da se pozabavimo sukobom između Izraela i Palestine, jer mir između arapskih zemalja i Izraela, što je dobra vest, ne donosi automatski mir između Izraela i Palestine, koji takođe mora da se postigne. Kako je jedan regrutovani izraelski rezervista rekao novinarima: „Najjača vojska ne može da zaštiti zemlju kao što to čini mir“. Dokle god nema mira, neće biti dovoljno jake vojske da garantuje mir Izraela.  Ali mir neće doći sam od sebe; mora da se izgradi. U međunarodnoj zajednici, čiji smo deo, priznajemo da nismo uradili sve što je trebalo da u potpunosti primenimo Sporazum iz Osla, koji je sada star 30 godina. Svaki dan pozivamo na rešenje sa dve države, ali kao što mi je palestinski predstavnik rekao u Ujedinjenim nacijama tokom Generalne skupštine: „Ali, osim što pozivate na to, šta vi zapravo radite da biste ga dobili?“   Od Osla, broj izraelskih doseljenika i okupiranih teritorija se utrostručio, dok je teritorija koja čini moguću palestinsku državu smanjena i ponovo isparčana u lavirint oblasti koje nisu međusobno povezane.  Ipak, koliko god ovo rešenje izgledalo daleko i teško, ono je jedino koje imamo. Šta je zapravo alternativa? Ako ne postoje dve države, može biti samo jedna, a kako bi ljudi živeli u toj državi? Pod kojim uslovima bi živele dve strane? Ako imamo samo jedno rešenje, moramo da uložimo svu svoju političku energiju - koju Evropa ima u izobilju - da to postignemo.  Nije dovoljno normalizovati odnose Izraela sa arapskim zemljama. Možda je trebalo da Hamasovi napadi isprovociraju izraelsku reakciju koja bi onemogućila normalizaciju odnosa između Izraela i Saudijske Arabije. Možda je to bio jedan od njegovih strateških ciljeva. Njegova akcija nije bila potpuno ludilo. Možda je u osnovi postojala strategija da se spreči svaki napredak ka miru.  Radili smo sa našim specijalnim predstavnikom za Bliski istok, Svenom Kupmansom, i sa Jordanom, Egiptom, Arapskom ligom i Saudijskom Arabijom na pokretanju – ili bolje rečeno - ponovnom pokretanju procesa koji može dovesti do ovog rešenja sa dve države. Moramo ponovo da kalibriramo i pojačamo naše napore. U Ujedinjenim nacijama smo okupili 60 zemalja i sve su, ili skoro sve, podržale ovo rešenje.  Ovde danas se obavezujemo - i to bi bio najbolji način da odamo počast mrtvima na obe strane - da izgradimo mir među njima. To se može uraditi samo kroz politički okvir koji je već dogovoren, koji je već postavljen u rezolucijama Ujedinjenih nacija, I kome je potreban politički podsticaj koji je Evropa takođe u poziciji da mu da.  Danas ćemo u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija nastaviti da razgovaramo o rezoluciji koju je juče izneo Brazil, a čije glasanje je odloženo za danas. Ono za šta ćemo glasati u Savetu bezbednosti i način na koji saopštimo našu političku poziciju u ovom sukobu odrediće ulogu koju će Evropa igrati u svetu u godinama koje dolaze. Jutros sam čuo glas džamije al-Azhar u Kairu. To me je veoma zabrinulo jer se, nažalost, ovaj sukob pretvara u sukob između muslimanskog i hrišćanskog sveta, što jednostavno ne možemo da dozvolimo. Jer od toga zavisi bezbednost naših ulica. A od toga zavisi i globalna geopolitička ravnoteža. Moramo da uložimo ogromne napore da osiguramo da se to ne dogodi, da osiguramo da se ovaj sukob ne proširi van granice sa Libanom.   Juče sam razgovarao sa iranskim ministrom spoljnih poslova [Hosein Amir-Abdolahijanom], kao što sam razgovarao i sa mnogim drugim ministrima sa kojima sam u stalnom kontaktu otkako smo postigli dogovor u Omanu u zajedničkoj komunikaciji  između zemalja Zaliva i zemalja EU koja definiše osnovne korake za koje verujem da treba da vode naše akcije. Tako je: postojanost, humanost, doslednost i politička volja da se izađe iz ove situacije i izgradi trajni mir.   Mnogo vam hvala.  Link do video zapisa (počev od 13:21): https://audiovisual.ec.europa.eu/en/video/I-247651 Završna reč Hvala, gospodine predsedniče. Hvala svim članovima koji su učestvovali u ovoj debati. Dame i gospodo, nedavno - zapravo pre par nedelja - bio sam u Babinom Jaru. Babin Jar je naselje nedaleko od Kijeva, u Ukrajini, gde su 1941. nacisti streljali 33.771 Jevreja. Nacisti su ih tamo odveli, nateravši ih da veruju da će onda otputovati u Palestinu, a kada su tamo stigli, streljali su ih. Pridružili su se 100.000 drugih žrtava nacističkog ugnjetavanja tokom okupacije Ukrajine. Odvojio sam trenutak da odam počast zajedno sa rabinom koji je zadužen za održavanje plamena sećanja živim. Rekao sam mu šta mislim: ništa mi nije mrskije od ubijanja ljudskog bića samo zato što pripada drugoj etničkoj grupi ili veri. Bilo da ste jevrejin, musliman ili hrišćanin, svi smo mi ljudska bića i u Evropi smo to uzeli za jedan od naših raisons d’être [razloga postojanja] : odbacivanje onoga što je bio holokaust – tog dramatičnog događaja koji je još uvek prisutan u našim mislima, a ponekad i u našoj lošoj savesti. Jer da, to smo bili mi: to su bili neki od nas. U Babin Jaru te noći, priznanje našeg teškog bremena krivice prema jevrejskom narodu takođe je bio način da pokažemo našu podršku postojanju Izraela. Ovo kažem svima onima koji možda misle da, kada mi je jedna tragedija za osudu koliko I druga, iza odbacivanja dve tragedije krije se neka vrsta distanciranja u odnosu na patnju naroda Izraela, sada i u prošlosti. Ono što se dogodilo u Izraelu proteklih nekoliko dana bio je užasan šok za narod .Užasan. Brojke su jasne: 1.300 mrtvih u jednom danu. Ovo je najveći broj poginulih koji je Izrael pretrpeo od druge Intifade, 2000. godine. 1 300 mrtvih: ako se ta brojka dovede u propociju sa stanovništvom Francuske, to bi bilo ekvivalentnobroju od 10.000 mrtvih. Pogledajmo stvari u smislu  proporcija kako bismo razumeli težinu situacije. Do sada, Izrael nije doživeo tako tešku traumu veoma dugo. Ovo je jedan od najmračnijih trenutaka u sukobu između Izraela i Palestine. Nažalost, to otvara novu fazu u ovom sukobu. Moglo bi se reći da ulazimo u novu - petu - fazu ovog sukoba, koji datira iz vremena kada su postojala dva konkurentna nacionalna projekta, Palestina i Jevrejska država, početkom 1900-ih. Zatim se druga faza sastojala od sukoba tokom britanskog protektorata do 1947.  Treću fazu su činili konvencionalni ratovi između Izraela i aparskih zemalja između 1947. i 1987. Četvrta faza tragedije je vratila sukob u Palestinu: Intifade, ustanci, pregovori između Fataha [Jasera Arafata] i [Jicaka] Rabina - sporazumi iz Osla. Sada ulazimo u petu fazu koja može da bude mračnija od svih prethodnih ako međunarodna zajednica ne zaustavi sukob. Međunarodna zajednica mora da ga zaustavi, jer je međunarodna zajednica postavila konture sukoba. Od 1917. sa Ujedinjenim nacijama - izvinite, tada se zvalo Liga naroda - do glasanja u Ujedinjenim nacijama o podeli teritorije Palestine 1947. godine, međunarodna je bila ta koja je postavila konkture sukoba crtanjem granica i, prema rezolucijama Saveta bezbednosti (Ujedinjenih nacija), diktirala šta mora da se uradi I šta ne može. I stoga, u međunarodnom pravu nalazimo jedini izvor zajedničkog jezika koji nam omogućava da se nosimo sa sukobom. Jer prvo što nam treba je zajednički jezik, inače svaki vid dijaloga postaje nemoguć. Iz istorije smo naučili da se najteže odluke uvek donose kada smo na ivici provalije. Verujem da se tu sada nalazimo - na ivici ponora. Kada čujem muslimanske verske vlasti kako govore jezikom međureligijskog sukoba i eksplicitno govore da je Evropa strana u ovom sukobu, osećam da se olujni oblaci naziru i da je vreme da se stane. Danas ste videli kako je naš jezik obojen emocijama. Moramo nastojati da prevaziđemo naše emocije, ovog konflikta. Čujte: ne doprinosite užasu. Društvene mreže su pune lažnih video snimaka i opisa onoga što se dogodilo. Intenzivno radimo na dekodiranju onoga što nije ništa drugo do manipulacija informacijama. Ne doprinosite užasu. Ne pričajte o obezglavljenim bebama jer to nije potvrđeno, a čak je i izraelska vojska rekla da nije našla znake da se to zaista dogodilo. Glavni lideri zapadnog sveta morali su da se povuku. U stvari, nema potrebe da doprinosite užasu; dosta je već otkriveno, što ne možemo pobiti. Ubiti 1.300 ljudi za 24 sata znači hladnokrvno ih tražiti tamo gde se kriju. Ne dodajte na ono što se već dogodilo – nema potrebe. Već imamo dovoljno na tanjiru. Ali na isti način na koji možemo reći da je strašna tragedija ubiti 270 mladih ljudi koji su slavili život, zar ne možemo reći da je podjednako prezriva tragedija da je 700 ili 800 dece poginulo u bombardovanju Gaze? Zar ne možemo da kažemo obe stvari? Zašto mi žaljenje za jednom tragedijom ne bi moglo ostaviti dovoljno moralne snage da žalim za drugom? Naprotiv, ostavlja mi dovoljno moralne snage. Moralna snaga da osudim jednu stvar mi omogućava takođe da osudim drugu, jednaku stvar koju su na drugom mestu izvršili drugi ljudi, možda meni bliži. Ako ovo ne razumemo, bićemo beskorisni kada je u pitanju rešavanje sukoba. Iz istog razloga želim da vas zamolim da prestanete da govorite da mi finansiramo Hamasov terorizam. Prestanite da govorite da naš novac plaća za deo fondova socijalne pomoći koji idu Palestincima osuđenim za zločine. To nije istina. Imamo sistem za praćenje kuda idu naše pare – sistem koji se zove Pegaz, koji dobro funkcioniše i prati kuda idu naša sredstva. Mi smo spremni da ga preispitamo, a Komisija će to uraditi. Ali prestanite da uzimate zdravo za gotovo nešto što nije istina, jer inače sve što radite je izazivanje nevolja među ljudima. Takođe, prestanite da me kritikujete što još nisam otišao u Izrael. Mislim da sam bio jedan od evropskih političkih lidera koji je učinio najviše da zbliži Evropsku uniju i Izrael. Bio sam pokretač ideje o održavanju sastanka Saveta za pridruživanje EU-Izrael – sastanci nisu održavani godinama, skoro deset godina. Uradio sam to jer sam smatrao da je potrebno i moguće da to uradim sa aktuelnom izraelskom vladom. Razgovarao sam nekoliko puta sa izraelskim ministrima spoljnih poslova. Pozvao sam ih u Brisel i došli su – i iz prethodne i iz sadašnje vlade. Preduzeo sam mere da ponovo pokrenem mirovni proces u Ujedinjenim nacijama, tačnije tokom Generalne skupštine UN. I nameravao sam da idem u Izrael, čak smo I datum dogovorili. I dalje se nadam da ću moći da odem, ali za mene postoji jedan osnovni uslov: ako posetim Izrael, moram da posetim i Ramalu. Nažalost, trenutne tenzije i događaji koje dođivljavamo su to učinili nemogućim. Ali, problemi se ne rešavaju jednostavnim odlaskom tamo. Ja ne kritikujem nikoga ko je tamo otišao. Neću sebi dozvoliti da me uvuku u bilo kakvu međuinstitucionalnu debatu, jer nam je potrebno jedinstvo oko nečega oko čega se svi slažemo. A to je da je Hamas teroristička organizacija protiv koje se mora boriti, da Izrael ima pravo da se brani i da to pravo na odbranu mora da se sprovodi u skladu sa međunarodnim humanitarnim pravom. To nam daje dovoljno da radimo zajedno. Ako prihvatimo tu premisu, to je već dovoljno da nam omogući da radimo svi zajedno. Nadam se da ću moći da posetim Izrael. Ali moram da ponovim ono što države članice govore i ono što su se složile da navedu u zajedničkoj deklaraciji sa zemljama Zaliva: obustavljanje vodosnabdevanja stanovništva pod opsadom predstavlja kršenje međunarodnog prava. Ne možemo to da prihvatimo: ne možemo da prihvatimo da se to desi, i to moramo da uzmemo u obzir kada posmatramo sukob. Preporučujem vam da pročitate Praktični vodič za humanitarno pravo, u kojem se jasno kaže da je uskraćivanje osnovnih zaliha vode grupi ljudskih bića pod opsadom suprotno međunarodnom pravu, bilo  da se radi o Ukrajini ili Gazi. Ako nismo u stanju da ovo kažemo na ta dva mesta, onda nam nedostaje moralni autoritet neophodan da se naš glas čuje. Hvala.

Marija Stojanović | Demostat | Beograd19. Oct 2023 | U fokusu