Цела сала ћути: Гледао сам "Чуваре формуле" и сад ми је јасно зашто људи пиље у празно по изласку из сале
Блиц 09.11.2023
Осам двадесет седам, осми новембар. Напољу је хладно, упркос томе, Трг Николе Пашића је жив, људи шетају, чујем кораке, чујем одбројавање семафора, шкљоцање упаљача, своје зубе како шкргућу. Ту сам, постојим, али и даље сам у првом реду биоскопа, нем, погледа закованог у платно на којем је пре 13 минута завршен филм " Чувари формуле". И даље немам снаге да проговорим - шта сам ово управо гледао?
Одличан филм је као ракија, полако клизи низ грло, да би се на крају, све осетило у стомаку. Тај осећај пратио ме је 120 минута, од самог увода - кишне паришке вечери, октобра 1958. године. На самом почетку, будући да код нас све што је на филму заживи у реалном животу као истина, треба споменути оно што је редитељ рекао приликом представљања филма - ово је фикција истине рађена према роману ”Случај Винча” Горана Милашиновића, који је познати акцидент приближио
