Prvi i poslednji put o Žarku Lauševiću, mom Tupču
Velike priče 26.11.2023 | Piše Merima Isaković
O prijateljstvu, odlascima, ljubavi i dvema karijerama koje su mogle i morale da budu drugačije
Koračam tamnim hodnicima Pozorišne akademije. Jesen 1979. Sve dublje. Još uvek čujem glasove kolega koji uče uloge ponavljajući tekst. Ne mogu. Meni treba tišina. Idem dublje u tamu. “Konačno”, pomislih s olakšanjem: “Tišina” “Oh”, rekoh i ugledah osmeh pa šiljati nos, plave oči, pa lice kojem sve pripada. Vižljasti mladić dugog lica. Prepoznala sam ga: Žarko, iz nove glumačke klase. Ja: “Oh, izvini. Ja tražim tišinu.” Žarko: “Jesi li je našla?” Ja: “Mislila sam da
