Исход недавних виртуелних и стварних изборних дуела

Не могу бити изборни победници партије које су организовале уцену, застрашивање, подмићивање бирачког народа и крађу гласова, без обзира на број тако добијених гласова.

Нису ово у историји Србије први лажни избори. Дакле, демократски (слободни и поштени) избори су изгубили дуел са лажним изборима!

Виртуелни и стварни дуели, а у неким случајевима помешани латентни и манифестни изборни дуели обележили су протекле (ако су протекли) изборе у Србији. Главно обележје протеклих (ако су протекли) избора јесте дуел између аутентичног изборног опредељења бирачког народа и изнуђено официјелног (дакле, лажног) гласања.

Према евиденцији представника владајућих партија (РИК и други), те партије су победиле у „часним и поштеним“ изборима. Но, треба имати на уму да су виртуелни носиоци „части и поштења“ у стварној стварности били далеко од оних квалификатива којим се хвале!

Предизборни увид у расположење и изборно опредељење бирачког народа показивао је готово извесну изборну победу владајућих партија на парламентарним изборима. Но, изборне навике сениор-партије а тиме и вазал-партија су упропастиле ту готово сигурну изборну победу и претвориле је у изборни пораз. Не могу бити изборни победници партије које су организовале уцену, застрашивање, подмићивање бирачког народа и крађу гласова, без обзира на број тако добијених гласова. Владајуће партије су на тај начин саме себе дисквалификовале и победу претвориле у пораз (да би потом нелегалну и нелегитимну изборну победу силом и деловањем псеудо институција учиниле легалном). Било како било протекли парламентарни и други избори нису легитимни и немају не само демократску већ никакву легитимацију.

У Београдском региону избори су били прилично друкчији од избора у делу остале Србије. У виртуелним предизборним истраживањима предност су имале предизборне опозицијске партије, а губитници су биле доизборне владајуће партије, а како ће бити после избора, видећемо. Оно што у овом тренутку знамо то је да су београдске изборе освојили официјелни верификатори лажног изборног резултата. Увек је тако кад један од учесника дуела има моћ проглашавања победника без обзира на стварни исход дуела. Није Србији то први пут, дешавало се то и раније, а најупечатљивије је било у оним чувеним изборима „двогласачке“ Скупштине Србије крајем претпрошлог века, када су се у Скупштини нашли посланици са само два добијена гласа. Уосталом ту „шему“ је недавно користио и Аљбин Курти у „изборима“ на северу Косова. Кад је тако и ако је тако, онда је у праву онај који је рекао да се историја појављује прво као трагедија, а потом као фарса.

Ма колико поменути „двогласци“ и „двогласачка“ Скупштина из 1882. године изгледали апсурдно и жалосно, треба рећи да је историја српских избора препуна апсурдних и жалосних феномена који се понављају (поготово у периоду 1887-1896). Издвајају се по крвавом исходу два догађаја: ’Народни одисај’ и Горачићка буна.

Историја српских избора нема праволинијски ток, на то нас увек подсећа сазнање да су се неки делови изборног процеса већ једном или више пута десили. Када нам се то учестало дешава зар не помислимо да историја српских избора има кружни ток. Сходно овоме треба рећи, ма колико то било жалосно и апсурдно, да оно што се дешавало на српским изборима крајем 19. века, као да се, не дај боже, понавља почетком овог 21. века (хвала богу, не тако крваво, али исто тако поразно по цивилизованост избора актера законодавне власти).

Дуел између проевропске опозицијске елите и националистичке опозицијске елите, изгубили су стварни и виртуелни националисти.

Виртуелни дуел елите опозицијских партија и интелектуалне елите стварно је изгубила опозицијска елита уколико исход дуела оцењујемо на основу броја протестаната на протестима на које су народ позвали лидери опозицијских партије и броја протестаната на протесту на коју је позвао одговорни део интелектуалне елите илити „Проглас“. Рекло би се да је елита опозицијских партија виртуелно или стварно изгубила у надметању за поверење средњекласног народа.

Цопи-пасте: парламентарни избори у Србији 1893. (и парламентарни избори у Србији 2023) „Фебруарски избори 1893. године, типични су полицијски организовани избори, али то није моменат који их посебно одликује и одваја од многих других скупштинских избора у Србији.“ Ови избори су посебни и истичу се „као пример полицијског насиља над формалним самоуправним и демократским изборним институцијама.“ (Стојичић, Слободанка. 1968. „Општинско питање у скупштинским изборима 1893. у Србији“. Зборник радова Правног факултета у Нишу, број 7, стр. 155.)

Демократски избори су изгубили дуел са лажним изборима! Залагање за демократске изборе подразумева да су ти избори слободни и поштени и да је истинска изборна воља бирача оличена у изборном резултату. Заступници демократских избора су изгубили дуел са заступницима лажних избора. На страни лажних изборних победника били су и сила (физичка) и паре и моћ официјелних псеудо институција. Сила и свакојака моћ могу да учине протекле изборе легалним, али не могу их учинити легитимним, нема те легитимације која се заснива на поништеној изборној вољу бирачког народа.

’Народни одисај’Након оставке председника владе Милутина Гарашанина почетком јуна 1887. године, мандат за састав нове владе добио је Јован Ристић и формирана је коалициона влада радикала и либерала. Нову владу народ је дочекао у игри, весељу и пуцању. Догађаје који су уследили радикалски „Одјек“ крстио је као “Величанствени народни одисај” после седмогодишњег ваљда ненародне власти. У овом ’народном одисају“ како је записано у напредњачком гласилу „Видело“ погинуло је око 140 људи, срушено 40 и запаљено 70 напредњачких кућа. Како је Милан Пироћанац записао у својим Белешкама „Оптужени за злочине су тврдили да им је речено да за 15 дана могу чинити шта им је воља са напредњацима а да за то неће одговарати.“ „Погрешно би било ’народни одисај’ разумети као низ случајних и неповезаних инцидената који су последица излива народног гнева против мрских напредњака. ’Народни одисај’ је заправо процес који је потрајао више година, а насиље над политиком мањином и неистомишљеницима постало је обрасцем политичке културе у Србији.“ (Мирко Поповић. 2007. „’Народни одисај’ и долазак Народне радикалне странке на власт“. Херетицус, број 1, стр. 42.)

Реч „избор“ нема антоним, нема речи са супротним значењем, осим ако не прихватимо да је реч принуда супротан речи избор. Можда је логичније ако већ није граматички коректно рећи да је реч псеудо избор антоним речи избор. Ако је тако онда можемо рећи да уочи прошлогодишњег Св. Николе нисмо у Србији имали изборе, већ псеудо изборе. Уосталом нису ово у историји Србије први лажни избори. Дакле, демократски (слободни и поштени) избори су изгубили дуел са лажним изборима!

Ако је тако, а јесте, онда испада да су лажни избори у ствари, како рече наш председник, „Најчистији и најпоштенији избори“. Ако је тако, онда је „Зато (…) неопходно обновити демократски поредак, правне и политичке институције, дух слободне и критичке расправе у којој ће људи учествовати без страха од последица. Србији није потребна нова класа привилегованих политичких олигарха који ће стајати изнад закона, већ једнаке шансе за све и солидарност без које се не може проћи кроз времена кризе. Србији није потребан култ личности, већ слободни грађани који сами уређују односе у својој земљи.“ (цитат из прогласа који је огласио Проглас).

Горачићка буна„Почетком 1893. године још више се заоштрила политичка ситуација у општинама да би најзад кулминирала у селу Горачићу, где је чак војска интервенисала ради увођења нове либералне општинске управе 20. фебруара/4. марта 1893. године. Против сељака који су бранили општину послата је војска, која је ’у три маха плотунима пуцала у месо’. Том приликом је погинуло 18 сељака, а 20 их је било повређено.“ (Пешић, Мирослав. 2013. Политичке странке и увођење парламентаризма у Србији од 1881. до 1903. године. Ниш: Докторска дисертација, стр. 196-7.)

У контексту наведених циљева можемо тврдити да су у виртуелном али у стварности латентном дуелу између радничке и владајуће класе, изгубили радници, и ма колико то било апсурдно, уз снажно одобравање нижих слојева радничке класе. У ствари, апсолутни победник лажних и нелегитимних избора је напредњачка (нова) бизнис елита.

И да закључим. На жалост у нас се изборни и главни политички дуели и борбе воде око власти и власништва над профитом, а не око стварање друштва у којем човек може достојанствено да живи и ради! Очекивати да борба за власт и власништво може бити часна, поштена и по договореним правилима, чиста је илузија. Али никако није илузија борба за приближавање идеалу о часним, поштеним, слободним, демократским, институционално уређеним изборима!

Аутор је главни истраживач Демостата, Срећко Милаиловић

(Бета, 07.01.2024)