Dan sećanja na žrtve Holokausta: Sa perona 21, vozom iz Milana u Aušvic

Škripa točkića kofera, žamor, užurbani koraci putnika, a sa razglasa železničke stanice u Milanu čuje se: „Voz za Rim polazi za 10 minuta sa perona 3".

Sa jednog perona ove velelepne stanice, vozovi ne odlaze. Nekada jesu. Odvozili su ljude u smrt.

„Putovanje je trajalo danima i bilo je užasno hladno.

„Sećam se da je bilo mnogo ljudi u vozu i da nije bilo mesta. Otac me je držao u rukama", priča za BBC na srpskom Lilijana Segre, italijanska senatorka i jedna od 22 preživelih koje su italijanski fašisti 30. januara 1944. godine ukrcali u jedan od vagona koji ih je odvezao u logor Aušvic.

Lilijana Segre je tada imala 13 godina, a osim njenog oca Alberta, vozom je odvedeno još 600 ljudi, među kojima i njena dvojica stričeva.

Ona je jedno od 25 dece koje je preživelo u zloglasnom logoru na današnjoj teritoriji Poljske. Iz Milana odvedeno je ukupno 766 dece.

• Šta je Holokaust
• Efraim Zurof i lov na naciste: Kako smo našli Dinka Šakića i zašto nam je izmakao Šandor Kepiro
• Preživeo Holokaust i kaže: „Ja sam najsrećniji čovek na svetu”
• Soni je preživeo Holokaust i postao legenda Ajntrahta iz Frankfurta

Peron 21 dugo godina je bio zaboravljeno mesto, a danas je Memorijalni centar.

Ali nedaleko od ovog zlokobnog mesta, već četiri decenije radi restoran posvećen fašističkom diktatoru Benitu Musoliniju, čoveku koji je ljude slao u smrt.

„Oca su mi odmah ubili" - priča Lilijane Segre

Lilijana Segre danas ima 93 godine i ugledna je italijanska senatorka.

Na pomen priče o Aušvicu, oči joj se zalede.

„Kada smo stigli, istetovirali su mi broj 75190. Radila sam u fabrici gde se pravila municija.

„Mog oca su odmah ubili", priča Segre za BBC na srpskom.

Ova vitalna žena svake godine poseti memorijalni centar u Milanu.

Dok razgovara sa mladima koji tu dolaze, na njenom licu se primećuje da je srećna što nove generacije žele da znaju šta se dogodilo u logoru Aušvic.

Pre nego što su ona, njen otac i stričevi prebačeni u Aušvic, pokušali su da pobegnu u Švajcarsku, u decembru 1943. godine.

Međutim, policija ih je uhvatila i odvela u zatvor San Vitore u Milanu, u kojem su bili 40 dana.

Onda su ih jedne noći doveli na železničku stanicu i, u transportnim vagonima, namenjenim za prevoz robe i životinja, prebacili u Aušvic.

Od 6. decembra 1943. do 30. januara 1944, Jevreje su dovodili noću na stanicu, tokom trajanja policijskog časa.

Više od 800 ljudi deportovano je odatle u Aušvic, od kojih se spasilo samo 22.

Među njima i Lilijana Segre.

Pre nego što su počele deportacije, iz glavne pošte, koja se nalazi preko puta milanske železničke stanice, svake večeri bi na peron 21 dolazio kombi sa robom, koja bi se potom utovarivala u voz.

„Taj kombi se koristio za transport Jevreja.

„Dolazio bi po njih noću u zatvor San Vitore i odvozio bi ih na stanicu", kaže Talija Biduza, direktorka edukativnih programa Memorijalnog centra Šoa, za BBC na srpskom.

Decenijama posle rata, peron 21 bio je gotovo zaboravljeno mesto i zapušteno mesto.

Danas posetioci mogu da uđu u vagone voza u kojima su Jevreje prevozili do logora jer je memorijalni centar otvoren je 2013. godine.

„U vagon voza u kojem je bilo mesto za sedam konja, stalo bi oko sedamdeset ljudi", kaže mi Debora Gresani, zaposlena u Memorijalnom centru.

U vagonima ni danas nema sedišta, niti klupa za sedenje.

Nema nijednog prozora, osim otvora iznad vrata sa rešetkama, kroz koji bi ulazio vazduh.

Na zidovima ovog zastrašujućeg mesta projektuju se imena svih stradalih muškaraca, žena i dece koji su identifikovani - njih 605.

Železnička stanica, velelepno zdanje, sagrađena je u vreme vladavine Musolinija.

Ulize Stakini, slavni arhitekta tog vremena, upotrebio je beli mermer za gradnju, kao prestižni materijal koji se koristio tokom diktatorskog režima, a simboliše moć.

Kada je otvorena 1931. godine, vozovi sa 24 perona vozili su u mnoge italijanske i evropske gradove.

Sa jednog perona, kretao je voz za nacistički logor Aušvic.

„Tek početkom 1990-ih, nevladina organizacija Sveti Eđidio pokrenula je inicijativu za otvaranje memorijalnog centra", kaže Gresani za BBC na srpskom.

„Danas je ovo mesto sećanja, ali i edukativni centar koji posećuju đaci i studenti."

'Indiferentnost je isto što i saučesništvo'

Milanski umetnik Aleksandar Palombo je početkom 2023. godine na jednom od zidova železničke stanice u Milanu nacrtao dva murala, pretvorivši porodicu Simpson iz istoimene popularne animirane serije u jevrejsku porodicu tokom Drugog svetskog rata.

Na jednom muralu su Homer, Mardž i njihova deca dok čekaju red za ulazak u voz za Aušvic.

Na njihovim kaputima zakačene su žute zvezde koje su Jevreji morali da nose u doba fašizma i nacizma.

Na drugom crtežu je bila predstavljena petočlana porodica u logoraškim uniformama, vidno izmučena, tužnih i uplašenih lica.

Međutim, taj mural je uništen mesecima nakon što je nacrtan.

Umetnik je potom izjavio da taj antisemistički čin naglašava opasnost od ravnodušnosti, zaborava, ali i mržnje i rasizma.

Na ulazu u Memorijalni centar Šoa velikim slovima piše „Indiferenca" (Ravnodušnost).

Tu reč izabrala je i senatorka Segre, koja je život posvetila edukaciji mladih o strahotama iz Aušvica.

„Ravnodušnost je čak opasnija od nasilja. Jer kada ste napadnuti, znate od koga treba da se branite.

„Nema ništa strašnije nego kada ljudi okreću glavu nad zlom čiji su svedoci", kaže Segre.

Pogledajte video: Svedočenje Ivanja Ivanjija o Aušvicu

Stanicama zla do genocida

Reč genocid je prvi put upotrebio poljski sudija Rafael Lemkin u knjizi Vladavina Sila osovine u okupiranoj Evropi iz 1944. godine.

U nacističkom logoru stradalo je 49 članova njegove familije, kao i njegovi roditelji.

On je jedini preživeo.

Ta reč decenijama se odnosila na genocid koji je počinjen nad Jevrejima.

„Od kada su Ujedinjene nacije donele Rezoluciju o danu sećanja na Holokaust 2005. godine, od tada genocid počinje da ima širi kontekst", kaže Gabrije Nisim, predsednik fondacije Garivo iz Milana i osnivač parkova pravednika širom sveta.

„Tokom Drugog svetskog rata, ubijeno je 35 miliona ljudi, od čega šest miliona Jevreja. Dakle, Holokaust nije samo problem Jevreja, već problem čitavog čovečanstva", dodaje on za BBC na srpskom.

Ističe da se „često zaboravlja odgovornost zemalja koje su bile saradnice u tom zločinu, poput Italije, Poljske ili nekadašnje Nezavisne države Hrvatske".

Dodaje da, kada je reč o genocidu, uvek se osvrćemo na njegovu poslednju fazu, zapravo na istrebljenje, dok se retko obaziremo na činjenicu da svaki zločin ima razvojni put.

„Kad govorimo o generisanju zla koje vodi ka genocidu, možemo da zamislimo stanice zla, poput Perona 21.

„Kao pojedinci, uvek možemo da zaustavimo zlo, kao kontrolori koji usmeravaju putnike u vozu koji ide u pogrešnom pravcu."

Fašizam u Italiji je i dalje živ

Nije mali broj Italijana koji i danas smatraju da je fašistički diktator Benito Musolini, koga su zvali Duće, uradio mnogo dobrog za Italiju.

Pre nekoliko godina, uoči 74. godišnjice oslobođenja Italije u Drugom svetskom ratu, na milanskom trgu Loreto bio je postavljen transparent na kojem je pisalo: „Slava Musoliniju".

Upravo na tom mestu je najpre bilo izloženo Musolonijevo telo nakon što su ga ubili italijanski partizani, a potom obešeno da visi naglavačke.

U blizini tog trga, već 40 godina postoji restoran „Kod Oskara", koji veliča i slavi lik Benita Musolinija.

Vreme je ručka, restoran je pun, ali nas čeka prazan sto koji sam rezervisala za moju prijateljicu i mene.

Na zidu vidim sliku deteta, zapravo bebe, koja na glavi ima fašističku kapu „fez".

Crna kapa bila je deo zvanične uniforme policije u doba fašizma, a koju su nosili i omladinci fašističke partije, takozvani Balila.

Pored ove fotografije, na istom zidu je još mnogo drugih slika, različiti propagandni materijali, ordenje i simboli.

Čitam jedan od citata nemačkog generala Ervina Romela kako je „nemački vojnik zadivio svet, dok je italijanski vojnik zadivio nemačkog".

Na manifestu pored piše da „Italija pripada samo Italijanima", a tu je i Musolinijev citat: „Bolje je živeti jedan dan kao lav, nego sto dana kao ovca".

Na polici su poređane flaše vina sa etiketama na kojima je Musolinijev lik u različitim uniformama - od vojnika do vrhovnog vođe.

Preko puta našeg stola sedi zaljubljeni par, dok su za stolom pored nekoliko muškaraca i jedna žena.

Na njihovom stolu stoji flaša vina sa Musolinijevim likom, a na licima im ne vidim nikakvu nelagodnost zbog ambijenta u kojem se nalaze.

Većina ostalih gostiju su stranci koji zadovoljno jedu.

Porcije su ogromne, a cene pristupačne.

Marija Rebugi, ćerka vlasnika ovog restorana, kaže da je „Oskar" milanska institucija - i u dobrom i u lošem kontekstu.

„Restoran je otvoren 1981. godine. Tada je ovo bila picerija i istina je da su ovde dolazili ljudi koji su gajili neku vrstu nostalgije za Musolinijem", kaže ona za BBC na srpskom.

„Moj otac je bio u italijanskoj vojsci, kao pripadnik puka Folgore koji je bio povezan sa fašističkim pokretom.

„Kada je napustio vojsku, otvorio je restoran. Često sam čula od njega kada kaže gostima da je njegov restoran apolitičan."

Kaže i da se u restoranu, koji je zapravo porodični biznis, jer tu rade i njeni sestra i brat i majka, gosti osećaju „kao kod kuće".

„Kao i u svakoj kući, ljudi se ili slažu ili se ne slažu", dodaje Rebugi.

„Ovde dolaze oni koji podržavaju i desnu i levu politiku, neki gosti i ne primete gde se nalaze, ali znaju da se kod nas jede najbolja pasta karbonara u gradu."

Od 1952. godine, u Italiji na snazi zakon nazvan po tadašnjem ministru unutrašnjih poslova Mariju Šelbi, a koji zabranjuje fašističke partije, kao i svaki pokret koji bi uzdizao tu ideologiju.

Međutim, zbog dve potonje presude Ustavnog suda, zakon se gotovo i ne primenjuje.

• Fašistički pozdrav pokrenuo lavinu u italijanskoj javnosti
• Vajolet Gibson - Irkinja koja je pucala u Musolinija
• U Italiji otkrivena zavera za „stvaranje nove nacističke partije"

Da je fašizam i danas duboko ukorenjen u Italiji, pokazuju i dva datuma.

Svakog 30. aprila, na dan smrti Benita Musonija, u njegovom rodnom mestu Predapiju okupe se fašistički sledbenici.

Svakog 7. januara u glavnom gradu Rimu se već 46 godina obeležava smrt trojice neofašista.

Ove godine je njima u čast stotine ljudi je fašistički salutiralo podizanjem ruka u vazduh, a desničarska vlada Đorđe Meloni odlučila je da o tome - ćuti.

Ko je bio Benito Musolini?

Musolinijeva Nacionalna fašistička stranka došla je na vlast u Italiji posle Prvog svetskog rata, a podržale su je oružane grupe - crnokošuljaši - koji su zastrašivali protivnike.

Fašisti su preuzeli vlast u Italiji ranih dvadesetih, razorivši demokratske institucije, a Musolini je postao italijanski diktator 1925.

Podržavao je diktatora, generala Fransiska Franka, u Španskom građanskom ratu i pružio podršku Adolfu Hitleru u Drugom svetskom ratu.

Musolini je usvojio neke od Hitlerovih politika, posebno zakone iz 1938. koji su Jevrejima oduzeli sva građanska prava.

U Holokaustu je ubijeno ili umrlo više od 7.500 italijanskih Jevreja.

Musolini je pogubljen 25. aprila 1945. godine, nakon što su ga zarobili italijanski partizani.

Nekoliko dana kasnije, tela Musolinija i drugih pogubljenih fašista istovarena su na milanskom trgu Loreto, kasnije preimenovanog u Trg petnaest mučenika, u čast 15 italijanskih partizana koji su tamo bili pogubljeni.

Leševi Musolinija i fašista su potom bili okačeni da vise naglavačke, a ljudi su ih gađali kamenicama.

„Decu treba da vodimo u migrantske kampove"

Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta obeležava se svakog 27. januara.

Tog dana, hiljade đaka i studenata iz cele Italije poseti Memorijalni centar na železničkoj stanici u Milanu.

Ana Foa, profesorka istorije na fakultetu Sapijenca u Rimu, smatra da Dan sećanja na žrtve Holokausta treba da bude pre svega usmeren ka mladim generacija, ali na pravi način.

„Često se dešava da nastavnici i profesori nemaju dovoljna znanja da na adekvatan način ispričaju strahote iz Drugog svetskog rata", kaže ona za BBC na srpskom.

Objašnjava da je problem što se učenicima i đacima istorija prepričava polovično.

Dan sećanja treba da posluži da osvesti nove generacije ne samo o zločinima nad Jevrejima, već o zločinima širom sveta, o nasilju, diskriminaciji i mržnji.

„Treba da im približiti prošlost tako što ćemo ih učiti o današnjim problemima", kaže Foa.

Jedan od najvećih problema današnje Italije jeste migrantska kriza, odnosno priliv velikog broja ljudi iz Afrike.

Broj migranta u ovoj zemlji gotovo je udvostručen 2023. u odnosu na godinu ranije.

Više od 150.000 migranta stiglo je iz Afrike na italijansko ostrvo Lampeduza, ali mnogi ne stignu do obala kontinentalne Italije - zauvek ih uzme more.

Ukupan kapacitet u oko 5.000 centara za prihvat migranata, koliko ih ima u Italiji je oko 80.000 mesta, ali je taj broj višestruko nadmašen.

Često su ovi centri prenatrpani i uslovi za boravak su teški, te nisu daleko od onih od boravka u nekom zatvoru.

Na to ukazuje Ana Foa.

„Ovaj dan treba da bude primer za zločine koji ne bi smeli nikada više da se ponove i zato đake treba da vodimo u centre u kojima su smešteni migranti", kaže Foa.

Pogledajte video: Žena koja je preživela Holokaust i oprostila nacistima

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 01.27.2024)