Saška i Vaška

Konačno sam krenuo. Put je bio prazan, nebo je bilo plavo, sunce je pržilo, drveće se zelenelo, poneka baba u prolazu, uglavnom – smaranje. Zaustavio sam se u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, na proširenju puta iskopanom u stenčugi, i srolao buksnu. Otvorio sam prednje prozore i duvao, vukući se iza prašnjavog kipera s užičkim tablicama. Onda sam tako uduvan, milio pored Čačka, u koloni koja se tu napravila i pitao se ima li kraja blatu u ovoj zemlji. Bilo je suvo i