Четири стотине удараца
Пешчаник 17.02.2024 | Љубомир Живков
Петар Луковић, фото: Милица Јовановић Инжењер Луковић писао је боље од многог књижевника и зацело боље од већине новинара, при томе мислим не на силесију данашњих трудбеника медија, него имам у виду оне који су словили за новинаре преткрај КСКС века и на почетку овог непонесеног, али ипак упуштеног и умногоме упропашћеног столећа.
Инжењер Луковић [Петар, 1951-2024] се деведесетих година од рокенрола окренуо нечему такорећи супротном: политичарима, војсковођама, разбојницима, улизицама и цењ. клеру. Инжењер Луковић је пионир у антропологији зла, дисциплине која у нашој земљи, гле, није ухватила корена, али је Петре попут надареног рашљара који тражи и налази воду, непогрешиво међу првима препознавао зло: разоткривао је и исмевао опијеност нације славом (које у стварности није било, као
