Свемир: Како би могао да изгледа пут живота кроз галаксију

У тренутку када смо схватили да се појавио екстрасоларни уљез, Оумуамуа, назван по хавајској речи за извиђача, он је већ прошао близу поред Сунца и изашао из нашег система, брзо и неприметно, као и када је ушао у њега.

Говоримо о првом уочавању из 2017. године, када се појавио објекат налик на астероид и који је стигао из друге области у нашој галаксији, као неки гласник из удаљених светова.

Колико тога заправо знамо о овој мрачној крхотини у облику цигаре која је наш Сунчев систем посетила путањом и брзином који су јој омогућили да нас тако брзо и напусти?

Врло мало.

• Шта откривају прве фотографије „мрачног универзума&qуот; са телескопа Еуклид
• Научници су можда пронашли планету на којој је могућ живот
• Хоћемо ли наћи живот негде другде у свемиру

Знамо да можда није саздан од азотног леда.

Није се као комета видно запалио када се приближио Сунцу.

Знамо да не емитује електромагнетно зрачење.

Најмоћнији радио телескопи нису пронашли ни трага од њега.

Орбита му је гравитациона, одређена привлачењем Сунца; мала, неинерциона компонента може да буде објашњена ефектом притиска зрачења у близини Сунца.

Знамо да је његова брзина пре уласка у Сунчев систем била компатибилна са брзином која је карактеристична за небеска тела у регији Млечног пута, чији је део и наш Сунчев систем.

Ово нам дозвољава да елиминишемо идеју да је стигао из неке од десетак нама најближих звезда, јер му онда брзина не би била тако велика.

Успели смо, међутим, да идентификујемо још четири удаљене звезде поред којих је могао да прође у последњих милион година довољно ниском брзином да би могло да се претпостави да потиче из једног од ових сунчевих система.

Тако да у ствари не знамо одакле долази, да ли је већ био у нашем Сунчевом систему, колико других система је посетио, не знамо ни његов састав (неки извештаји указују да би могао да буде сачињен од водоничног леда).

Према неким хипотезама могао би да представља фрагмент егзопланете уништене плимским ефектима (гравитациони ефекат неког од оближњих објеката).

У том случају би се радило о објекту који је много ређи од главних астероида или објеката из Ортовог облака који је створен директно из оригиналне маглине (небуле) која је својим распадом формирала Сунце и планете пре око четири и по милиона година.

Оно што је сигурно - на временској скали од неколико милиона или десетина милиона година, фрагменти попут Оумуамуе могу да приближе различите звездане системе.

Једна од процена каже да кроз Нептунову орбиту дневно прође преко 10.000 екстрасоларних астероида.

Било би занимљиво када бисмо били у стању да истражимо овакав објекат да бисмо видели од чега је сачињен.

Ова врста објеката изгледа и као она врста вектора која би била погодна за транспортовање хибернираног живота са једног на други део галаксије.

Иако би оваква свемирска мисија била компликована због брзине којом се ови фрагменти крећу, она не би била и немогућа с обзиром на ће наш опсервациони капацитет у будућности бити много напреднији и да ће нам дозвољавати да идентификујемо оваква тела много пре него што смо били у стању да идентификујемо Оумуамуу.

Постоји још једна идеја која има везе са могућношћу да нека од ових екстрасоларних тела могу да се нађу заточена у нашем Сунчевом систему након губитка дела енергије након блиског сусрета са Јупитером. Неколико могућих кандидата је већ идентификовано.

Овакав приступ би олакшао евентуалну истраживачку мисију.

Међутим, чак и планете из нашег Сунчевог система врло често комуницирају и размењују материјал.

Не зна свако да ми овде на Земљи имамо неколико стотина узорака стена са Марса, иако тамо још увек није отишла мисија која би нам на Земљу донела узорке са те планете.

Метеорско бомбрадовање Марса је разултирало стварањем фрагмената који су, захваљујући разређеној атмосфери, завршили у свемиру.

Неки од њих могу да стигну и до Земље, пенетрирају у нашу атмосферу и падну као нормални матеорити.

Поредећи изотопски састав различитих метеорита са оним измереним на Марсу за време НАСА роботске мисије на тој планети, у стању смо да идентификујемо и разликујемо марсовске метеорите од свих других.

Коначно, не би било лоше да се присетимо чињенице да је Сунчевом систему потребно око 230 милиона година да се окрене око средишта галаксије.

Пошто је формиран пре 4 и по милиона година, он је до сада направио пун круг неких двадесетак пута.

То значи да је у временском периоду у којем се живот појавио на Земљи, новорођени Сунчев систем имао више прилика да дође у контакт са фрагментима из удаљених сунчевих система.

Погледајте и ову причу:

Ја сам 2019. године учествовао на конференцији под називом Бреактхроугх Дисцусс (Дискусија о пробоју) на Берклију радом који се звао „Миграције живота у Васиони&qуот;.

Био сам збуњен главном темом конференције: ми не знамо ништа о животу у Васиони, мислио сам, па како бисмо онда могли да разговарамо о миграцијама живота?

Али када сам се присетио посматрања Оумуаумуа, решио сам да учествујем на конференцији и драго ми је због тога.

Био сам изненађен научним квалитетом разговора које смо водили и екстремном фасцинацијом самом темом.

Животу по свему судећи није потребан масиван, стеновити свемирски брод да би се кретао од једног до другог планетарног система.

С обзиром на минијатурне величине бактерија, најмањих живих организама за које знамо, или чак и вируса који могу да живе и да се размножавају унутар бактерија, можемо да замислимо и друге механизме погодне за ову врсту транспорта.

Микроскопски кристали леда и прашине, на пример, садрже бактерије и споре способне да издрже услове у свемиру и могу да се шире кроз свемир из области горњих планетарних атмосфера.

Када димензије постану микроскопске, однос између гравитационих сила које зависе од масе и потиска који настаје због сунчевог зрачења зависног од површине обухваћене области, усмерава равнотежу ка снази потиска. Као да планета оставља траг парфема иза себе.

Планетарна прашина садржи хибернирани живот који зрачење може да погура све до великих брзина и да га можда чак и измести из неког сунчевог система и распрши у друге системе или маглине, где би могао да пронађе прихватљиве услове за репродукцију и еволуцију.

Ми смо навикли да мислимо да је свемир огроман, простран и углавном празан, у потпуности неприкладан за живот.

Можда би требало да променимо начин размишљања.

• Шта једу астронаути: „Недостајала ми је пица у свемиру&qуот;
• Како годину дана у свемиру мења људско тело
• Човек који узгаја зелену салату за свемирске станице

Свемир је много мање празан него што мислимо.

У стварности, различити делови галаксије коминицирају размењивањем материјала на временској скали која је упоредива са оном која се тиче појаве живота на нашој планети.

Али како је могуће да живот опстане у свемиру? Природа нас чак и овде изненађује.

Ми у ствари знамо да разне врсте могу да издрже екстремно непријатељске услове који подсећају на оне у свемиру: скоро савршен вакуум, екстремне температуре и јонско зрачење.

Различите врсте лишајева, бактерија и спора у стању су да опстану губећи сву воду и улазећи у стање тоталне пасивности - која може да потраје - из које могу да изађу оног тренутка када се поново нађу у влажној атмосфери.

Овакви тестови су изведени у Међународној свемирској станици и у разним лабораторијама (иако су рађени на временској скали од неколико месеци и година, а не у условима који трају стотинама, хиљадама или милионима година).

Један од заиста изузетних примера представљају водени медведи.

Ове врло распрострањене микроживотиње су дугачке око пола милиметра и живе у води.

Имају осам ногу, уста и дигестивни систем, као и једноставну нервну и мождану структуру.

У стању су и да се репродукују сексуалним путем.

У природи постоје у хиљадама различитих верзија и имају метаболизам јединствених карактеристика.

У циљу опстајања у продуженим сувим условима, њихова тела су у стању да достигну потпуну дехидрацију и да изгубе око 90% воде из организма, као и да се склупчају у сићушну структуру облика бурета.

Другим речима, у стању су да се сами исуше и замрзну.

Када се процес оконча, њихов метаболизам постаје стотину пута спорији.

Најневероватнија ствар је то што су у стању да у таквом стању остану деценијама, али и да се у року од неколико сати потпуно пробуде у случају да буду изложени влажним условима.

Али то није све.

Док се налазе у стању дехидрације, они могу да опстану и у свемирском вакууму, као и да издрже притисак који је већи од нормалног атмосферског притиска, температуре које су близу апсолутној нули, али и високе до 150 степени.

Толеранција на зрачење им је стотину пута већа од дозе која је смртоносна за људе.

Тајна њихове способности да отврдну је делом због шећера, трехалозе, који се иначе често користи у индустрији хране.

Осушен, овај шећер у ћелијама замењује молекуле воде, остављајући животињу у некој врсти застакљеног стања.

Додајмо и то да је ДНК водених медведа заштићен протеином који умањује штету насталу зрачењем.

И да ли је онда ова информација довољна да бисмо претпоставили да ове микроживотиње долазе из свемира?

Ја мислим да није.

Њихов необични метаболизам је пре резултат еволуционе адаптације која се одиграла на нашој планети.

У ствари, водени медведи спадају у само неколико живих бића која су опстала и након свих пет масовних истребљења која памти планета Земља.

Због тога су они најбољи кандидати за дугачка путовања у свемир на метеорима и кометама.

Водени медведи су недавно, након мисије Берешит 1, приватне сонде коју је лансирао Израел и која се почетком априла 2019. године срушила на површину Месеца, посредством медија постали озлоглашени.

Сонда је носила колонију ових микроживотиња у дехидрираном стању.

С обзиром на њихову микроскопску величину, могуће је да су преживеле удес и да ће остати неактивне дуги низ година, спремне да се пробуде из хибернације.

Самом заменом сонде за астероид или комету, ми имамо прави уџбенички пример начина на који је живот могао да стигне на Земљу.

Или начина на који је живот могао да мигрира са Земље на друге планете у нашој галаксији.

Тако да проблем порекла живота и даље остаје отворен иако, корак по корак, правимо прогрес у правцу решења.

У последњој деценији су нам све моћнији инструменти омогућили да репродукујемо, почев од првог принципа квантне механике, формацију све већих и комплекснијих система који се сада састоје од хиљада атома.

Рачунска биологија се све више развија - сада проблем представља само рачунска снага.

• Јесмо ли сами у свемиру: Све више опажања НЛО, како ће их НАСА истраживати
• Скривене опасности човековог првог лета у свемир
• Како звучи „ав, ав“ у свемиру

У исто време смо успели да драстично развијемо сопствену способност за декодирањем и манипулисањем ДНК, до стадијума креације прве поједностављене геномске структуре, изведене из живих организама и способне да се репродукује.

Сад причамо о синтетичком животу, изграђеном око ДНК коју је створио човек, пољу са огромним развојним изгледима.

Сходно томе, могуће је да ће стварање комплексних молекуларних структура потребних за живот или потврду постојања острва геномске стабилности током еволуције виралних и бактеријских врста, у будућности постати циљ који ће бити остварив.

Када се то деси, имаћемо још једну алатку за разумевање начина на који се живот на Земљи развијао.

И ко зна? Можда ћемо да откријемо да су ванземаљци партикуларни биолошки облик живота који све време живи уз нас.

Овај чланак је оригинално објављен у публикацији Прес ридер Технолошког института у Масачусетсу (МИТ). Роберто Батистон је физичар на Универзитету у Тренту, у Италији. Он је стручњак на пољу за експерименталну и фундаменталну физику елементарних честица како у партикуларним акцелераторима, тако и у свемиру. Он је некадашњи председник Италијанске свемирске агенције и аутор неколицине књига, међу којим је и дело Прва зора: Од Великог праска до наше будућности у свемиру, из којег је овај чланак и пренесен.

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 02.19.2024)