Srbija i Kosovo: Kako je martovsko nasilje pre dve decenije promenilo život i politiku

Jutro 17. marta 2004. godine za Ljiljanu Jovanović, tada 44-godišnju meštanku sela Drajkovce nadomak Štrpca na jugu Kosova, bilo je kao i svako drugo.

Dvadeset godina kasnije, „ničeg lepog ne može da se seća" iz tog i narednog dana, kada je Kosovo zahvatio najveći talas nasilja posle rata 1999. godine, priča ona za BBC na srpskom.

Otišla je na posao u lokalni dom zdravlja, ne sluteći da može da dođe do većih incidenata između Srba i Albanaca.

Tek kada se vratila kući, čula je na radiju da se Kosovom šire nemiri posle utapanja trojice albanskih dečaka u reci Ibar nedaleko od Kosovske Mitrovice, za šta su navodno bili krivi Srbi.

Stiglo je veče, a sa njim se i nasilje iz drugih delova Kosova prelilo na njeno Drajkovce.

„Čuli smo pucnje, selo je bilo napadnuto, a mi smo pobegli kod komšije, gde smo bili do jedan sat posle ponoći, kada je došao KFOR (NATO snage) i izvukao nas do obližnjeg Štrpca.

„Ubili su tada praktično ispred kuće Borka i Dobreta (Dobrivoja) Stolića, sina i oca, koji su nam rođaci i živeli su blizu nas. Izašli da uzmu drva i tako su završili - stvarno tragedija", prepričava Jovanović.

• Ko je odgovoran za martovsko nasilje na Kosovu
• Koliko je manje Srbije na Kosovu
• Kako žive manjine na Kosovu i zašto retko ko tu vidi budućnost za decu

Početak martovskog nasilja na Kosovu 2004. godine Nedžmedina Spahiua, kosovskog Albanca i profesora Fakulteta političkih nauka u Prištini, zateklo je u najvećem kosovskom gradu.

U Kosovsku Mitrovicu, gde je živeo i tada i dve decenije kasnije, stigao je posle podne, kada su sukobi Srba i Albanaca već započeli.

„Tada je već bilo učinjeno sve što je učinjeno, bilo je ubijenih i ranjenih.

„Drugog dana, 18. marta, sve to se nastavilo, a ja sam pokušao, koliko je bilo moguće, da sprečim to, što je naravno bilo jako teško, jer je bilo kasno da se bilo šta spreči.

„Naravno da je bilo i opasno, u tim trenucima vladalo je bezvlašće, a strukture UNMIK-a su se povlačile i situacija je bila van kontrole", priča Spahiu za BBC na srpskom.

Između 17. i 19. marta na Kosovu su se dogodila 33 nasilna incidenta, u neredima je učestvovalo više od 51.000 ljudi, pretežno kosovskih Albanaca, koji su napadali kosovske Srbe, druge nacionalne manjine i službenike UNMIK-a i KFOR-a, prema podacima organizacije Amnesti internešnel.

Ubijeno je 19 ljudi - 11 Albanaca i osam Srba, a više od 950 je povređeno, među kojima je bilo 65 pripadnika međunarodne policije i 58 pripadnika Kosovske policijske službe (KPS).

Oko 4.000 ljudi, pretežno Srba, ali i drugih manjinskih naroda na Kosovu, moralo je da napusti domove, podaci su OEBS-a.

Više od 800 objekata je uništeno ili oštećeno, među kojima je 29 pravoslavnih crkava i manastira, dodaje se u izveštaju te organizacije.

Nasilje na Kosovu izazvalo je niz masovnih protesta u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i drugim gradovima tokom kojih su zapaljeni muslimanski verski objekti i napadane ambasade.

'Kao da nas je pogodio cunami'

Prvog dana eskalacije nasilja, 17. marta 2004. godine, Ljiljana Jovanović primetila je čudnu pojavu u Domu zdravlja u Drajkovcu, gde je zaposlena i 20 godina kasnije.

Oko 10 sati pre podne njene albanske kolege kolektivno i bez objašnjenja napustile su zgradu „uznemirene i uplašene", a tek kasnije je shvatila šta se dešava, priča ona za BBC na srpskom.

„Nije bilo mobilnih telefona, čula sam šta se događa tek kad sam stigla kući, a kako koji komšija dođe, bio je u strahu da nas ne napadnu i krenule su da kruže priče da su Albanci zapalili manastire i crkve", priča Ljiljana.

Iste večeri prvi meci ispaljeni su i u Drajkovcu, ubijeno je dvoje meštana srpske nacionalnosti, a u selo su uz kosovske Albance brzo stigli i pripadnici KFOR-a iz Finske.

„To veče smo u vozilu KFOR-a brzo pobegli do Štrpca, a ja sam se osećala sam se kao da sam u cunamiju, kao da me voda vrti na sve strane i ne znam ni šta se dešava, ni šta će da bude", opisuje Jovanović.

Sutradan je sa suprugom decu premestila kod rođaka u Berevce, obližnje selo u kojoj je situacija bila mirnija, a njih dvoje su se vratili u Drajkovce.

„Imali smo stoku koju smo morali da hranimo, ali smo sa prvim mrakom bežali u Berevce - nismo smeli da prespavamo kod kuće, iako je vojska bila u dvorištu i čuvali su nas.

„Naša kuća nije stradala, hvala Bogu, a nisu ni komšijske", priča 64-godišnjakinja.

• Zašto su srpske tablice zabranjene na Kosovu
• Izbori na severu Kosova 2023: Bojkot Srba i poneka kritika sa Zapada
• Paralelne institucije na Kosovu: „To proizvodi nove generacije koje samo znaju da mrze“

Nešto severnije, u selu Bresje nadomak Kosova Polja, sa neposrednom opasnošću suočavala se porodica Nevenke Veličković, danas 52-godišnje direktorke Doma zdravlja „Voždovac" u Beogradu.

Veličković je od 2003. bila je na specijalističkim studijama u Beogradu, a 15. marta 2004. stigla je u Bresje sa ćerkom, sestrom, sestrićem i bratom u posetu roditeljima.

Narednog dana „naslutila je da nešto nije kako treba i osećala se tenzija", priseća se Nevenka u razgovoru za BBC na srpskom.

„Pored naše kuće prolazi magistralni put Kosovo Polje-Peć, a preko puta je bio Dom zdravlja u kojem sam prethodno radila.

„Pored ograde Doma zdravlja ugledala sam grupu Albanaca kako se savijaju i skupljaju kamenice i tada sam shvatila da će krenuti na Dom zdravlja.

„,Najviše mi je smetalo što sam među njima prepoznala i policajce iz KPS-a, koji su u tome učestvovali", prepričava.

Odmah je rekla sestri da sa decom pređu u stričevu kuću, blizu njene ali nešto dalje od magistrale, verujući da će tamo biti bezbedniji.

U sredu 17. marta nasilni incidenti izbili su u Kosovu Polju i okolini, a međunarodne bezbednosne snage ubrzo su stigle i u Bresje.

„Međunarodna policija je okružila naše kuće kako bi nas zaštitili, a kroz glavu mi je prolazila samo bezbednost dece i kakva je mogućnost da se spasemo", kaže tada 32-godišnja specijalizantkinja medicine.

Trenutke kada su grupe kosovskih Albanaca stigle nadomak njene kuće opisuje kao „beznađe", koje je trajalo „sat ili sat i po vremena", uz povike, pretnje i kamenice koje su letele ka kući.

Vojnici KFOR-a i UNMIK-a ubrzo su im rekli da žene i deca napuste kuću sporednim putem i upute se ka obližnjem selu Ugljaru, dok će muškarci ostati.

„Kuća mog strica, odmah do magistrale, već je gorela.

„Mi smo krenuli sporednim putem ka Ugljaru, rekli su nam da deca budu na podu, a da na prozore sa leve strane stavimo torbe i jakne, jer su imali informacije da su snajperisti u zgradama preko puta.

„Bio je to jako težak trenutak - napuštate dom, a ne znate da li ćete se ikada vratiti", priča Veličković.

Posle jedne noći u Ugljaru, prebačeni su u Gračanicu, opštinu sa pretežno srpskim stanovništvom, a Nevenkini roditelji su stigli dan kasnije.

„Oni nisu hteli da napuste naše selo, gledali su iz prikrajka kuću, iako nisu smeli da joj priđu.

„Nikada neću zaboraviti prizor oca koji je 19. stigao u Gračanicu i rekao nam da su svi naši živi i zdravi, ali da više nemamo dom.

„Kao da se preko noći prepolovio i nije više bio isti čovek kao pre toga", prepričava 52-godišnjakinja.

O uzrocima i 'iskrama'

Prvi nasilni incident zabeležen je 15. marta ranjavanjem tada 18-godišnjeg Jovice Ivića u selu Čaglavica, šest kilometara udaljenom od Prištine.

Ivić je rekao da su na njega pucali Albanci.

Ubrzo su Srbi blokirali puteve u Čaglavici i susednoj Gračanici, koji su Prištinu povezivali sa Skopljem u Severnoj Makedoniji.

Tokom blokada, došlo je i do navodnih napada na albanske putnike koji su nameravali da prođu tuda, kao i na irske pripadnike KFOR-a, poslate da uklone blokade, piše u izveštaju Hjuman rajts voča.

Usledili su i protesti Albanaca, a narednog dana, 16. marta, tri albanska dečaka udavila su se u reci Ibar, navodno bežeći od Srba koji su ih jurili sa psima, prema izjavi četvrtog, jedinog očevica.

Međunarodna istraga nije uspela da dokaže odgovornost Srba za smrt dečaka, o čemu je BBC izveštavao.

Ovaj skup događaja Hjuman rajts voč naziva „iskrama koje su izazvale požar", ali mišljenja o povodima i uzrocima eskalacije nasilja su veoma različita i 20 godina kasnije.

Za Nevenku Veličković,, smrt trojice albanskih dečaka bio je „pokretač nasilja".

„Oni (Albanci) su tog jutra organizovano krenuli iz Prištine ka Čaglavici, gde su bile blokade, i tada nam je bilo jasno da će biti nemira, ali nismo mogli da pretpostavimo da će biti paljene kuće i da će stradati nedužni ljudi", seća se Veličković.

Nedžmedin Spahiu smatra da je niz događaja bio povod" za izbijanje nemira, ali ne i stvarni uzrok - a to je, po njemu, nezadovoljstvo albanskog stanovništva potezima civilne misije Ujedinjenih nacija (UNMIK).

„UNMIK je tada imao mnoge nadležnosti u rukama, privremena administracija je pogrešno vođena i nisu dovoljno poznavali mentalitet stanovništva na Kosovu, pa su bile potrebne samo iskre kako bi situacija izmakla kontroli", objašnjava Spahiu.

• Slučaj Panda: Četvrt veka ćutanja o ubistvu šest mladića u Peći
• Ko je bio Adem Jašari - legendarni komandant i „mudri vizionar“ ili „terorista i kriminalac“

Ejdan Hehir sa Univerziteta u Vestminster podseća da su predstavnici međunarodne zajednice na Kosovu propustili niz prilika da preduprede martovsko nasilje.

„UNMIK je trebalo da uradi mnogo više kako bi pokazali da se ide jasnom stazom ka nezavisnosti, ali to nije učinjeno", smatra britanski stručnjak za međunarodne odnose.

Podseća i da je ova organizacija 2003. godine usvojila politiku „standarda pre statusa", kojom albansko stanovništvo Kosova nije bilo zadovoljno.

„Većina kosovskih Albanaca je smatrala da je cilj te politike održavanje nepromenjenog stanja na Kosovu - UNMIK je postavljao standarde i ocenjivao da li se poštuju, pa je u nedogled mogao da donosi negativnu ocenu i nastavi da upravlja Kosovom.

„Dakle, zbrka oko statusa Kosova bila je jasan uzrok nasilja, a kada se na to dodaju visoke plate činovnika UNMIK-a i njihov stav, ljudi su postali veoma ljuti", pojašnjava Hehir.

Pogledajte i ovu priču:

Da li su KFOR i UNMIK mogli bolje?

Nedelju dana pre izbijanja nasilja na Kosovu, Nedžmedin Spahiu je strahovao od incidenata.

Zajedno sa kolegom srpskog porekla predočio je strahove i međunarodnim bezbednosnim snagama kada je u kasarni KFOR-a držao predavanje komandantima NATO snaga.

„Početkom marta smo KFOR upozorili na opasnost od nereda i potrebu da budu spremni, ali je izgledalo da nisu to shvatali ozbiljno", priseća se.

Kada su neredi počeli da izmiču kontroli „svi su nbili zatečeni", kaže Goran Svilanović, tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore.

„Moj utisak je da je erupcija nasilja došla kao iznenađenje, verovatno je da su procene bile da se ništa neće dogoditi i da su bile pogrešne - kako nas u Beogradu, tako i ljudi koji su u ime međunarodne zajednice bili zaduženi za bezbednost.

„Shodno tome, reakcija u cilju zaštite ljudi i imovine bila je nedovoljna", kaže Svilanović za BBC na srpskom.

Delovanje KFOR-a i UNMIK-a još oštrije je ocenio Hjuman rajts voč, njujorška organizacija za zaštitu ljudskih prava, koja je u julu te godine objavila opširan izveštaj o danima nasilja na Kosovu 2004. godine, ocenivši da „nisu uspeli da zaštite" stanovništvo i objekte.

„Čini se da međunarodna zajednica potpuno poriče neuspehe na Kosovu", naveli su.

Profesor Hehir ističe da su se mnogi službenici KFOR-a i UNMIK-a „poneli kukavički", u čemu su francuski i italijanski vojnici prednjačili.

„Mogli su da urade više kako bi zaštitili napadnuta područja i trebalo je to da učine, ali očigledno je da nisu želeli da ugroze sopstvenu sigurnost na taj način", smatra Hehir.

U izveštaju Hjuman rajts voča italijanski vojnici kritikovani su za propuste uništavanja poslednje preostale pravoslavne crkve u Đakovici i paljenje 32 srpske kuće u Belom Polju.

Francuske trupe odbile su da zaštite srpske stanovnike sela Svinjare, iako je njihova baza bila udaljena nekoliko stotina metara od sela, u kojem je svih 137 kuća spaljeno, što je iz baze moglo da se vidi golim okom, dodaje se u izveštaju.

Propustili su i da obezbede most u Kosovskoj Mitrovici, koji razdvaja Srbe i Albance, kao i da spreče uništavanje 69 aškalijskih domova u selu Vučitrn, smeštenom između dve francuske bazee.

Iz KFOR-a su odbacili tvrdnje da su njihove trupe na Kosovu zakazale, navodeći da su „uradili najviše što se moglo da deeskaliraju sukob, spasivši mnogo života".

Iz UNMIK-a su izveštaj nazvali „širokom osudom bez namere da se razume koliki je izazov nasilje na Kosovu predstavljalo za vojnike".

• Sukobi na severu Kosova: Kakvi su dosad bili odnosi Srba i KFOR-a
• KFOR odbio zahtev Beograda za povratkom srpskih bezbednosnih snaga na sever Kosova

Uprkos brojnim kritikama, reakcija međunarodnih bezbednosnih struktura za neke Srbe bila je slamka spasa tog 17. marta.

Ljiljana Jovanović kaže da su u njeno selo Drajkovce „brzo došli Finci iz KFOR-a i stvarno su nas branili, bili su pred svakom kapijom, brzo su nas i prebacili u Štrpce".

Kada se sledećeg dana vratila sa suprugom kako bi nahranili stoku, zatekla je finske i ukrajinske vojnike kako čuvaju srpske kuće u selu.

„Nismo smeli da prespavamo kod kuće, sa prvim mrakom smo bežali u Berevce, ali je vojska bila u dvorištu i čuvali su nas, pa ne mogu da kažem da sam imala primedbe na njih", kaže Jovanović.

Iako joj je porodični dom zapaljen 18. marta, a kuća njenog strica dan ranije, ni direktno iskustvo sa međunarodnim vojnicima Nevenke Veličković nije bilo negativno.

„Nas je KFOR tog dana spasio i mogu samo da im uputim zahvalnost.

„Da ih nije bilo, kuća u kojoj smo bili bi izgorela tog dana i zbog njih smo danas tu gde jesmo", priča doktorka.

O politici, namerama i 'nemoći'

Jap de Hop Šefer, tadašnji generalni sekretar NATO-a, upozorio je 22. marta albansku većinu na Kosovu da ih „nasilje neće približiti ostvarenju njihovih političkih ciljeva".

„Zapravo, biće potrebno mnogo više da ih ostvare", izjavio je Holanđanin.

Jap de Hop Šefer nije odgovorio na pitanja BBC-ja na srpskom o martovskom nasilju na Kosovu i političkim posledicama ovih događaja.

Osude su stizale i iz Beograda, odakle je tadašnji premijer Srbije i Crne Gore Vojislav Koštunica poručio da su martovski događaji otkrili „pravu prirodu albanskog separatizma", koja je prema njegovom mišljenju bila „nasilna i teroristička".

Koštunica je smatrao da je nasilje bilo „unapred planirano i koordinisano", nazivajući ga „pokušajem pogroma i etničkog čišćenja".

Zatražena je hitna sednica Saveta bezbednosti, poštovanje rezolucije 1244 UN i reakciju svih nadležnih međunarodnih institucija „u skladu sa njihovim mandatom", priseća se Goran Svilanović.

„Ali, sve je to bilo nedovoljno i kasno, jer se nasilje već dogodilo", smatra.

Svilanović veruje da su martovski događaji „pokazali našu nemoć da reagujemo na terenu i utičemo direktno na događaje".

„To je bila jedna nova realnost. Ne kažem da je to bio prvi put kada smo uvideli ovu nemoć, ali je ona tada svima postala očigledna", objašnjava.

Vuk Drašković je u aprilu preuzeo upravljanje Ministarstvom spoljnih poslova od Svilanovića.

U prvu diplomatsku posetu otišao je u Vašington 5. maja, gde je američkim državnim sekretarom Kolinom Pauelom razgovarao o kosovskim dešavanjima.

„Kolin Pauel je pogrom nazvao zločinom koji se više nikada ne sme ponoviti.

„Rekao je da Albanci moraju znati da njihova navodna osveta za zločine Miloševićevog režima nad njima je, takođe, zločin i nikakvog alibija nema niti ga može biti", seća se Drašković u pisanoj izjavi za BBC na srpskom.

Kasnije je u razgovorima sa Martijem Ahtisarijem, specijalnim izaslanikom UN za Kosovo, „martovski pogrom navodio kao imperativ za formiranje novih opština sa srpskom i nealbanskom većinom na Kosovu, sa najvišim stepenom lokalne samouprave, između ostalog i njihovu policijsku i sudsku vlast" kaže Drašković.

„Sugerisao sam i uspostavljanje zaštićenih zona oko srpskih crkava i manastira. Sve ovo Ahtisari će ugraditi u svoj plan".

• „Godina kada je mržnja produbljena": Referendum na Kosovu - 30 godina kasnije
• Kakav je bio Đinđićev, a kakav Rugovin plan za Kosovo
• Šta je ostalo od Ahtisarijevog plana na Kosovu

Profesor Spahiu smatra da nasilje nije donelo političku korist Kosovu, kao i da cilj nije bilo proterivanje kosovskih Srba iz mesta u kojima su živeli.

„Oni koji su osmislili ove događaje, uradili to na štetu kosovskog društva, pre svega albanskog stanovništva, koje je na kraju i platilo najveći ceh - bilo je daleko više albanskih nego srpskih žrtava", kaže Spahiu.

U to vreme nije bilo formalnih političkih odnosa između Beograda i Prištine, pa nisu ni mogli da budu narušeni, ali su ovi događaju „pogoršali stvari u budućim odnosima", kaže.

„Smatram da bi proglašenje nezavisnosti Kosova došlo i ranije da toga nije bilo, jer bi kosovsko društvo bilo spremnije, međuetnički odnosi bi bili bolji, a i međunarodni faktor bi bio spremniji da to podrži", ocenjuje profesor.

Ejdan Hehir, međutim, misli da je martovsko nasilje „na neki čudan način zapravo ubrzalo put ka nezavisnosti Kosova", proglašeno četiri godine kasnije.

„Ideja o zauvek zamrznutom statusu Kosova na nekakvoj ničijoj zemlji očigledno više nije bila održiva, pa je Zapad, pre svih Amerika, pogurao priču o nezavisnosti", ukazuje Hehir.

Korist iz nemira su izvukli i pojedinci na srpskoj strani, ocenjuje on.

„Nažalost, srpski nacionalisti, neodgovorni političari i neki članovi Srpske pravoslavne crkve neprestano koriste 2004. godinu kao 'dokaz' da Albanci mrze Srbe i žele da ih proteraju sa Kosova.

„To je potpuno pogrešna tvrdnja, jer nije tačno da su učesnici u neredima predstavljali celu albansku zajednicu, ali šteta je načinjena, slike iz 2004. su vrlo moćne i to je osetno i danas", pojašnjava profesor.

Dve decenije kasnije: Ćutnja, zaborav, uspomene i otvorena pitanja

Ljiljana Jovanović i danas živi u Drajkovcu i još radi u istom Domu zdravlja..

Ljudi u tom selu, bili Srbi ili Albanci, „ne gledaju mnogo na politiku, govore jedni drugima 'dobar dan' i nemaju međusobnih problema", prepričava 64-godišnjakinja.

Ali od 2004. njena porodica ne obrađuje zemlju i prodala je stoku, pa sada žive samo od njene plate.

„Plašili smo da idemo da radimo na imanje, jer je okolo šuma, nismo se osećali bezbedno, posebno sa decom.

„Sada nema sukoba, ali nikad ne reci 'nikad'. Poverenje se izgubilo", kaže Ljiljana.

Ove godine Ljiljana ide u penziju.

„Sinovi nemaju posla, pa ćemo možda morati da se iselimo, jer teško sa penzijom možemo da preživimo", brine ona.

Nevenka Veličković se posle martovskog nasilja vratila u Bresje dva meseca kasnije.

„Roditelji su se vratili par meseci posle toga, prvi sprat kuće je potpuno izgoreo, dok je drugi bio pun gareži, pa su nastavili da žive u susednom Ugljaru.

„Imala sam potrebu da vidim kuću i ta slika mi je ostala urezana kao veoma bolna, možda i bolnije iskustvo od 17. i 18. marta.

„Bilo je to zgarište našeg doma, tuga, garež, slika nemoći, nepravde, bola i tuge", kaže.

Danas joj najviše smeta „nepravda sa kojom se suočila njena porodica, ali i generalno srpski narod na Kosovu" i kritikuje „sporu pravdu" pred kosovskim pravosuđem i nekažnjavanje počinioca.

„O tome se danas gotovo i ne priča i kao da se nije ni desilo", smatra Veličković.

• Dijalog Beograda i Prištine: Usvojena Deklaracija o nestalima, bez pomaka oko Zajednice srpskih opština
• Koliko se danas razumeju Srbi i Albanci i da li novi rečnik može da pomogne

Profesor Spahiu ukazuje da na „veliku zagonetku" - da se „ni danas ne zna ko je predvodio proteste".

Prema podacima OEBS-a, do aprila 2008. osuđeno je ukupno 301 ljudi za martovske nemire, a 86 njih na zatvorske kazne, najduže u trajanju 16 godina.

Suđenja je obeležilo zastrašivanje svedoka, izmene iskaza očevidaca, odugovlačenje kosovske policije sa podnošenjem izveštaja, odlaganje saslušanja, isključivanje etničkih motiva zločina i preveliki broj izrečenih uslovnih kazni, ocenjuje Centar za humanitarno pravo.

Tadašnji kosovski predsednik Hašim Tači rekao je 2017. godine da ga je „sramota zbog događaja iz marta 2004. godine".

„Ko god je to počinio biće kažnjen.

„Nije u tradiciji Albanaca da ugroze kulturno-istorijske spomenike, da ugroze imovinu, da popale kuće, da ugroze decu, žene i starije osobe. Uvek će takva dela biti kažnjiva. Stvarno ne želim da se tako nešto ponovi", rekao je Tači.

Nedžmedin Spahiu kaže da se ipak nešto pozitivno rodilo iz martovskog nasilja.

„Međuetnički odnosi su mnogo bolji danas nego tada, društvo je sazrelo dovoljno da razume da tako nešto više ne sme da se dogodi i ta svest je verovatno jedino pozitivno što je proisteklo iz ovih događaja", zaključuje Spahiu.

Šesnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 03.18.2024)