Вељко Булајић, Битка на Неретви и филм: „Редитељ за ког су знали сви у Југославији“

Вељко Булајић, један од највећих филмских редитеља са простора бивше Југославије, преминуо је у 97. години, потврдили су чланови његове породице.

Познат је као аутор неких од највећих филмских остварења некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), а пре свега Битке на Неретви из 1969. године.

Реч је о најскупљем југословенском филму, у ком улоге, уз највеће домаће звезде, попут Велимира Бате Живојиновића, Милене Дравић и Љубише Самарџића, имају и холивудски великани Орсон Велс и Јул Бринер, Италијан Франко Неро као и Сергеј Бондарчук, славни совјетски режисер и глумац.

„Прва асоцијација на њега углавном су ти велики, споменик-филмови о партизанској борби, где је Булајић аутор те гране југословенског филма&qуот;, каже редитељка Мила Турајлић, ауторка документарног филма Синема комунисто, о филмовима из доба СФРЈ, за ББЦ на српском.

„Био један од редитеља који су поставили темеље великих ратних спектакла&qуот;, наводи Турајлић.

• Битка на Неретви: Филм који је довео Холивуд у СФРЈ
• Југославија и Оскар: Награда за најбољи страни филм скоро немогућа мисија
• Елизабет Тејлор, јахте, авиони, гламур, пиће и улога Тита у Сутјесци: Пет детаља из живота Ричарда Бартона
• Пола века „Лептирице”, филма који је 'већи утисак оставио на гледаоце, него на кинематографију'

Глумица Мирјана Карановић, која је играла у Булајићевом филму Обећана земља из 1986. године, за редитеља каже да је током Југославије био „појам&qуот;.

„Још док сам била дете, гледала сам његове филмове, а био је вероватно једини редитељ за ког су сви у земљи знали&qуот;, наводи Карановић за ББЦ на српском.

„Велики, државни редитељ, који је снимао велике филмове.&qуот;

Црвени талас

Булајића управо тако многи памте, као „државног редитеља&qуот;.

Први партизански еп који је снимио била је Козара (1962), снимљен поводом 20 година од битке на планини у Босни и Херцеговини у Другом светском рату.

Крајем исте деценије, снима и Неретву, познатој и као Битка за рањенике, о четвртој офанзиви против бораца Народноослободилачке борбе.

Турајлић сматра да је Булајић био државни редитељ „у мери у којој је морао да буде добро политички повезан како би имао државну подршку коју су ти филмови захтевали&qуот;.

А та подршка била је велика.

Све је у Неретви било грандиозно, нарочито кадрови са десетинама хиљада статиста, као у Бен Хуру или Клеопатри, а у снимању је учествовало и неколико хиљада војника Југословенске народне армије, са све оклопним возилима.

Постер за филм је радио Пабло Пикасо, један од најпознатијих сликара у историји.

Александар Јанковић, професор Факултета драмских уметности, раније је изјавио за ББЦ да је Неретва „комерцијални врхунац Црвеног таласа&qуот; и „режимско дело пар екселанс&qуот;.

„Свакако да су најемотивније сцене када сви певају Падај сило и неправдо или завршетак, када Бата Живојиновић корача средином кадра, а око њега су рањеници и народ.

„Ентузијазам и уложен новац су баснословни, а Булајићево умеће ће свакако надиграти и објективно скупљи наставак Сутјеска, са Ричардом Бартоном у улози Тита&qуот;, каже Јанковић.

Поред Неретве, у биоскопе су током тих неколико деценија стигли и Сутјеска, Бошко Буха, Ужичка република, Мост, Партизанска ескадрила, што се назива Црвеним таласом.

Пандан Црвеном таласу био је Црни талас, чији су аутори Александар Петровић, Душан Макавејев, Живојин Павловић, Желимир Жилник окарактерисани као критичари комунистичког друштва.

Ипак, Турајлић сматра да се Неретва „не може описати само као пропагандни филм&qуот;.

„Постоји низ филмова који су били само то и који је историја заборавила, зато што нису добри.&qуот;

Трајна популарност Неретве, сматра, јесте доказ да је реч о „веома озбиљном ратном филму&qуот;, због чега је „у последњих 20 година његова позиција ревалоризована&qуот;.

Неретва се данас често налази на листама најбољих ратних филмова у историји, а посебно најбољих који се баве тематиком Другог светског рата.

Филм је био и у ужем избору за Оскара у категорији најбољи страни филм.

• О крају света и апсурду: Колико је „Доктор Стрејнџлав“ актуелан и данас
• Драган Максимовић, филозоф у телу глумца који је волео слободу
• Две деценије од одласка Миодрага Петровића Чкаље, симбола домаће комедије
• Живот Жанке Стокић или трагедија комичарке

Са Титом о Неретви

Вељко Булајић за Вечерњи лист, 2016. године

Упознали смо се на позив тадашњег директора Тањуга и питао ме је који ми је следећи пројекат.

Објаснио сам да бих желео да снимим филм о бици за рањенике, јединственом догађају у Другом светском рату, када је цела војска ризиковала опстанак бранећи рањене другове.

Тито ми је одмах рекао да имам његову подршку, да могу рачунати на његову помоћ.

Уследиле су две пуне године припрема.

Када смо били спремни, сматрао сам да је у реду послати сценарио Титу на читање.

Неколико дана касније, Титови саветници приредили су састанак с њим.

Пола сата пре него што ће ме Тито примити, рекли су ми да је сценарио врло занимљив, али да не ваља јер нигде нема Титовог лика и одвели су ме код њега.

Скупио сам храброст да му кажем да се не слажем с његовим сарадницима, али да му објасним да њега у филму има у поруци да сви рањеници морају бити спашени, те у наредби да се сруши мост.

Он је мало ћутао, па рекао да наставим по своме, а да са његовим саветницима више не контактирам.

После тог сусрета, Јадран филм је имао све што је само могао пожелети, ЈНА је била на располагању за снимање.

Занимљиво је да због те подршке чак нисмо ишли на цензорску комисију, па је Неретва данас једини филм у бившој Југославији без цензорске ознаке.

Тито је филм први пут видео на премијери у Сарајеву.

'Господин човек'

Рођен је 22. марта 1928. у Вилусима, крај Никшића, у Црној Гори.

Детињство је провео у Сарајеву, где је завршио средњу школу.

Са 13 година се у Другом светском рату прикључује партизанима.

Најстарији брат Ђорђе је погинуо у рату, док су Стеван и Вељко преживели, иако су и они били рањавани.

После рата, Булајић уписује филмску режију на Центро Спериментале, италијанској националној филмској школу у Риму, где дипломира 1959. године.

У Италији је био асистент великанима кинематографије, попут Федерика Фелинија.

Када се вратио у Југославију, започео је и редитељску каријеру, када у земљу доноси „традицију италијанског неореализма&qуот;, каже Турајлић.

Један од најбољих примера тога је и његов дебитански дугометражни филм Влак без возног реда из 1959. о послератним миграцијама становништва, којим осваја Златну арену за најбољи филм Фестивала у Пули.

Био је номинован и за Златну палму на Фестивалу у Кану, једном од најпрестижнијих на свету.

После тога, следе научнофантастични филм Рат (1960), Узаврели град (1961).

Током седамдесетих, снима Атентат у Сарајеву (1975) о убиству Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. године, који му је до данас остао један од најпознатијих, и Човјек кога треба убити (1979)

Потом следе Високи напон (1981), Велики транспорт (1983) и Обећана земља (1986), где је улогу имала и Мирјана Карановић.

„Играла сам младу партизанку и сећам се да је он хтео да она јако добро изгледа, што ми је било невероватно, јер сам пре тога све играла жене из народа и нису ми стављали шминку.

„Тако да се сећам тог шминкања, за које је тражио да не буде пренаглашено, већ природно&qуот;, каже Карановић.

У томе види још једну његову карактеристику: „Јако му је било важно да се он о свему пита и да командује свиме&qуот;.

„Сећам се да ми се костимографкиња жалила да кад год му изнесе предлог о костиму, он то одбије и није више знала шта да ради.

„'Пусти га да он одлучи - донеси му три костима и одабраће тај који и ти мислиш да је најбољи, али му дај прилику да одлучи', рекла сам јој и тако је и било.&qуот;

Све је то, како каже, радио са пуно ауторитета и уз осмех, без агресије.

„Било му је јако важно и да се се допадне људима, екипи, да постоји нека добра атмосфера, да је галантан, да се покаже као џентлмен, што је био. Господин човек, што се каже.&qуот;

Синема комунисто

По распаду Југославије у крвавом рату, Булајић више није снимао.

Изузетак је филм Либертас из 2006. године о дубровачком књижевнику Марину Држићу.

Вечерњи пише и да је две године радио на великом ратном филму о Вуковару, хрватском граду на граници са Србијом, који је разорен у опсади Југословенске народне армије током сукоба деведесетих, али да је тај пројекат пропао.

Последњи његов филм, Бег до мора из 2017. никада није приказан, јер никада формално није ни довршен, пише Јутарњи.

Претходно му је Одлуком Фестивала медитеранских земаља у Риму 2013. додељена Награда за животно дело.

Награду му је уручио Франко Неро, звезда Битке на Неретви.

Око тог филма је у једном тренутку било и спорења чији је - Булајић је 2013. навео да је хрватски, не југословенски.

Оглашавао се понекад и по политичким питањима, па је тако уочи председничких избора 2023. у Црној Гори подржао Мила Ђукановића, дотадашњег председника.

У међувремену је био и један од актера документарца Синема комунисто.

„Према мени као дебитанткињи се од почетка поставио са доста разумевања и једини је од свих учесника тражио да види филм&qуот;, каже Турајлић.

„Док га је гледао, извадио је блокчић и оловку, а ја се ухватила за главу&qуот;, додаје уз осмех.

На крају је, каже, имао два „врло техничка, редитељска предлога&qуот;, који су и те како били на месту.

„Имала сам од њега невероватну подршку, био је на премијерама мојих каснијих филмова после и јако га је занимао пут којим сам кренула.

„Заиста сам га доживљавала као добронамерног старијег колегу.&qуот;

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 04.03.2024)