Здравље: Свакодневно туширање није потребно - ево и зашто

Неки стручњаци сматрају да се људи редовно туширају више због уврежених правила понашања у друштву него стварних потреба.

BBC News 29.04.2024 | Матилда Велин - ББЦ новинарка

Да ли је потребно да се баш толико често перемо? Неки стручњаци сматрају да се људи свакодневно туширају више због уврежених правила понашања у друштву него стварних потреба.

Пре неколико година, престала сам да се туширам сваког дана.

Због рада од куће током пандемије корона вируса, пресељења код партнера који се туширао ређе од мене и класичне, средовечне лењости прекинула сам скоро тродеценијску навику: Ако не вежбам, сада се туширам само око три пута недељно.

Толико или чак ређе се туширају и неки моји пријатељи - неколико њих зими само једном недељно, понекад због проблема са кожом или што не воле да квасе косу - али други имају потпуно другачије навике од мене, и чак им се преврће желудац на ту помисао.

„Без јутарњег туширања, не могу да се разбудим како треба&qуот;, кажу.

„Сваки дан мора да ми почне туширањем и шољом чаја&qуот;.

„После одласка на посао у Лондон, нема шансе да легнем у кревет [а да се не истуширам]&qуот;.

„Само три пута недељно? Фуј&qуот;.

На нас који се ретко туширамо често се гледа подозриво.

То не важи само за хипике који воле природу и живе у шаторима, већ и за кориснике ТикТока који се ретко туширају, па чак и познате личности.

Признање британског ТВ водитеља Џонатана Роса да се понекад тушира ређе од једном недељно била је једна од главних вести, а изјава глумице Америке Ферере да повремено прескаче туширање, запањила је 2023. глумачку екипу филма Барби.

Пре три године, многе је згрозила изјава глумца Ештона Кучера да се сваког дана само плакне само испод пазуха и пропере међуножје.

Његов колега Џејк Гиленхол рекао је да сматра да купање понекад „баш и није неопходно&qуот; (мада је касније изјавио да је био саркастичан).

Како су се у полемику укључиле и друге познате личности, толика прашина се дигла око овог питања да су глумци Џејсон Момоа и Рок (Стена) убрзо морали да потврде да се много често туширају.

Међутим, иако често прање руку спречава ширења клица, већина лекара сматра да свакодневно туширање нема суштинске користи за физичко здравље.

Заправо, може бити чак и лоше јер исушује кожу и подрива имуни систем.

Ипак, студије показују да се више од половине Американаца и Британаца тушира сваког дана.

Да ли је време да се навике промене, односно да се туширање прореди?

Није баш лако пронаћи некога ко је спреман јавно да призна да се не тушира редовно.

Хемичар Дејвид Витлок доспео је на насловне стране 2015. године објавом да се није туширао 12 година.

Уместо туширања, прскао се добрим бактеријама, па је чак и покренуо бренд за негу коже заснован на тој филозофији.

Годину дана касније, лекар Џејмс Хамблин писао је да је и он престао да се тушира.

По објављивању његове књиге Цлеан: Тхе Нев Сциенце оф Скин анд тхе Беаути оф Доинг Лесс (Чистоћа: Нова наука о кожи и лепота проређеног одржавања хигијене) 2020, рекао је за ББЦ:

„Имам свој мирис, а моја жена каже да је једноставно јасно препознатљив. Али њој се свиђа. Други људи кажу да није лош&qуот;.

Кад сам му електронском поштом послала захтев за разговор, напоменувши да се туширам три пута недељно, одговорио ми је да је превише заузет и да нема времена.

Али ми је дао савет: „Свакоме ко Вас исмева кажете да не зна скоро ништа о микробиому коже, и једноставно одете&qуот;.

Коначно сам успела да нађем саговорника, еколога Донахада Мекартија.

„Нисам једини [који се не тушира сваког дана]&qуот;, каже ми.

„Али јесам једини који је спреман да храбро о томе говори&qуот;.

Пре осам година, у чланку за британски Гардијан, Мекарти је написао да се тушира једном недељно и повремено плакне над умиваоником.

Каже да није било лако јавно признати да се ретко пере, јер је знао да ће га многи називати погрдним именима и подсмевати му се.

Међутим, након објаве чланка, каже да су му људи тајно признавали да имају сличне навике туширања.

Док је био професионални балетски играч, пре него је задобио повреду, Мекарти се туширао редовно.

Пошто је провео две недеље са домородачким народом Јаномами у прашуми Амазоније, одлучио је да допринесе очувању животне средине, и у његовој кући у Лондону је поставио уређај за сакупљање кишнице и соларни систем за загревање воде.

Тако је могао да прати потрошњу воде.

Током наредних година све се ређе туширао, а данас то чини отприлике једном месечно.

Свакодневно се запира над умиваоником и користи исти пешкир за прање целог тела, а за бријање потроши само шољу воде.

Нико му не каже да смрди.

„Ако одете у неку стару зграду, у спаваћим собама ћете видети оне дивне дрвене столиће са чинијама за прање&qуот;, каже он.

„Људи су користили воду из тих лавора и имали су исти пешкирић за лице и тело... Очигледно је да је текућа вода велика предност. Али, то значи да је много више трошите&qуот;.

'Туширање као представа за друге'

Изненађујуће је да се професори и асистенти на универзитетима ретко баве људском страшћу према сапуну и води.

Толико ретко да се чини да је истраживање још из 2005. године и даље референца онима који истражују навике и ставове о туширању.

Према том извештају, у Британији се људи обично туширају једном или понекад два пута дневно.

То је многима „постала толико нормална рутина да је ређе туширање друштвено и физички непријатно и неприхватљиво&qуот;.

Један од коаутора истраживања је Дејл Саутертон, професор социологије потрошње на Универзитету у Бристолу.

„Данас се људи перу много више него што су то чинили у прошлости&qуот;, каже он за ББЦ.

Промена се догодила у последњих 100 година, и то непланирано.

Заправо, изгледа да се догодила готово случајно.

Људи су се дуго купали у кади.

Култура уживања у кади је богата - од купања у лековитој води у бањама до савременијег опуштања у пенушавој купки уз чашу вина или шољу чаја и књигу.

(Да ли се више воде троши туширањем или купањем у кади, и шта је јефтиније и еколошки прихватљивије, зависи од трајања туширања. И док неки сматрају да је туширање хигијенскије јер се прљавштина моментално испира, други указују да је разлика толико мала да би се уопште узела у обзир.)

Током 1950-их, Британци су добили текућу воду у купатилима, подсећа Саутертон.

Убрзо је стигао и нови проналазак: црево, причвршћено за славину, са тушем.

Данас се граде многе куће и обнављају студентски домови како би свака соба имала своје купатило.

„Ако постоји само један туш у дому петочлане породице, мања је жеља за туширањем&qуот;, објашњава Саутертон.

„Али, ако искочите из кревета и уђете у само вашу туш-кабину...&qуот;.

Сама доступност тушева, који су постављени да нам олакшају одржавање хигијене, подразумева да се сада чешће туширамо.

Туш је такође добио ново значење.

Рекламна кампања током 1900-их дала је нову симболику нашим купатилима.

Туш је пласиран као средство за уштеду времена, али и ревитализацију, каже Саутертон.

Око 1970. године, на рекламама за туширање били су само једноставне каде са тушем, али до 1980-их, оне су приказивале жене које се опуштају у облаку паре.

Туширање је постало нека врста активности у слободно време.

Уз то, помаже нам да променимо свакодневицу.

Људи током дана често раде разне ствари и мењају улоге: седе за столом у канцеларији, оду на тенис, буду родитељи, иду на вечеру са пријатељима.

Туширање је активност између тих улога.

Туш-кабина је портал који нас претвара из једне личности у другу.

„Ако се вратимо 100 година уназад, нисмо се туширали сваког дана, јер туш није био доступан свима&qуот;, каже професорка Кристен Грам-Хансен са Одељења за урбанизам Универзитета Алборг у Данској.

„Не туширамо се због здравља. Туширамо се јер је то нормално&qуот;.

Да је често туширање правило друштвеног понашања постаје очигледно у одређеном окружењу, као што су планинарење или музички фестивали, каже она.

Тамо важе другачија правила и одједном је у реду туширати се ређе.