„Ни жив, ни мртав": Жене са Косова већ 25 година трагају за несталима

Кујтиме Болетини памти сваки детаљ кобног дана када су јој српски паравојници отели брата.

На пролеће 1999. године, рат на Косову ушао је у бруталну завршницу када је НАТО отпочео бомбардовање СР Југославије.

Дом породице Болетини постао је поприште масакра који се одиграо у Митровици, граду на северу Косова, који је данас један од симбола етничке поделе између Срба и Албанаца.

„Преклињала сам их да пусте мог брата и да убију мене уместо њега&qуот;, присећа се Кујтиме, док у шаци стиска крхотине братовљевог ручног сата. Скоро деценију после трагедије, његови остаци и неколико лични ствари су пронађени у масовној гробници у Сувом Долу, насељу близу Митровице.

• Злочини у Великој и Малој Круши на Косову, 25 година касније: „И даље не разумем зашто&qуот;
• Две деценије мартовског насиља на Косову које је мењало животе и политике
• Последњи колективни центар у Србији: Четврт века чекања

Драгица Мајсторовић је читав рат, који је трајао од 1998. до јуна 1999, провела у Приштини, главном граду Косова. Када је Србија изгубила, побегла је у страху од одмазде.

Њен најмлађи син Иван је имао 17 година, када је сео у аутомобил са комшијом у намери да напусти Косово.

Никада га више није видела.

„Живети у неизвесности, без сазнања о томе шта се догодило твојим најмилијима је страшно тешка агонија&qуот;, каже Драгица, очију пуних суза.

Погледајте видео: Нестали на Косову - прошлост која прогања

Крајем деведесетих година прошлог века, око 13.000 људи је изгубило живот у етничком сукобу између српских снага и Ослободилачке војске Косова (ОВК).

За време рата, али и након што је сукоб званично завршен, цивили су киднаповани у рацијама, које су спроводиле војне и паравојне формације.

Нестало је око 5.800 људи - косовских Албанаца, Срба, Рома, као и припадници других етничких мањина.

Годинама касније, поједини остаци су пронађени у масовним гробницама, а око две трећине жртава је идентификовано.

Међутим, четврт века од како се рат завршио, и даље се трага за око 1.600 људи.

„Породице имају право да сазнају истину, то је људско право.

„Обавеза политичара и друштва је им помогну да пронађу смирај&qуот;, каже Наташа Кандић, активисткиња за људска права и оснивачица Фонда за хуманитарно право, невладине организације која прикупља чињенице и доказе о злочинима, који су почињени током ратова у којима се распала Југославија.

Повратак на место злочина

Кујтиме Болетини нежно прелази руком по остацима зида породичне куће.

Пун је рупа од метака.

Кућа, која је данас меморијал у северном делу Митровице, некада је била дом, где се породица Болетини окупљала.

„Била сам веома блиска са братом.

„Имао је кафић, био је веома добар и друштвен, водио је бригу о породице&qуот;, присећа се Кујтиме, која је у петој деценији живота.

Насеље у северном делу Косовске Митровице, у којем је одрасла, некада је имало етнички шаренолик комшилук.

Данас то више није случај - у овом делу града претежно живе Срби.

Митровица је за време оружаног сукоба била под контролом српских безбедносних снага, а затим је подељена на северни и јужни део, где углавном живе Албанци.

Кујтиме се присећа 15. априла 1999. године, када је група етничких Албанаца - чланови њене породице и комшије, доведена у двориште.

Српски паравојници уперили су пиштоље у њих и наредили су им да стану уз зид, додаје.

Само три недеље пре тог догађаја, НАТО је започео бомбардовање Савезне Републике Југославије, са циљем да стане на пут даљем крвопролићу.

Из освете, уследио је талас злочина против цивила.

Кујтиме каже да је преклињала српске паравојнике да убију њу и пусте брата.

Одбили су.

Кујтиме се тада придружила избегличкој колони и отишла у Албанију.

Када је после рата посетила кућу, пронашла је рушевне зидове, нагореле од пожара.

Касније је, каже, сазнала да је унутра изгорело неколико људи.

Никада није открила како је тачно њен брат погинуо, а је мисли о томе и даље муче.

„Изнова и изнова размишљам где су га одвели, како су то урадили - преостаје само машта&qуот;, прича Кујтиме, а лице јој поприма веома тужан израз.

Прошло је више од деценије пре него њен брат идентификован.

Његови остаци су, како каже, пронађени у масовној гробници у Сувом Долу, насељу у близини Митровице.

„Били су у врећама са нешто одеће, џемпером и каишем&qуот;, каже.

„Не знам како да опишем тај осећај. Немам речи.&qуот;

Сахранила га је на локалном гробљу у Митровици, које често посећује.

„У томе проналазим олакшање. Могло се да се деси да га никад не пронађем, то би ме мучило цели живот&qуот;, каже Кујтиме у пола гласа, док стоји над братовљевим гробом.

Затим клекне пред хумку посуту белим камењем, прекрива очи шакама и шапуће молитву за његову душу.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Рана која не зараста

Драгица често иде у цркву да се помоли за Ивана, који још није пронађен.

Њен син је један од око 570 Срба, за којима се и даље трага.

„Палим две свеће, једну за живе, једну за мртве&qуот;, каже Драгица.

„За сада, он није ни жив, ни мртав&qуот;.

На груди привија црну дуксерицу - једини комад одеће њеног сина, који јој је преостао.

Иван је имао 17 година када је нестао 19. августа 1999. године.

Две недеље пре његовог нестанка, Драгица се преселила у Лесковац, на југу Србије, где је добила посао као медицинска сестра.

Планирали су да јој се Иван придружи и крене у завршни разред гимназије.

„Наш растанак није био ништа посебно. Само смо се договорили да се чујемо телефоном, док не дође.

„Његово путовање од Косова до Србије је требало да траје два сата&qуот;, присећа се Драгица.

Иван никада није стигао на одредиште.

Неколико сати касније, Драгица је села у ауто и кренула на Косово да га тражи.

Ова вожња је била само почетак потраге, која 25 година касније и даље траје.

„Тешко је заспати и пробудити се са исто мишљу - где је, да ли је жив и да ли ћу га икада наћи&qуот;.

Пре неколико година, Драгица је почела да пише поезију.

„Ја нисам ни песник, ни писац.

„Али морала сам негде да преточим бол коју осећам&qуот;, каже она.

Иако се нада да је њен син можда још увек жив, њени стихови говоре о другим, мрачнијим сценаријима.

„Убицо, све ће ти бити опроштено/Само ми реци где си ми сина закопао?&qуот;, чита Драгица дрхтавим гласом песму из збирке, коју је посветила несталима.

Мистерија остатака - зашто неки случајеви и даље нису решени

Мирис лешева меша се са хладним ваздухом у ходнику мртвачнице Института за судску медицину у Приштини.

Кутије са доказним материјалом су уредно сложене на металне полице.

У њима су остаци и личне страни око 300 људи, који још нису идентификовани.

„Неки можда никада неће ни бити идентификовани.

„За сада нисмо пронашли подударање у ДНК бази, где чувамо узорке чланова породица несталих&qуот;, каже форензичар Арсим Герђалију.

„Премештање масовних гробница на територију друге државе, у покушају да се прикрију злочини, чини овај случај јединственим у свету&qуот;, истиче.

„Кроз рад смо се сусрели са бројним случајевима, где су остаци једног тела пронађени на више локација&qуот;.

Како додаје, тела су углавном транспортована камионима у Србију, а понекад су гробнице премештане унутар територије Косова.

Али то није био једини изазов са којим су се стручњаци суочили.

„Кључни проблем је што породице, које су тражиле најмилије, врло често нису чекале стручне тимове да изађу на терен.

„Сами су копали и сахрањивали остатке које би пронашли без ДНК анализе, без обдукције&qуот;, додаје доктор.

Процењује се да је тако сахрањени остаци око 2.000 људи.

• Ексхумација масовне гробнице код Рашке
• Тема о којој се ћути: Хладњача и масовне гробнице у Србији, 20 година касније

Доктор каже и да поједине породице несталих одбијају да дају ДНК узорке, јер верују да су већ сахраниле ближње, а „то можда није тачно&qуот;.

„Грешке у идентификацији отежавају потрагу за несталима&qуот;, истиче доктор.

Подаци Центра за хуманитарно право показују да још око 200 људи можда никада неће бити пронађено, јер се сумња од њих ништа није преостало.

Углавном се ради о старијима који нису избегли са Косова, чије су куће спаљене, а њихови остаци се претворили у пепео.

Иста бол

Током рата и после њега, породице које су биле на сукобљеним странама суочиле су се са истим проблемима.

Тешко су долазили до званичних информација.

Осим тога, многи нису били сигурни коме да пријаве нестанак најмилијих.

Драгица каже да је годинама упорно контактирала владе, амбасаде, војске и новинаре, у покушају да пронађе било какав траг.

„Покуцала сам на свака врата која су ми пала на памет, али никада нисам добила никакав конкретан одговор&qуот;, каже.

Поједине међународне организације су на терену трагале за несталима од завршетка рата.

Међутим, прошле су године пре него што су Србија и Косово успоставиле владине комисије за нестала лица.

Комисије су сарађивале током више од деценије и заједнички ископавале масовне гробнице, углавном на територији Србије.

Направили су Радну групу за лица која се воде као нестала и успели да идентификују око две трећине људи са списка, пре него што је сарадња обустављена 2021. године, услед нове рунде напетости између Београда и Приштине.

Охридски споразум између Србије и Косова, постигнут 2023. године уз посредовање Европске уније, предвиђа да ће се власти „хитно&qуот; позабавити питањем несталих.

Али, више од годину дана од склапања споразума, то се није догодило.

„Да су односи Србије и Косова другачији, било би много лакше доћи до информација&qуот;, каже активисткиња Наташа Кандић.

„Често размишљам о томе колико би било боље за обе стране да имају политичаре који разумеју колико породицама значи да имају гроб&qуот;, додаје.

Из Комисије за нестала лица Владе Републике Србије каже да су се суочили са „бројним потешкоћама у решавању овог питања&qуот;.

„Као највећу препреку, треба истаћи одсуство сарадње и координисаног, заједничког рада са делегацијом Приштине&qуот;, кажу у писаном одговору за ББЦ.

Истичу да се „већ трећу годину заредом&qуот; не одржавају састанци Радне групе за лица која се воде као нестала.

„Нема довољно поузданих и комплетних информација, које би водиле откривању нових масовних гробница&qуот;, кажу.

Додају и да је приступ форензичкој и фото-документацији из архива међународних организација „врло ограничен или га уопште нема&qуот;

„Погрешно идентификовани посмртни остаци који су већ предати породицама и сахрањени додатно доприносе успоравању и отежавању процеса&qуот;, наводе.

ББЦ је такође контактирао комисију Владе Косова, али одговор није стигао до објављивања текста.

Док је комуникација међу владама у застоју, невладине организације са женама на челу покушавају да преузму ствари у сопствене руке.

„Жене су почеле да се окупљају код нас, јер су схватиле да тако могу да размењују информације о цивилним жртвама&qуот;, каже Ђула Хазири из удружења „Глас мајки&qуот;, локалне невладине организације у Митровици.

Заједно са Кујтиме, Ђула прикупљала информације о несталима, али и личне предмете.

„Ако неко пријави да је пронашао лобању или кост, Кујтиме и ја излазимо на терен да то забележимо&qуот;, каже Ђула, са свеском и оловком у руци.

Имају компјутер, али евиденцију углавном воде на старински начин.

Њихова скромна канцеларија препуна је рамова, у којима су фотографије и предмети несталих.

На једној од њих је и Ђулин муж, који је преминуо за време рата.

„Затим се враћамо у канцеларију, бележимо шта смо виделе и размишљамо коме да проследимо те информације&qуот; додаје, играјући се бурмом, коју и даље носи на десној руци.

• О праву и политици: Шта Косову недостаје на путу до потпуне независности
• Колико је мање Србије на Косову

У Београду, Драгица сарађује са Удружењем породица киднапованих и несталих на Косову и Метохији.

Овај термин описује географски регион, а користе га углавном они који не признају једнострано проглашење независности Косова 2008. године.

„Нашу организацију углавном чине жене - супруге, мајке, сестре&qуот;, каже Драгица.

Основана је 1999. године, као одговор на „недостатак подршке у проналажењу несталих&qуот;.

Иако су километрима удаљене, канцеларије личе једна на другу.

И у Београду, зидови су пуни фотографија несталих.

Пошто се слажу да имају исти циљ, Кујтиме и Драгица су одлучиле предузму прве кораке ка успостављању мултиетничке сарадње.

Жене су се среле у Митровици, како би договориле слање заједничког апела Уједињеним нацијама и размену информација између њихових организација.

„Не смемо да станемо док се не пронађу сва тела, без обзира да ли су Срби, Албанци, Роми, Турци или Бошњаци&qуот;, каже Кујтиме.

„У интересу обе стране је да се проблем реши&qуот;, додаје Драгица.

„То би могло да води до помирења, до боље будућности&qуот;.

Шта је ББЦ листа 100 жена?

ББЦ 100 жена сваке године бира 100 утицајних и инспиративних жена из читавог света. Снимамо документарце, правимо репортаже и водимо интервјуе о животима жена, а приче се објављују и емитују на свим ББЦ платформама.

Пратите ББЦ 100 жена на Инстаграму и Фејсбуку, или нас пронађите уз помоћ хештега #ББЦ100Вомен.

Шеснаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру, Инстаграму, Јутјубуи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 06.10.2024)