BBC vesti na srpskom

Холивуд: Џин Тирни и лоше стране титуле „најлепше жене у историји филма"

Филмску звезду 1940-их обожавали су због њеног изгледа, али је лепота такође била и чаша отрова за њену каријеру и заоставштину. Колико се скоро век касније променило поимање лепоте?

BBC News 28.06.2024  |  Кристина Њуланд - ББЦ култура

Женска лепота је концепт који собом носи моћ и симболику.

Идеали су класични, али се правила стално мењају и зависе од деценије или епохе.

Али, ако се превише бриге и пажње посвећују лепоти, сопственој или других, то се сматра површним, упркос запањујућој вредности коју лепота још увек има у западној култури и друштву.

Главна порука је да свака позната жена којој се додели титула „најлепше&qуот; уз то добија и нешто попут чаше пуне отрова.

Џин Тирни била је једна од многих глумица у Холивуду, у прошлости и данас, које је понела то звање, а оснивач филмског студија 20тх Центури Фокс, Дарил Занук је назвао „несумњиво најлепшом женом у историји филма&qуот;.

Богомданим плав-зеленим мачјим очима и невероватно симетричним цртама лица, изгледала је скоро као лутка, а целокупни утисак је био појачан црвеним ружом.

Постала је позната почетком 1940-их, у време појаве фаталних лепотица и голишавих постера.

Ако се зна да су се на холивудском платну истовремено појавиле лепотице попут Рите Хејворт, Аве Гарднер и Хеди Ламар, сигурно је нешто значило то што је Тирни доследно називана најлепшом од свих.

У априлској епизоди серијала Британског филмског института (БФИ) посвећеног Џин Тирни, програмерка Ага Барановска настоји да је истакне као глумицу чији рад је био засењен управо њеном титулом краљице лепоте.

А приказивањем њених мање познатих филмова, Барановска такође поставља нека занимљива питања о томе шта ограничена моћ лепоте чини жени која је има када се појави на филмском платну.

Каријера Тирни почела је раних 1940-их када је као 19-годишњакиња потписала први уговор са студиом 20тх Центури Фокс.

Потицала је из добростојеће породице у Ферфилду, у савезној америчкој држави Конектикату, где је у друштву представљена са 17 година, и очекивало се, како је сама једном рекла, да ће се убрзо удати за момка са Универзитета Јејла.

Након неколико мањих улога на Бродвеју, њен очаравајући изглед брзо је привукао пажњу студија, и прву велику улогу на филму добила је 1942. године, у комедији Прстење на њеним прстима (Рингс он хер Фингерс), са Хенријем Фондом.

Популарност јој је грађена скоро увек на њеном пореклу из високог друштва и личности која је одавала хладно елегантну дамску смиреност.

Али то није сасвим успевало да прикрије чињеницу да филмски студио често није знао шта да ради са Тирни.

Говорили су о њој као о дебитанткињи, али су је јој стално давали различите улоге не би ли схватили која јој највише одговара.

Била је превише атрактивна за комедију и превише префињена да глуми сиромашне.

Тако је Американка ирског порекла чак тумачила различите расно дискутабилне улоге, и за њих би јој намерно потамњивали кожу и шминком издуживали очи да би јој дали тада модеран (и веома проблематичан) „егзотичан&qуот; изглед.

Глумачки дар

Но, чинило се да Тирни ипак има највише дара за филм ноар (криминалистички холивудски црно-бели филмови из 1940-их и 1950-их).

Два њена најпознатија филма су Препусти је небу (Леаве Хер то Хеавен) из 1945. године и Лора (Лаура) из 1944. године

Позната је и по улогама у два филма редитеља Ота Премингера - На ивици тротоара (Вхере тхе Сидевалк Ендс) и Вртлог (Вхирлпоол), и још два холивудска црно-бела кримића у којима је играла главну женску улогу поред Дејна Ендруза, а који су премијерно приказани 1950. године.

У филму Ноћ и град (Нигхт анд тхе Цити) такође из 1950. године, иако је играла главну женску улогу, није имала много сцена, али је филм је одличан.

Тирни је имала дар да испољи рањивост испод ледене спољашности и могла је да га употреби не само у криминалистичким филмове већ и у озбиљним драмама, као у последњој адаптацији романа Вилијама Самерсета Мома Оштрица бријача (Тхе Разор'с Едге) из 1946. године.

Врхунац славе и лепоте Тирни је остварила у филму Препусти је небу (1946), улогом опаког убице, која јој је донела једину номинацију за Оскара.

Међутим, њена лепота није искоришћена на начин који се очекује.

Она није толико сексепилна жена која кује завере или жена која жуди за новцем као рецимо Барбара Стенвик у Двострукој обмани (Доубле Индемнити) или Џејн Грир у Оут оф тхе Пас.

Уместо тога, Тирни је савршена, тек удата домаћица која је толико монструозно посесивна према мужевљевом времену и пажњи да полако прекида и уништава сваку његову блиску везу.

Тирни елегантан изглед користи као параван за њен психотични ум.

Док је њен карактер савршен и наизглед сталожен, њен ум је разорен деструктивним мислима.

Њена лепота је такође кључна у филму Лаура (1944.) Ота Премингера, хипнотичкој причи о опчињености и убиству.

Данас се мало љубитеља филма сећа Тирни, али ако је погледају у Лори, памтиће је заувек.

У средишту приче је детектив који опсесивно тражи тело убијене жене, за коју се заинтересовао након што је видео њену слику.

Садржи елементе многих сексом и смрћу опседнутих мистерија које су касније снимљене, од Вртоглавице (Вертиго) Алфреда Хичкока из 1957. године, до неколико филмова Дејвида Линча.

Оно што је најважније је да место филма у социолошкој имагинацији произилази из приказа Тирни као Лауре: овим је њена лепота овековечена и тако су избегнути ризици стварног живота - старење и смрт.

Елена Паркер, која је на друштвеним мрежама отворила налоге Џин Тирни и која ће написати биографију глумице, каже за ББЦ: „Џин је сматрала да је боље што су је људи поистовећивали са Лауром дуго након завршетка њене каријере, него да је уопште не памте.

„Иако непролазна моћ Лауре можда није нужно унапредила њено глумачко дело, она је Џин подарила дуговечну лепоту&qуот;.

Серијал Британског филмског института (БФИ) покушава да пажњу усмери на глумачка остварења Тирни, а не на њену лепоту и трагичан лични живот, о којима се често више говорило него о њеним филмовима.

Тирни је имала психичке проблеме, између осталог и због тешког инвалидитета њеног првог детета, кћерке, услед рубеоле којом се заразила током трудноће.

У Аутопортрету, аутобиографији коју је објавила 1979. године, Тирни је о њеном изгледу и времену које је провела у психијатријским установама написала: „Увек сам имала потребу да верујем да је за моју каријеру заслужно још нешто, а не само мој изглед.

„Не треба дубље да истражујем, нема смисла говорити о лепоти и лудилу.

„Пријатељ је једном питао доктора да ли мисли да би ми живот био лакши, да нису морали да ме сместе у установу, да сам била мање лепа.

„'Не', рекао је отворено.

„'Тамо има и ружних људи'&qуот;.

Како су се променили стандарди лепоте - или нису

Можда је занимљиво осврнути се и сагледати стандарде лепоте све до времена у коме је живела Тирни, једна од звезда 1940-их, која је симбол женске лепоте.

Могли бисмо да помислимо да се од тада много тога променило.

У Холивуду када је Тирни била популарна, није се марило за различите грађе тела.

Женско тело је требало да буде витко и облика пешчаног сата, што се постизало дијетама, корсетима и хаљинама које су истицале задњицу и груди.

Нити се марило за удобност - тада није било широких фармерки нити лежерних спортских одевних комбинација.

Постојао је изузетно јасан идеал привлачности и женствености - бела пут, витко тело, сређена фризура, маникирани нокти, и без видљивих пега, масти или расних различитости (осим ако жене нису играле улогу која је требало да буде додељена обојеној особи, а обично није).

А за постизање таквог изгледа, бринули су се шефови, тада искључиво мушкарци, студија и екипа шминкера, који би наносили тоне шминке да исправе криве носеве и неправилне црте лица.

„То избегавање реалности се пренело и на шминку, па су звезде имале скоро идентичну шминку&qуот;, пише Кети Ломакс, уметница и стручњакиња за шминку у Холивуду која је докторирала козметику, у њеној докторској дисертацији Стварање звезде: Шминка, женственост, раса, и старење у Холивуду, 1950.-1970. године (Макинг Уп тхе Стар: Макеуп, Фемининити, Раце анд Агеинг ин Холливоод, 1950-1970.

„Џин Портер, која је 1940-их имала уговор са америчком филмском компанијом МГМ-ом је приметила: „Уста су свима била исто нашмикана […] наше обрве су биле скоро исте, наша шминка је била ужасно слична'&qуот;.

Од времена у којем је живела Тирни, неке ствари су се неоспорно промениле на боље у филмској индустрији.

Сада се прихватају различите грађе тела, и све је већи отпор мржњи према гојазним људима, додељивању истих улога на основу физичког изгледа, и ангажовање белаца за улоге небелих ликова.

Понекад чак на платну видимо зубе или текстуру коже какви заправо јесу у природи, мада обично у независним продукцијама као што су Пица од сладића (Лицорице Пизза), филм Пола Томаса Андерсона из 2021. године, или Осми разред (Еигхтх Граде) Боа Бернама из 2018. године, али још увек недовољно често да би било приметно.

Међутим, иако тврдња Џин Тирни у њеној аутобиографији Аутопортрету да је и Холивуду 20 година била гладна, јер „мршавост даје привлачне контуре мом лицу&qуот;, може да звучи као одраз лоше прошлости, поштено је рећи да тренутна помама за наводним леком за мршављење оземпиком показује да се стање у индустрији забаве није поправило онолико колико смо се надали.

А претходно поменуто улепшавање као на фабричкој траци не звучи много другачије од онога што је Џиа Толентино, новинарка америчког недељника Њујоркера, назвала „Инстаграм лицем&qуот;, феноменом црта лица која изгледају као киборзи као последица естетских третмана и употребе филтера.

Сами стандарди лепоте су се можда мало променили, али не и помама да се буде идентичан, нешто попут савршених супруга у филм Жене из Степфорда.

А с обзиром да је данашњи концепт холивудске „природне&qуот; лепоте често потпомогнут естетским третманима као што су дермални филери или подизање обрва, једина разлика је у томе што се све то у старом Холивуду радило тајновитије.

У доба Тирни, филмске звезде су се обликовале подвргавањем опасним третманима, као што су ултраљубичасти зраци за уклањање пега и болна електролизма са скидање длачица на проблематичним местима, па чак и врло раним пластичним захватима, обично на вилици или носу.

Чак и данашње савремено шминкања које одаје изглед „без шминке&qуот; такође има корене у златном добу, што не изненађује, имајући у виду очигледну извештаченост високог гламура средином прошлог века.

„Много се прича о томе да је кожа Џин Тирни била толико савршена да није морала да се шминка за снимање.

„Ова чудна тврдња „без шминке&qуот; је нешто друго што се често понавља - то се уклапа у веровање да лепој жени заиста није потребна шминка, јер то је нешто што се користи да се прикрију несавршености и преваре мушкарци&qуот;, каже Ломакс.

Многе звезде, од Ингрид Бергман до Алише Киз, се хвале што не стављају шминку, без обзира на то да ли је то заправо истина.

Историчарка Кети Пејс, у њеној књизи Нада у теглици: Стварање америчких стандарда лепоте (Хопе ин а Јар: тхе Макинг оф Америцан Беаути Цултуре), пише о том парадоксу: „Чак је и Макс Фактор (Макс Фацтор), чија шминка се највише повезивала са гламуром Холивуда, описао 'магију шминке' као илузионизам због којег је било 'немогуће да било ко открије где шминка почиње или престаје'.

„Међутим, за природан изглед, као и за онај гламурозан, сада је потребна пун кофер козметичких апарата&qуот;.

„Најлепше&qуот; звезде данашњице

Као доказ да су ставови индустрије забаве према лепоти збуњујући као и увек, само треба узети пример двадесетак холивудских лепотица попут Зендаје или Сидни Свини, које обе играју у америчкој телевизијској серији Еуфорији (Еупхориа), а у којој је шминка видљива, што је изазвало бројне расправе.

Зендеја је изјавила да за црвени тепих и фотографисања облачи алтер-его, и да то заправо није она, већ нека личност друге жене коју „мора да прихвати&qуот;.

А Свини, чија лепота је изузетно класична, се жестоко исмева на друштвеним мрежама због дрскости што је тога свесна.

Обе имају бројне уговоре са произвођачима козметичких и препарата за негу коже, попут старих звезда које су рекламирале шминку, живе у окружењу опречних ставова да је побољшање изгледа извор и непријатности и хвале.

А што се више нешто мења, постаје све сличније.

Холивуд, кроз који се највише градио имиџ Сједињених Држава у протеклих 100 година, тешко да би постојао у садашњем облику без индустрије лепоте, која зависи, као и у прошлости, од стварања лепих снова на филму за гледаоце и усавршавања лица за крупне кадрове.

А индустрија лепоте вероватно никада не би достигла оволику популарност без филмских звезда које су помогле да се она промовише.

Међутим, као што су нам Тирни и њој сличне глумице показале, кроз улогу и дијалог може да искаже нечији изглед, и предубеђење о томе шта та лепота значи.

Узмимо за пример Тирни као потенцијалног убицу у улози Лауре и погледајмо како је уобличена у савршену лепотицу по патријархалним (усуђујем се рећи студијским могулским) упутствима.

Или Мерилин Монро која у филму Мушкарци више воле плавуше пући усне, а говори да може да буде паметна, али да то мушкарци не воле.

То су начини на које су жене из генерације Тирни бар могле да се укључе у причу о сопственој лепоти.

Данашње лепотице се подједнако поигравају њиховом „лепим&qуот; изгледом на екрану на занимљиве начине.

Узмимо, на пример, главну улогу коју Свини тренутно игра у психолошком хорору Безгрешна (Иммацулате), који се бави објективизацијом женских тела.

Такође, иако се на друштвеним мрежама стално пише о њиховим животима и изгледу, оне имају непосредну везу са њиховим обожаваоцима и могу да им представе било коју слику о себи коју желе.

Ипак, архитекте савршеног изгледа у Холивуду су одговорни за то како жене гледају на себе, нарочито на њиховог аватара, било на друштвеним мрежама, или биоскопском платну.

Џин Тирни је била свесна лоших страна лепоте као што то знају звезде генерације З.

Веровање да ће се жене које су у центру пажње икада потпуно ослободити терета изгледа чини се као далеки сан.


Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 06.28.2024)

BBC News

Повезане вести »

Кључне речи

Забава, најновије вести »