Смрт миграната на Балкану: Гробови који чекају име

Са 50 америчких долара у џепу и нешто одеће, 17-годишњи Аџмал Ахмадзаи напустио је Авганистан у августу 2021.

Годину дана касније, његово тело враћено је кући у провинцији Логар на истоку земље.

Аџмал, који се утопио покушавајући да пређе реку Дрину на граници Србије и Босне и Херцеговине (БиХ), један је од неколико десетина миграната који сваке године страдају на Западном Балкану.

Док им тела полажу у гробове без имена и презимена, породице хиљадама километара далеко тумарају у мраку, покушавајући да сазнају шта се десило са њиховим вољенима.

„Када смо чули да је Аџмал нестао у Дрини, није било никога да нам помогне. Били смо преплашени не знајући да ли је добро и где је.

„Није постојао ниједан званичан канал који смо могли да искористимо за потрагу&qуот;, говори Стана Гул Ахмадзаи, Аџмалов брат од тетке, током Скајп разговора.

• Једанаестогодишње путовање дечака од Сирије до Србије и даље у Европу
• Мигранти у Европи гину у оружаним окршајима и саобраћајним несрећама
• Мој повратак кући - 30 година после геноцида у Руанди

Даноноћно трагајући за било каквим информацијама о земљама на другом крају света, открио је затворену Фејсбук групу „Мртви и нестали на Балкану&qуот;.

„Била је то страница наде за нас&qуот;, каже за место пуно позива у помоћ породица чији су чланови нестали, неки и пре више година.

Ту је пронашао Нихада Суљића, активисту из Тузле, који ће му током наредних недеља помагати да у Авганистан врати тело брата.

„Трагајући за Аџмалом, схватио сам колико је било укопаних миграната.

„Било је важно сахранити ове људе, али је још важније било обележити њихове гробове да бисмо им вратили достојанство.

„На крају, они морају да добију име и презиме&qуот;, каже Суљић, стојећи међу малим споменицима на гробљу у Бијељини, у Републици Српској, једном од два ентитета Босне и Херцеговине, где су хиљаде страдале и избегле током етничких сукоба 1990-их.

Уместо године смрти и рођења, на црном мермеру је уклесан дан када је тело откривено.

На месту где би требало да пишу име и презиме - урезано је кратко НН.

Недалеко од гробља, у старом делу болнице Свети врачеви, патолог Видак Симић чува узорке узете током обдукције страдалих миграната.

Мали делови бутне кости, брижљиво спаковани у беле коверте, последња су шанса да се открије идентитет путем ДНК анализе.

„То тело неко тражи - отац, мајка, брат, сестра.

„Зашто не дати тим породицама мир, да знају где су њихови сродници, како су преминули.

„У свакој вери тело мора добити идентитет, јер је пре умирања у њему била душа&qуот;, говори доктор.

Током потраге за Аџмалом, Нихад Суљић је упознао Симића, кога описује као „ретко љубазног човека добрих намера&qуот;.

Од тада му шаље фотографије несталих и обележја попут тетоважа, које добија од породица, како би их упоредио са телима неидентификованих.

Обојица знају да се мора пронаћи системско решење за идентификацију, што они, као појединци, не могу да ураде.

Однедавно су корак ближе циљу да се направи база ДНК страдалих, пошто је Међународна комисија за нестале (ИЦМП) најавила да ће преузети узорке које је Симић сачувао.

„Циљ, који је подржала мрежа активиста, јесте да се упореде ови узорци са ДНК породица које траже вољене&qуот;, наводи ИЦМП у писаном одговору.

Погледајте видео на ББЦ Јутјуб каналу о тинејџеру који је прешао пут од Сирије до Европе преко Србије

хттпс://ввв.иоутубе.цом/ватцх?в=КЈЦвСДх4КнQ

Одлазак

Пошто су се америчке снаге повукле из Авганистана у августу 2021. године, Аџмал Ахмадзаи одлучио је да крене на опасан пут ка Западној Европи.

„Рекли смо му: 'Ми овде живимо, требало би и ти да останеш, не иди нигде'.

„Он је, међутим, позајмио педесетак долара и отишао. Желео је квалитетно образовање, добар посао, да новчано помогне породици и тако оствари мајчине снове. Његовом смрћу, потопљене су наде целе породице&qуот;, говори Ахмадзаи.

Од Ирана, преко Турске до Бугарске и Србије, ослањајући се на кријумчаре, уз новац који му је породица повремено слала, после скоро годину дана нашао се надомак Босне.

Да би ушао у земљу из Србије, требало је да преплива Дрину, реку дуж границе која делује варљиво питомо.

„Његов сапутник нам је испричао да је једном успео да пређе и то као вођа групе, иако није умео да плива.

„Вратио се да помогне другима који су остали на обали. Тада је надошла вода која га је однела&qуот;, прича док му се лице шири у осмех поноса на млађег брата.

Његове очи, међутим, пуне су суза, које све време разговора покушава да задржи.

Западнобалканска рута коју је Аџмал користио, углавном је пут којим се избеглице и мигранти са Блиског Истока, Азије и Африке крећу да би стигли до земаља Европске уније.

Током 2022. године, у земљама Западног Балкана регистровано је око 192.000 миграната, што је скоро 60 одсто више него годину дана раније, показују подаци Међународне организације за миграције (ИОМ).

Извештај ИОМ-а такође наводи да их је највише боравило у Србији, одакле су се кретали даље ка Мађарској, Хрватској или Босни и Херцеговини.

Да би из Србије ушли у БиХ, најчешће су користили део између града Зворника и граничног прелаза Шепак, дуж кога се пружа Дрина, река коју Видак Симић добро познаје и воли, али је описује као „подмуклу&qуот;.

Вода делује мирно и чини се да се може прегазити у неколико минута.

Али блиставо зелена површина крије опасне ковитлаце и нестабилно дно.

„Многа тела се никада неће наћи&qуот;, говори Симић док рукама показује како речне струје носе и преврћу шљунак и комаде дрвета.

Повратак

Последњег дана јула 2021, породица Ахмадзаи сазнала је од једног од Аџмалових сапутника да је 17-годишњак нестао у Дрини.

Четири дана касније, Стана Гул Ахмадзаи поставио је у групи „Нестали и мртви на Балкану&qуот; фотографију брата снимљену током пута, молећи да се јаве људи који имају информације о њему.

У бордо мајци са натписом Цханге стартед (Промена је почела), Аџмал се осмехује, док се иза њега види море.

Фотографија је, на молбу Нихада Суљића, објављена и на локалним зворничким порталима.

Убрзо се јавио припадник цивилне заштите који је неколико дана раније присуствовао проналаску тела мушкарца налик Аџмалу.

Суљић каже да је „највећа борба била убедити институције да не покопају тело док се не потврди да је то Аџмал.&qуот;

„Ако би тело било покопано, то би додатно отежало повратак јер би била потребна дозвола за ексхумацију&qуот;, прича 33-годишњи младић, запослен ко административац у једној приватној фирми.

Годинама уназад самоинцијативно помаже мигрантима после осмочасовног посла, делећи лекове, храну, важне информације.

„У почетку сам их дочекивао и испраћао, а сад је дошао тренутак да говоримо о идентификацији и повратку тела страдалих&qуот;, говори.

Док је Нихад обилазио полицијске станице и мртвачнице у Босни, Стани је време истицало у Авганистану.

Породица је страховала да би Аџмалово тело могло да буде укопано.

Било је превише ствари које је требало урадити, а на сваком кораку наилазили су на зид.

У Авганистану, једној од најсиромашнијих држава света где 85 одсто становника живи са мање од једног долара дневно, не постоји установа у којој би се урадила ДНК анализа сродника неопходна за идентификацију.

Због тога је Аџмалов брат морао да путује у суседни Пакистан, где је на резултате чекао две недеље.

У Кабулу нема амбасаде БиХ, па нико из Авганистана није могао да добије визу.

На крају је на Балкан допутовао рођак из Француске да би потписао документа неопходна за транспорт тела.

Током месец и по дана неизвесности, породица се борила и да уз помоћ пријатеља сакупи 12.000 долара, колико је било потребно да се тело 17-годишњег младића врати кући.

„Када је стигло, Аџмалово тело је било непрепознатљиво.

„Никада нећу заборавити тренутак када његовој мајци, која је раније остала удовица, нисмо могли да покажемо сина. Толико је плакала да је изгубила свест&qуот;, каже.

На фотографијама које је послао ББЦ-у на српском види се затворен ковчег прекривен црно-белим одштампаним фотографијама Аџмала.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Безимени

После прве обдукције тела мигранта, Видак Симић није могао да се ослободи осећаја да његов посао није завршен предајом налаза и фото-документације тужилаштву.

Овај патолог, чија је одлука да никада не употреби реч „леш&qуот;, каже да би тачка могла да се стави тек када страдали добију идентитет.

„Који год посао да радите, морате га радити професионално и до краја&qуот;, каже.

Његова обавеза је да при свакој обдукцији изузме мали узорак који би могао да се искористи за каснију ДНК анализа.

„При првој обдукцији решио сам да чувам те узорке. До када - нисам знао&qуот;, признаје.

До сада је сачувао 40 делића бутне кости који стоје упаковани у провидним коморама омањег замрзивачу на улазу у његову канцеларију.

У малој просторији без прозора, поред мртвачнице у старом делу болнице, радни сто је прекривен папирима, а ормар пун залиха неопходног медицинског материјала.

Симић има пространију и светлију канцеларију у новом делу болнице, али централно место његовог рада је ова мала соба, коју са струјањем ваздуха на тренутке пресече мирис смрти.

„Тело нам прича причу какав је живот неко живео - да ли се мучио или је то био добар живот&qуот;, говори Симић.

Тело у једном тренутку, међутим, заћути.

„Како се повећао број страдалих миграната, почињете другачије да размишљате.

„Све су то млади људи између 20 и 30 година. Питате се: 'Па шта ћеш ти у Дрини?'&qуот;, говори.

Обдукција није могла да му каже „зашто су ти млади људи кренули у печалбу&qуот;.

„Зашто, зашто, зашто? Одустао сам да тражим одговоре, једноставно је тако&qуот;, прича доктор.

Сопствени мир налази ван болнице, међу пријатељима и породицом, о којој са поносом говори јер „без корена нема будућности&qуот;.

Спокој му доноси и сазнање да се водио „не законима, него људским принципима у њему самом&qуот;.

„Мој задатак као доктора је да будем слуга народу.&qуот;

Већина несталих остаје неидентификована

Више од 66.000 људи са Блиског Истока и из Централне Азије је од 2014. године страдало или им се изгубио сваки траг док су покушавали да стигну до циља - неке од земаља Европске уније, показују оквирни подаци Међународне организације за миграције (ИОМ).

Међу онима чија је смрт потврђена, само је трећина идентификована, наводи ИОМ.

На Западном Балкану је страдало или нестало 377 избеглица од 2014. године.

„Неопходно је развити одрживе и ефикасне системе за скупљање података о несталим мигрантима и избеглицама не само у БиХ и на Балкану већ у целом свету&qуот;, наводи ИЦМП у писаним одговорима.

Они додају да је до сада кроз програм Нестали мигранти и избеглице подржана сарадња међу државама Медитерана како би породице пронашле нестале чланове.

Стана Гул Ахмадзаи верује да државе морају имати много више разумевање за породице несталих којепокушавају да сазнају истину и да се препреке попут строгих правила о ДНК тестирању морају променити.

'Не можеш спасити цео свет, али можеш једног човека'

Од када је помогао да се Аџмалово тело врати у Авганистан, Нихад Суљић добио је десетине порука породица које траже ближње.

У телефону чува фотографије несталих и вести о утопљеницима пронађеним претходних година.

„Све ћу заборавити, али мирис тела нећу никада, то остаје&qуот;, говори.

Почетком јуна, у његовој родној Тузли и оближњем Зворнику нема миграната.

Нихад каже да су променили руту.

Донедавно, са повећим ранцем на леђима, аутобусом је прелазио уске путеве између босанских градова, спреман да притекне у помоћ, сам или са неким од мештана.

Једна од њих је 74-годишња Емина Мехмедовић, чија тераса гледа на Дрину, одакле је посматрале мигранте како пролазе дуж обале реке.

„Зима, киша, они мокри. Обућа се распала. Одећа се цеди на њима, а они иду даље&qуот;, говори Мехмедовић.

Делила им је храну и одећу, а некима је и уступила привремено кућу за смештај.

Не говори енглески, па су се, каже, споразумевали погледима.

„Не можеш да спасеш цео свет, али можеш једног човека.

„Живот ће да прође, а ни здрав и болестан неће бити рахат (спокојан) ако не помажемо једни другима&qуот;, каже.

Последњих месеци Нихад обилази гробља, обучен у прслук невладине организације СОС Балканроуте, која је новчано помогла изградњу споменика мигрантима чија су тела пронађена од 2018. године.

На рубу великог православног гробља у Зворнику, на стрмој узвишици раштркано је двадесетак црних малих споменика.

Из растресите земље пробија се зелена трава, коров и покоји цвет прекривајући део натписа на споменику.

Само је на једном уклесано слово Ж.

„У овим гробовима сахрањене су и европске вредности и људска права.

„Ту су сахрањени и снови и наде, страхови и настојања&qуот;, каже Суљић разочарано.

Врелог јунског дана са њим је Мирел Нгосо, аустријска политичарка и активисткиња, која је желела да ода пошту страдалима.

Нгосо је као четворогодишњакиња са породицом избегла из Конга, због политичког прогона њеног оца.

„Ови људи нису имали прави пасош.

„Европска унија данас затвара границе, али то неће ништа променити. Толико ствари иде по злу у Африци - ратови, млади без посла, климатске промене...&qуот;, каже.

Она верује да „решење не може бити затварање граница, већ људскост&qуот;.

„Наш континент је довољно велики да можемо да помогнемо.&qуот;

Поред Зворника, страдали мигранти су сахрањени и на гробљима у Бијељини и Братунцу.

Поред стазе која води до симетрично поређаних малих црних споменика, на гробљу у Бијељини посађено је дрвеће у знак сећања на страдале.

Крошње пружају хлад на врелом сунцу које зелену траву цеди у жућкасто сено.

Стана Гул Ахмадзаи верује да „нико не напушта домовину јер тако жели, већ зато што је приморан због сукоба, прогањања, нестабилности&qуот;.

„Ако је све добро, зашто бисте отишли?

„Државе би требало да покажу емпатију и поштовање према мигрантима. Требало би да помогнемо сваком људском бићу.&qуот;

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 07.24.2024)