Од зидара до цвећара: Које смерове средњошколци у Србији не уписују

Ускоро у Србији можда неће имати ко да ради у пекарама и месарама, да зида куће и поставља плочице у купатилима, поправља обућу или гаји цвеће.

Ученици се све ређе одлучују за средњошколске смерове на којима ће испећи неки од ових заната, а то је увидела и 17-годишња Јована Качина из села Качарево надомак Панчева.

Када је полагала малу матуру и пријемни испит за средњу школу, није ни сањала да ће са другарицом из основне школе чинити готово трећину новог одељења.

Две године касније, ученица завршног разреда смера цвећар/вртлар спретно уређује ружичњак у дворишту Пољопривредне школе „Јосиф Панчић&qуот; у Панчеву са шесторо другова из разреда.

Одабрала је тај образовни профил зато што „воли цвеће и обожава да прави букете и декорације&qуот;, иако њени вршњаци често са ниподаштавањем гледају на ово занимање и нису заинтересовани да се школују за тај занат, каже за ББЦ на српском.

„Неки ме питају како ме није срамота да радим са цвећем, неки ме погледају мало чудно кад кажем да желим да будем цвећарка, али пронашла сам се и желим овим да се бавим&qуот;, прича са осмехом.

• Зашто су деци у Србији школске обавезе све већи терет
• Наставници у Србији на провери, родитељи оцењују
• Новчаник или љубав: Како млади бирају факултете у Србији

Путем који је кренула Јована иде све мање ученика у Србији, а на све три године тог смера у њеној школи има тек двадесетак ђака.

Цвећар/вртлар један је од образовних профила за који има „јако мало интересовања&qуот;, док је попуњеност средњих пољопривредних школа „врло слаба&qуот;, каже Милорад Антић, председник Форума средњих стручних школа Србије, за ББЦ на српском.

„У будућности нећемо имати ни пекаре, ни месаре, у грађевинским школама све је мање керамичара, ситуација је лоша на смеру за зидаре, тесаре и армираче, а на смеру за обућара у Техничкој школи за дизајн коже у Београду у првом року се уписао само један ученик&qуот;, набраја Антић.

„Ако две године не успете да попуните фонд ђака за неко занимање, треће године од Министарства просвете нећете добити одобрење и средства за упис и оно се гаси&qуот;, прича.

Ђака не недостаје само у стручним школама, јер су и гимназије „у многим мањим срединама остале полупразне&qуот;.

„Пример су Велика Плана, Књажевац, Ћуприја, па чак и Чачак... У великим градовима има деце у гимназијама, али то није довољан број за целу Србију&qуот;, наглашава Антић.

У првом, редовном кругу уписа за школску 2024/2025 годину укупно је било 72.522 места у средњим школама, али је тада уписан само 59.091 ученик, саопштила је министарка просвете Славица Ђукић Дејановић у јуну.

Четворогодишње образовне профиле одабрало је 48.966 ученика, од чега је у гимназије отишло 15.108, а трогодишње смерове уписало је 10.125 ученика, показују подаци.

ББЦ на српском покушао је да добије званичне податке Министарства просвете о томе који средњошколски смерови имају најмање уписаних ученика у овој школској години и који су недавно укинути, али нису одговорили до објављивања текста.

Дефицит занатлија

Док у панчевачкој пољопривредној школи покушавају да мотивишу основце да се определе за цвећарство, у Грађевинској школи у београдској општини Звездара муку муче са зидарима, тесарима, армирачима и гипсарима.

Ови занати обухваћени су образовним профилима оператер основних грађевинских радова и монтер у сувој градњи, а у тој школи покушавају да их сачувају од укидања, каже директор Раде Зејак за ББЦ на српском.

„Пет година нисмо имали одељење за оператера основних грађевинских радова, што су заправо тесари, армирачи и зидари, а прошле године нисмо могли да га формирамо јер се пријавило само двоје ученика.

„Ове године их имамо петоро и направили смо комбинацију са оператерима грађевинске механизације, што је најтраженији смер и деце има више него што може да буде у одељењу, па сада у једном одељењу имамо та два образовна профила&qуот;, прича Зејак.

Направљен је „помак у драматично лошој ситуацији&qуот;, али будућност не делује оптимистично, каже директор једне од најстаријих средњих школа у Београду, основане пре 122 године.

Ове занатлије нису једине којих је у Србији све мање, јер подаци Привредне коморе Србије показују да је прошле године овој земљи недостајало 30.000 мајстора, о чему је извештавала Радио-телевизија Србије (РТС).

Помаку, али у супротном смеру, сведочила је Јасмина Димитријевић, професорка која 25 година ради у Пољопривредној школи „Јосиф Панчић&qуот; у Панчеву.

Две године после доласка у школу покренула је смер цвећар/вртлар, на који се те 2001. уписало 36 ученица.

„Касније се то свело на 32 ученице и десетак година се одржавало, онда је спало на 25 до ове ситуације данас&qуот;, прича Димитријевић за ББЦ на српском.

Током школовања ученици проучавају лековито биље, производњу поврћа у затвореним условима, екологију и органску производњу биљака, набраја она.

„Деца аутоматски добију занат у руке, који могу да користе и уз неку другу основну делатност, па да код куће гаје поврће, саксијско цвеће, праве декорацију, уређују просторе за прославе...&qуот;, додаје.

Збуњујући називи и 'родитељска сујета'

Решење проблема можда се крије у речима.

На основу назива образовних профила ни ученици, ни родитељи често не могу да закључе којим би се занимањем деца бавила у будућности, иако се ради о струкама у којима „има посла и зараде су високе&qуот;, каже Антић.

„Шта значи извођач основних грађевинских радова или постављач подлога? Назив треба да буде свима прихватљив и јасан.

„Ако бисмо навели да се ради о зидарима, тесарима и армирачима, верујем да би потражња порасла&qуот;, истиче.

• Насиље над наставницима у Србији: Како их заштитити
• Домаћинство, заборављени школски предмет: „То није био обичан, већ животни час&qуот;
• Треба ли скратити школску недељу у Србији на четири дана

Тај став дели и Раде Зејак, али објашњава да је постојећи назив настао управо из тих мотива.

„Раније су у називу смера стајала занимања тесара, зидара и армирача, која ни тада нису била популарна, па се мислило да би могла да се популаризују атрактивнијим називом&qуот;, сећа се директор Грађевинске школе.

Али, дошло је до супротног ефекта, па су родитељи збуњени и често се распитују о занимањима која се крију иза образовног профила.

„Због тога смо актуелизовали причу о враћању старог назива, а одлука о томе је на Агенцији за квалификације&qуот;, додаје Зејак.

Док у тој школи желе да поједноставе опис образовног профила, у Пољопривредној школи „Јосиф Панчић&qуот; верују да без ђака остају због упрошћених назива смерова цвећар/вртлар и техничар хортикултуре.

„Нас 'убија' сујета родитеља, који не желе да се прича како су им деца ученици пољопривредне школе.

„Када би се ова школа звала Прехрамбено-прерађивачка и да уместо смера цвећар/вртлар имамо смер 'фитофармацеут', верујем да би нам упис био далеко бољи&qуот;, каже професорка Јасмина Димитријевић.

Погледајте и ову причу:

Како вратити ђаке у клупе?

Зејак је свестан да променом имена неће нестати проблеми са којима се бори почетком сваке школске године.

Перцепција друштва према грађевинским занатима се променила, а родитељи траже занимања „где ће им деца бити на сигурном, у затвореном простору, ако је могуће у канцеларији и да буду добро плаћени&qуот;, каже.

Зидари или армирачи на такав комфор не могу да рачунају, али би могла да их мотивише добра зарада у будућности.

„Сада су ова занимања далеко плаћенија од многих канцеларијских послова, чак и двоструко, па тесари и армирачи данас зарађују и више од 2.000 евра месечно и приближавају се платама у неким земљама Европске уније&qуот;, прича Зејак.

• Ко вози српске возове, а ко ће сутра њима управљати
• Занат је златан: Сви се на њих жале, зарађују као ајтијевци, али 'нерадо Србин у мајсторе иде'
• Црнотравци, грађевински мајстори чије су куће данас трошне

Упркос томе, многи се овим пословима баве без средњошколских диплома, а због високе потражње за радницима у грађевинском сектору у Србији посла има и за формално неквалификоване.

„Потребно је увођење лиценци или сертификата за раднике у грађевинској индустрији, али би у том случају 70 одсто фирми остало без радника, па држава покушаваја да нађе неку средину, јер нема довољно школованих мајстора&qуот;, појашњава Зејак.

Због тога се прибегава краткотрајним обукама, а радници постају „приучени&qуот;, сматра.

„Ако неформалном образовању дамо примат у односу на формално, неће нам донети добро.

„Боље је тражити примену неформалног образовања у оквиру формалног, уз повећање праксе и смањење теоријског дела, можемо да нађемо флексибилнији модел формалног образовања&qуот;, додаје.

Аргумент да занат може да се ради и без школе чула је више пута од родитеља и Јасмина Димитријевић.

Одговара примером бивше ученице, која живи са породицом у Немачкој и добро јој је дошла диплома која је стекла у панчевачкој школи.

„Позвала ме је и питала како може да добије уверење о броју сати на пракси, питала сам због чега, а она ми је одговорила да може да заради 25 евра по сату за расађивање цвећа уз доказ да то уме да ради.

„Тада сам схватила да изгледа сви више цене наше образовање од нас&qуот;, каже ова инжењерка пољопривреде.

Њена садашња ученица Јована Качина не планира да се исели из Србије када наредног лета заврши трогодишње школовање.

„Ако будем могла, почећу одмах да радим, а планирам да потражим посао у цвећари у мом насељу.

„Ако буде потребно да завршим и четврту годину, онда ћу, наравно, уписати хортикултуру&qуот;, прича.

„После неког времена, када скупим знање и искуство, желим да отворим сопствену цвећару&qуот;, закључује Јована.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 09.09.2024)