Како усамљеност може да помогне у креативности
Уметнике и писце одувек привлачи усамљеност. Али зашто је то тако и шта можемо да научимо од њих?
Од песника Вилијама Вордсворта, који је лутао усамљен као облак, до хиљада поп песама о изгубљеној љубави, култура је препуна референци на усамљеност.
Неки аутори су јој писали оде, попут Вирџиније Вулф која је рекла да јој је усамљеност омогућила да осети „песму стварног света&qуот;.
Роман Емили Бронте, Оркански висови, пулсира мучном усамљеношћу, од места дешавања у ветровитим јоркширским вресиштима до усамљеног антијунака Хитклифа.
Каже се да је списатељица избегавала да се дружи са људима и ретко напуштала Хаворт.
А комичарка Лили Томлин се једном нашалила: „Само не заборавите. Сви смо у овоме сами.&qуот;
- Ако сте усамљени, нисте сами: ово осећање погађа и старе и младе
- Како је холандска трагедија натерала људе да озбиљно схвате усамљеност
- Зашто је младима у Србији све теже да стекну пријатеље
Уметници традиционално проводе време далеко од других, да би се што боље повезали са властитом музом.
Шекспир је написао једно од његових славних ремек-дела Краљ Лир у карантину почетком 17. века, док је Црна куга харала Лондоном.
Фрида Кало је говорила да је сликала аутопортрете, по којима је најпознатија, зато што је „често била сама&qуот;.
Ван Гог је напустио Париз у нади да ће му мирнији амбијент Арла на југу Француске подарити бистар ум.
Архетип усамљеног, измученог уметника може се пронаћи још у случају ренесансног архитекте и сликара Ђорђа Васарија.
Његова утицајна књига из 1550. године, Животи уметника, описује уметнике као људе који живе на периферији друштва, дословно и метафорички.
Наравно, не жели свако да буде изолован, а недавни карантин током пандемије корона вируса и социјална дистанца су неизбежно довели до јачег осећања усамљености, нарочито међу младима.
Али ако је усамљеност узнемирујућа, онда је самоћа нешто прихватљивија зверка, а појединци су бирали да остану сами још од древних времена.
Први познати хришћански аскета био је Павле Тивејски за кога се верује да је деценијама живео сам у египатској пустињи.
Ентони Стор, у књизи Самоћа: Повратак себи, изнео је тврдњу да је провођење пријатног времена у самоћи неопходно за ментално здравље и креативност, а да најдубља људска искуства имају врло мало везе са нашим односом према другима.
Ни мање ни више него Пикасо је, такође, често цитиран по овом питању: „Без велике самоће не може да се створи ниједно велико дело.&qуот;
Усамљеност душе
Усамљеност и ожалошћеност чинили су дубоку, тамну нит која се провлачила кроз изложбу британске уметнице Трејси Емин из 2021. године.
Њена изложба у лондонској Краљевској академији, где су били приказани и радови Едварда Мунка, звала се Усамљеност душе.
Одражавала је квалитете са којима се она поистовећивала у делима норвешког експресионисте откако се „заљубила у њега&qуот; у 18. години, испричала је она за ББЦ Културу.
Емин је можда још увек најпознатија по „исповедним&qуот; и контроверзним уметничким инсталацијама из 1990-их, међу које спада Мој кревет, са опушцима цигарета, флашама вотке и умрљаним душеком, као и Свако са ким сам спавала 1963-1995, украшена са 102 имена.
Да не помињемо репутацију хедонизма и шокантне емоционалне отворености о њеном јавном и приватном животу.
Како сама каже: „Ја увек говорим све онако како јесте.&qуот;
Али њена уметност и живот су се у међувремену променили.
Она мора да се носи са изузетним талентом за сликарство док се опоравља од тешке болести.
У јулу 2020. године Емин је постављена дијагноза планоцелуларног карцинома бешике, исте болести од које је умрла њена мајка Пем 2016. године.
Емин је била подвргнута радикалном захвату уклањања бешике, материце, јајовода, јајника, лимфних чворова, уретре и дела дебелог црева и вагине.
У априлу 2021. године је током гостовања на ББЦ-ју објавила да је њен рак „нестао&qуот;.
Она је такође описала како се мирила са чињеницом да ће остатак живота провести са „тешким инвалидитетом&qуот; (врећа за уростому јој је заменила бешику).
„Нисам била свесна колико желим да живим све док нисам била убеђена да ћу умрети&qуот;, рекла је она.
У мају 2021. године су њени „аутопортрети канцера&qуот; били објављени у Гардијану, смели селфији настали док је боравила у болници и опорављала се од операције.
Пре дијагнозе канцера, Емин је вредно радила на изложби за Краљевску академију.
Од хиљаде дела из Мункове архиве у Ослу, Норвешкој, одабрала је сликаревих 18 уља на платну и акварела.
Они су били упарени су више од 25 њених радова, међу којима су слике, скулптуре и неони - многи настали у истом периоду, само 100 година касније.
Била је то револуционарна изложба, први пут да су ово двоје уметника били изложени заједно.
Теме ожалошћености и усамљености су опипљиве, радови су пуни драме и прилично срцепарајући, нарочито у контексту њене болести.
У делима Ја сам последња од моје лозе (2019) и Дошао си (2018) очигледне су рањивост и тескоба у усамљеним нагим фигурама, а траума је дубоко урезана у моћни Ово је живот без тебе - Због тебе се осећам овако (2018), док ранији неонски рад Још самоће (2014) указује на неопходност отуђења од других.
Њена четрдесетогодишња фасцинација Мунком указује на паралеле у њиховим животима и менталним склоповима.
Он је сликао властита емотивна стања са болном сировошћу, шокантном новом техником која је изродила експресионизам.
Његове „слике душа&qуот; - измучених душа и сабласних љубавника - одражавале су његову фасцинацију тада популарним спиритуализмом и натприродним.
То интересовање им је још једна заједничка ствар зато што је Емин раније говорила о томе како су њене рођаке држале сеансе код куће у Маргејту.
Мунк је имао проблем са пићем и био је присиљен да се одрекне алкохола да би сачувао здрав разум, а Емин је такође престала да пије, како би сачувала здравље.
Она га доживљава као сродну душу, говорећи ми преко телефона из њеног стана у Лондону: „Поистоветила сам се са тим како је посматрао свет тако сам.&qуот;
„Он је био веома емотиван, али и веома егзистенцијалан, увек у позицији да од споља гледа ка унутра.&qуот;
Мунк није био нарочито срећан, као што би човек могао да претпостави на основу његових дела: „Имао је много веза, али не и много секса&qуот;, каже она.
Емин је одувек била отворена о љубавном животу.
Испричала ми је да није била у вези 11 година и да је живела сама 20 година, а потом се исправља: „Живела сам са мачком, Докет, али он је угинуо прошле године.&qуот;
Докет је био њена „мала сродна душа&qуот;.
Али сада када га више нема, она осећа да има више простора, више могућности да пусти љубав у живот.
Емин је тумачила Мункове портрете смрти (изгубио је мајку кад је имао пет година, сестру кад је имао 14) у контексту скорашње пандемије.
„Одрастао је уз много смрти око себе. Помислите само, пре ове пандемије, неки људи нису имали искуство смрти уколико то нису били њихови родитељи, на пример.
„Сада врло мало људи то може да каже после тих година. Људи су такође постали много свеснији коначности и крхкости живота.&qуот;
У ту групу би могла да спада и она сама, а то је помогло и у обликовању њеног искуства самоће током претходних година.
Кад је добила дијагнозу рака, намерно се удаљила од пријатеља како би сачувала енергију да прође кроз хируршки захват и опорави се, каже она.
Током опоравка мање је радила и допустила пријатељима да јој се врате у живот, а такође јој је драго због њихове подршке.
„Сада сам срећнија него што сам икад била&qуот;, каже она.
Суочавање са смрћу је „учинило да остали проблеми избледе у поређењу са тим&qуот;.
„Ако ме је нешто чинило несрећном раније, то би ме обузело.
„Сада само то решавам и идем даље, канцер ми је заиста помогао у томе.&qуот;
Уметница је пронашла нову жудњу за животом.
Планира се да њена бронзана скулптура висока девет метара названа Мајка, буде постављена испред Мунковог музеја у Ослу.
„Дајем Мунку мајку коју никад није имао&qуот;, каже Емин.
Њен студијски комплекс у Маргејту би требало ускоро да буде довршен, а велика изложба у Венецији, одложена због болести, померена је за 2024. годину.
„Отворена сам за љубав, што је врло другачије у односу на оно како сам се осећала раније, такође осећам да то заслужујем, а можда раније нисам&qуот;, навела је.
Њена психа се променила, сматра да је њено искушење избрисало трауму.
„Нестала је&qуот;, каже она.
Емин цени њен „фантастичан живот&qуот; и каже да „прихвата све оберучке&qуот;.
„Знам да то што сам била близу смрти има много везе с тим.&qуот;
Она сада покушава да води „тиши, мирнији живот&qуот; и планира да испуни дане „сликањем уз песму птица&qуот;.
Сигурна је у једну ствар, а то је да се више не осећа усамљено.
„Мислим да је шанса да умрем, а да ме неко не држи за руку, практично непостојећа.&qуот;
ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.
Тоник дивљине
Према многим уметницима и писцима, постоји „лек&qуот; за усамљеност.
Маја Анџелоу је говорила да је њен лек музика: „Могу да се увучем у простор између нота и склупчам се тако да окренем леђа усамљености.&qуот;
Други га проналазе у природи, пешачењу, пливању у дивљини, односно „тонику дивљине&qуот; , како је то дефинисао Хенри Дејвид Торо.
Аутор Мартин Шо зна све о позитивним странама изолације на отвореном.
Као „водич за ритуалне туре кроз дивљину&qуот;, он води групе у најдубљи Дартмур, планинско подручје у Енглеској, и друга забита места, где се издвајају и уче да се „поново повежу са природом и властитим карактером&qуот;.
Повлачења у природу као што је ово датирају још из древних келтских времена, каже Шо, аутор књиге Рупа за дим: Загледање у дивљину у време дурбина, која преобликује митове за наша времена.
Такође је сарађивао са глумцем Марком Рајлансом и уметником Ајем Вејвејем.
Шо каже за ББЦ Културу да људи на његовим турама, од проблематичних тинејџера до истраумираних ратних ветерана, могу да се пожале да им је досадно или да им недостаје кућа.
„Али никад нисам имао никога ко се вратио и рекао да је био усамљен.
„Толико има стимулације у дивљини, да ту можда нема простора за усамљеност&qуот;, изјавио је Шо.
Шо се на отвореном осећа као код куће.
Живео је у шатору четири године, али је упркос његовим дубоким унутрашњим ресурсима, заточеност коју је осећао у свом дому у Дартмуру током трећег карантина била помало превише.
„Осећао сам се истински усамљено и недостајали су ми разговори и најпростије интеракције.&qуот;
Кључ је у стварању дубоких веза, према доктори Андреји Вигфилд из Центра за студије усамљености на Универзитету у Шефилду.
Истраживање центра показало је да кад људи не могу да буду заједно, активности засноване на уметности, као што су заједнички радови унука и деда и бака на онлајн уметничким пројектима, могу да им помогну да се поново повежу.
Међутим, они нису довољни да бисте се изборили са усамљеношћу ако не постоје дубоке везе.
У Великој Британији, Недеља скретања пажње на усамљеност се одржава у јуну.
Иза ње стоји организација Мармелејд, а тема те 2021. је била прихватање.
Кроз њихову кампању Сви будемо некад усамљени хтели су да усамљеност буде прихваћена и доживљена као природним делом човековог бића.
Списатељица Оливија Ленг врло добро зна како изгледа проналажење позитивности у негативностима.
Преселивши се у Њујорк у тридесетима после раскида, осећала је стравичну усамљеност сваки дан.
Из тога се развила књига, Усамљени град: Авантуре у вештини самоће, која је била хит.
Њујорк тајмс је рекао да је то „смела књига о универзалној борби да се буде препознат&qуот;.
Ленг у њој истражује усамљеност кроз уметност, са есејима о Временским капсулама Ендија Ворхола и Ноћним јастребовима Едварда Хопера, између осталог.
Ленг ми каже да јој је усредсређивање на Хоперове слике са његовим „осећајем одвојености, заточености између зидова или у тору, у комбинацији са скоро неподношљивом изложеношћу&qуот; помогло и „умањило терет властитих осећања&qуот;.
„Неко други се изборио са усамљеношћу и пронашао лепоту, па чак и вредност у њој&qуот;.
Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру, Инстаграму, Јутјубуи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 09.13.2024)
