Изван овог света: Једанаест свемирских шетњи које су ушле у историју

Џаред Ајзекмен је ушао у историју као први човек који је ишао у приватну шетњу по свемиру.

Његово достигнуће прати неухватљиве кораке скоро 260 других одважних астронаута и космонаута који су храбро крочили у свемирски вакуум.

Ево неких од најлепших и најстрашнијих тренутака из историје свемирских шетњи.

Милијардер Џаред Ајзекмен ушао је у историју у мисији СпејксИксове Зоре Полариса (Поларис Давн) пошавши у прву приватно финансирану шетњу свемиром.

• „Земља изгледа као савршена планета”: Прва приватна шетња по свемиру
• Летелица Старлајнер се вратила из свемира без посаде
• Вода у течном стању откривена на Марсу

Дванаест минута које је провео изван СпејсИксове капсуле Драгон сматраће се кључном прекретницом комерцијалних свемирских путовања.

Носећи специјално адаптирана свемирска одела, Ајзекмен и СпејсИксова инжењерка Сара Гилис на смену су лебдели изван свемирске летелице на висини орбите од око 700 километара.

Обоје су извршили тестове мобилности одела које су носили, опремљених екранима у кациги и камерама на врху кациге.

Кад је Ајзекмен први пут крочио кроз отвор капсуле Драгона, његови први утисци након виђеног били су: „Одавде, Земље заиста изгледа као савршена планета.&qуот;

И његова и свемирска шетња Саре Гилис прошле су беспрекорно, али нису биле без ризика.

За разлику од других савремених свемирских летелица, Драгон нема комору за декомпресију, тако да је читава капсула морала бити ослобођена притиска пре него што је пар могао да изађе.

То је значило да је преостала посада унутра такође била изложена скоро потпуном вакууму свемира, тако да су и сви они морали да носе нова свемирска одела.

Сада када је успешно завршена, ова свемирска шетња придружује се дугом списку легендарних и упечатљивих момената када су астронаути одважно искорачили из свемирских бродова са мало више од неколико слојева тканине између њих и бескрајног пространства свемира.

Од заглављивања у комори за декомпресију до замало фаталног дављења у властитом свемирском оделу, није мањкало драме током дугог историјата „активности ван возила&qуот; (ЕВА), како се свемирске шетње званично зову.

Ево неких од најзначајнијих које су се десиле након што је совјетски космонаут Алексеј Леонов постао први човек који је „ходао&qуот; по свемиру пре скоро 60 година.

Прва свемирска шетња

На врхунцу Свемирске трке током Хладног рата, Совјетски савез је већ победио Сједињене Америчке Државе у великом броју кључних свемирских прекретница.

СССР је послао први сателит у орбиту са Спутњиком 1, првог сисара у орбиту, и потом, 1961. године, првог човека.

Осамнаестог марта 1965. године, СССР је постигао још један свемирски рекорд - послао је првог човека изван свемирске летелице у „шетњу&qуот; по свемиру.

Изашавши из Вошкода 2 кроз комору за декомпресију на надувавање активирану изван отвора свемирске летелице, космонаут Алексеј Леонов провео је 12 минута напољу, повезан пупчаном врпцом са капсулом.

Али прва „активност ван возила&qуот; свих времена није пошла по плану.

Свемирско одело које је носио Леонов постало је круто под притиском вакуума у свемиру, што му је отежало кретање и прављење слика.

Врпца која га је повезивала са Вошкодом 2 такође се уврнула, навевши га да почне да се преврће због чега му је било јако тешко да се врати у комору за декомпресију.

А чак и кад је успео у томе, заглавио се на улазу и није могао да затвори поклопац за собом.

Да би ушао, Леонов је морао да отвори вентиле на свом свемирском оделу како би смањио притисак и могао довољно да се помери како би се провукао унутра и затворио поклопац.

Та читава ескапада била је толико исцрпљујућа да кад је његово свемирско одело проучено на Земљи, садржало је неколико литара његовог зноја.

Прва америчка свемирска шетња

Проћи ће више од два месеца пре него што први Американац буде изашао из релативне безбедности свемирске летелице у свемирско беспуће.

Трећег јуна 1965. године, Ед Вајт је отворио вратанца свемирске летелице Џеминај 4 док је улазила у трећу орбиту око Земље.

Користећи ручни млазни пиштољ са кисеоником, успео је да избаци себе из капсуле у тренутку кад је свемирска летелице пролазила поред Хаваја.

Напољу је провео 23 минута, на самом крају осам метара дугог конопца.

Испрва је довео себе до свемирског возила и удаљио од њега три пута, користећи млазни пиштољ, али се пиштољ испразнио после три минута, тако да је Вајт био присиљен да се креће унаоколо повлачећи конопац.

Вајт је трагично погинуо мање од две године касније са још двојицом астронаута у пожару који је захватио свемирску летелицу Аполо 1 током тестирања на лансирној рампи.

Први свемирски „селфи&qуот;

Едвин „Баз&qуот; Олдрин можда је познатији по једној другој шетњи у коју је пошао као други човек који је икада крочио на неки други свет током мисије Апола 11 на Месец.

Али он је такође заслужан за вероватно први „селфи&qуот; настао у шетњи по свемиру.

Током четвородневне мисије Џеминаја КСИИ у новембру 1966. године, он је више пута био у шетњи свемиром како би фотографисао звезде, испробао опрему и вршио експерименте.

Пре лансирања, Олдрин је постао први астронаут који је користио обуку за неутралну покретљивост у базену како би се припремио за ове свемирске шетње.

Та припрема га је, тврдио је касније, припремила да премости многе маневарске проблеме са којима су се астронаути сусрели током претходних шетњи по свемиру.

Провео је у збиру пет сати и 48 минута у свемирској шетњи, што је био тадашњи рекорд.

Непосредне пре његове прве шетње по свемиру другог дана мисије, Олдрин је поставио камеру на ивицу отвора у свемирску летилицу Џеминај и уперио је у себе.

„Селфи&qуот; који је настао показује његове очи и чело осветљене унутар кациге, са плавим закривљењем Земље иза његовог рамена.

Неспутан и сасвим сам

Астронаути су храбро излазили из свемирских летелица скоро 20 година пре него што је Брус Мекендлс Други пошао у пионирску свемирску шетњу 1984. године.

У прошлости, астронаути и космонаути су остајали везани за властите свемирске летелице конопцем како не би одлетели у бескрајно пространство свемира.

Разлика код Мекендлса била је та што је он то урадио неповезан.

Свако ко је гледао филм Гравитација из 2013. године, са Сандром Булок у главној улози, разумеће колико је то једна застрашујућа идеја.

Срећом по Мекендлса, на леђима је носио нови уређај на азот који је могао да се покреће џојстицима.

Јединица за управљање са посадом (ММУ) имала је 24 азотна потисника који су му омогућавали да остане стабилан и креће се по свемиру.

Током мисије спејс-шатла СТС-41-Б од 7. фебруара 1984. године, Мекендлс је летео 91 метар из шатла док је први пут тестирао ММУ.

На слици изнад, он се види на максималној удаљености од спејс-шатла Челенџер, усамљена фигура у црнилу свемира и закривљење Земље иза њега.

„Можда је то био један мали корак за Нила, али је свакако био ђаволски велики корак за мене&qуот;, рекао је Мекендлс у то време, надовезујући се на речи које је изговорио Нил Армстронг док је правио прве кораке на Месецу 1969. године.

Свемирско спасавање са „убодом&qуот;

После Мекендлсовог успеха са ММУ-ом, НАСА је након тога пустила ранац у промет.

У новембру 1984. године, астронаути Дејл Гарднер и Џозеф Ален први пут су послати из спејс-шатла Дискавери у мисију враћања пара покварених сателита из орбите.

То је први пут да је у свемиру била изведена мисија спасавања.

Са ММУ-ом на леђима, Ален је напустио релативну безбедност шатлове ручице за управљање на даљину како би премостио јаз од 11 метара до комуникационог сателита Палапа Б-2.

• Делови свемирске слагалице: Шта доносе нове фотографије са телескопа Џејмс Веб
• Шта је помрачење и колико различитих врста постоји
• Истраживачи открили планету величине Земље

Овај је послат заједно са комуникационим сателитом Вестар ВИ у ранијој шатл мисији исте те године, али ниједан није успео да постигне одговарајућу орбиту.

Аленов и Гарднеров посао је био да „убоду&qуот; споро обрћуће сателите кроз моторну млазницу уређајем за пристајање који су понели са собом.

Ален је требало да пође први, убацивши специјално направљени Апоџи моторни уређај за хватање у мотор сателита Палапа Б-2.

Потом је искористио млазне моторе ММУ-а да успори ротацију сателита.

Специјалисткиња мисије Ана Фишер затим је требало да помогне да се покварени сателит наведе у Дискаверијев теретни простор.

Следећи су били Гарднер и Вестар ВИ, који је требало да буде подвргнут истом поступку.

Једном кад су два „убодена&qуот; сателита била безбедно смештена у теретни простор спејс-шатла, Гарндер је застао на тренутак да позира за шаљиву фотографију са натписом „на продају&qуот;.

Била је то референца на природу мисије која је практично спасавала отпад.

Оба сателита су на крају препродала осигуравајућа друштва и они су прерађени поново лансирани у свемир у априлу 1990. године.

Највиша механичарка на свету

За три године откако је био лансиран у орбиту 1990. године, свемирски телескоп Хабл се претворио у предмет спрдње.

Упркос томе што је коштао више од милијарду и по долара (око билион долара у то време), на Земљу је враћао мутне слике због сићушне грешке у његовом главном огледалу.

У децембру 1993. године, тим астронаута у спејс-шатловој мисији СТС-61 послат је да изведе хитне поправке на телескопу.

Била је то једна од најзахтевнијих и најсложенијих мисија икад изведених.

Током пет узастопних свемирских шетњи, два тима астронаута провели су укупно 35 сати и 28 минута вршећи прве механичарске поправке на свемирском телескопу у орбити.

Ручица за управљање на даљину спејс-шатла Ендевор употребљена је да се постави 13 метара дуги Хабл изнад шатловог теретног одељка.

Ово је омогућило астронаутима да изведу виталне поправке и ажурирања на хардверу, међу којима су били соларни панели, жироскопи и утикачи осигурача.

Специјалисткиња мисије Кетрин Торнтон поставила је рекорд са најдуже времена проведеног у свемирској шетњи током мисије поправке, накупивши у збиру укупно 21 сат и 10 минута проведених изван свемирске летелице.

Специјалиста мисије Том Ејкерс такође је поставио рекорд у „активности ван летелице&qуот;, са 29 сати и 39 минута свемирске шетње.

Шетња пријатељства

Са распадом Совјетског Савеза у децембру 1991. и окончањем Хладног рата, у годинама које су уследиле дошло је до све веће сарадње у свемиру између Русије и САД.

Од 1994. до 1998. године, амерички спејс-шатл посетио је руску свемирску станицу Мир десет пута.

Током тог времена, седам америчких астронаута живело је и радило на Миру, накупивши скоро 1.000 дана у орбити поред раме уз раме са њиховим колегама космонаутима.

Четврти Американац који је живео на Миру био је доктор медицине и астронаут Џери Линенџер 1997. године.

Његов боравак на Миру био је стресан.

Он и петорица других чланова посаде на станици суочили су се са вероватно најозбиљнијим пожаром који је избио у свемиру након што се запалио систем за стварање кисеоника.

Иако је трајао свега неколико минута, пожар је испунио свемирску станицу димом и онемогућио приступ једној од две летилице Сојуз за бекство.

Касније се руски брод за снабдевање Прогрес М-34 такође сударио са свемирском станицом током покушаја пристајања, пробушивши труп Мира и изазвавши прву декомпресију у некој свемирској летелици у орбити.

Доживели су још и отказивање неколико виталних делова опреме током мисије.

Али пре све ове драме, Линенџер је био први Американац који је изашао у шетњу свемиром у руском свемирском оделу.

У петочасовној шетњи 29. априла 1997. године, Линенџер се придружио команданту Мира-23 Василију Циблијеву док су инсталирали научне инструменте на спољни део свемирске станице.

Градња нове свемирске станице

Године 1998, започео је рад на кандидату за вероватно најскупљу грађевину коју су икада направили људи - на Међународној свемирској станици.

Астронаути у спејс-шатлу Енедвор учествовали су у 12-дневној мисији спајања прва два модула онога што ће на крају омогућити људима стални боравак у свемиру.

Међународна свемирска станица 2024. године може да се похвали са 16 модула и исте је дужине као фудбалски терен.

Али 1998. године, астронаути Џејмс Њумен и Џери Рос морали су да изведу три дуге свемирске шетње док су користили дугу шатлову роботску руку да ухвате контролни модул Зарија и споје га са модулом Јунити тешким 12,8 тона.

Тај процес, међутим, није прошао без потешкоћа.

Док су двојица астронаута спајали каблове и ограде, ослобађали заглављене антене и уклањали причврсне игле, изгубили су неколико грађевинских артикала који су отпловили у свемир да би се придружили све већој количини „свемирског отпада&qуот; који сада представља претњу по сателите и свемирске летелице.

До 13. децембра 1998. године, међутим, њихов посао је био завршен и Ендевор се откачио од нарастајуће Међународне свемирске станице, оставивши је да слободно плута у свемиру.

Две године касније, Међународна свемирска станице постала је трајно насељена, омогућивши од тада стално присуство људи у орбити.

Рекордна свемирска шетња

Осмочасовни радни дан делује као много времена чак и кад су вам стопала чврсто на Земљи.

Како је, дакле, америчка астронауткиња Сузан Хелмс морала да се осећа након што је била у најдужој свемирској шетњи у историји у марту 2001. године, провевши осам сати и 56 минута изван Међународне свемирске станице.

Она и њен колега астронаут Џејмс Вос добили су задатак да инсталирају хардвер на спољну страну лабораторијског модула МСС-а, кад су пошли у њихову епску шетњу.

Њихов рекорд остаје необорен и дан-данас.

Испод спејс-шатла

Лет спејс-шатла Дискавери у мисији СТС-114 у јулу 2005. године било је прво лансирање спејс шатла после трагичног губитка шатла Колумбија 2003. године, када је свих седам чланова посаде погинуло у дезинтеграцији при на поновном уласку у атмосферу.

НАСА је провела скоро три године покушавајући да унапреди безбедност шатла и посебно се усредсредила на заштитне плочице летелице чија је намена била да је заштити од екстремних температура које настају приликом поновног уласка у атмосферу.

Лансирање Дискаверија била је напето.

Од првог покушаја одустало се након што се покварио сензор за гориво током одбројавања.

Кад се коначно одвојио од лансирне рампе, снимци су показали како се комад пене одвојио од спољњег резервоара за гориво као и мањи комадићи плочица, изазвавши забринутост да је штит за топлоту шатла оштећен.

По доласку на Међународну свемирску станицу, астронаут Стивен Робинсон послат је напоље да процени ситуацију, пробијајући се миц по миц дуж сивих плочица за заштиту од топлоте.

Користећи прсте, он је извукао два испупчена попуњавача празнина између две плочице за заштиту од топлоте.

Била је то прва поправка свемирске летелице док је она била у орбити пре него што је требало да се врати на Земљу.

Овај рад се исплатио - шатл је слетео безбедно у ваздухопловну базу Едвардс у Калифорнији 9. августа 2005. године.

Замало удављен у свемиру

То је требало да буде рутинска активност ван летелице.

Шест сати ван Међународне свемирске станице радећи на припреми каблова за долазак новог руског истраживачког модула.

Али док је италијански астронаут Лука Пармитано радио на том задатку, приметио је нешто што ће обележити почетак једне од најозбиљнијих незгода у историји свемирске шетње - у задњем делу његове кациге почела је да се сакупља вода.

У 44. минуту његовог избивања из летелице 16. јула 2013. године, Пармитано је смирено пријавио како „осећа много воде на затиљку&qуот;.

Не могавши да открије њен извор, наставио је да ради на рутинском задатку на каблу.

У случају да је потицала из вреће за пиће у његовом оделу, попио је сву течност.

Али вода је наставила да се таложи, почевши да улази у његову капу за комуникације.

---

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

---

Мало више од сат времена од почетка свемирске шетње, Контрола мисије је одлучила да обустави свемирску шетњу, наредивши Пармитану и колеги свемирском шетачу астронауту Крису Кесидију да се врате до коморе за декомпресију.

Али како се Пармитано померио, исто тако се померила и воду, заклонивши му вид и натеравши га да затражи помоћ од Кесидија да пронађе пут до коморе за декомпресију.

Кесиди, везан за други део свемирске станице, морао је да се врати другим путем.

У окружењу малтене нулте гравитације у орбити, водени мехур на Пармитановом затиљку померио се кад се он окренуо ка комори за декомпресију.

Сад му је прекривао очи, уши и нос.

Са водом која је прекинула његове комуникационе системе и блокирала му уши, имао је проблема да упозори Кесидија и Контролу мисије на немилу ситуацију у којој се нашао.

„На одређеном нивоу подсвести био сам уплашен&qуот;, касније је рекао ББЦ-јевом Светском сервису.

„Обучени смо да контролишемо тај страх или да га искористимо у властиту корист и преусмеримо негде другде.

Уместо да се усредсредим на проблем - који је био тај да сам изолован, не могу да видим, не могу да чујем, не могу мене да чују и могао би да се удавим са сваким следећим удисајем ваздуха - почео сам да размишљам о решењима.&qуот;

Замагљеног вида и наједном у потпуном мраку како је свемирска станица уронила у мрак иза Земље, Пармитано је напипао пут назад до коморе за декомпресију уз помоћ његовог безбедносног конопца.

Једном кад се нашао у комори за декомпресију, Пармитано се суочио са неиздрживих пет минута чекања да се врати Кесиди.

Било је потребно још 10 минута да се закључа поклопац и још 13 мунута пре него што се комора потпуно ослободи притиска и Пармитанова кацига може да се скине.

Откривено је да је његову кацигу док је био у њој испунило процењених 1,5 литара воде.

„На неколико минута, или можда на више од неколико минута, искусио сам како је бити златна рибица у акваријуму из визуре златне рибице&qуот;, касније је рекао Пармитано, изненађујуће шаљивом присећању на овај инцидент.

Истрага ће касније пронаћи блокаду у Пармитановом сепаратору пумпе за вентилатор, што је довело до изливање воде из петље за хлађење у петљу за вентилацију а потом и у кацигу.

Инжењери ће касније додати кацигама свемирских одела јастуче за апсорпцију и дисаљку која ће астронаутима помоћи ако дође до цурења воде.

И док се НАСА бави следећом фазом истраживања свемира са програмом Артемис, лекција које су научили Пармитано и храбри свемирски шетачи пре и после њега помоћи ће да доносе боље одлуке.

До данас је свега око 260 људи имало привилегију да „шета&qуот; свемиром - једва довољно да испуни сва седишта једног вагона лондонске подземне железнице.

Како тај списак буде растао, исто ће се дешавати и са авантурама.

---

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру, Инстаграму, Јутјубуи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 09.14.2024)