Јелена Зорић: Најтеже ће бити вратити поверење у институције

О сталном расту малолетничке деликвенције, о масовним убиствима у Србији, одговорности медија о начину извештавања, али и улози целокупног друштва, породице, институција говорила је Јелена Зорић, новинарка Времена у разговору са психолошкињом Саром Калембер у емисији Пола сата Демостата. 

Зорић сматра да “када се извештава о тако тешким стварима, најважније је изазвати друштвену емпатију, саосећање према жртви, да се не подстиче бес и агресија према починиоцима, али и осветнички моменат у друштву, односно да се извештава на друштвено одговоран начин.” 

Наводи, као један од примера малолетничке деликвенције, недавно убиство бескућника Маријана Стиховића у Новом Саду од стране два малолетника и једног тинејдзера, наглашавајући да “ми имамо комплетно, не само када је у питању малолетничка деликвенција поремећен систем и у медијима и у друштву да се фокусирамо на починиоце, уместо да се фокусирамо на жтрве, и да им пружимо достојанствен одлазак”. Додаје и да бескућнике називају невидљивим људима, иако бескућништво води у грозне ризике, здравствене, социјалне, а са друге стране за ове починиоце се говори да су нападали и друге људе, да су имали потребу не само да чине разбојништво и да пљачкају, него и потребу да демолирају.

“Толико беса у тим младим људима. Тај бес је однекуда дошао. А сада су они у ситуацији да су начинили грешку која би у 90 одсто ситуација, и вероватно ће да преокрене читав њихов живот и то на горе, на лоше, на затворе, на институције које нису довољно уређене. Тај круг жртве жртава се наставља и ствара, а подстицањем жеље за осветом, подстицањем агресије код јавности да се ми сада обрачунамо са тим клинцима ствара недостатак емпатије, разумевања.   Онда ми постајемо на неки начин једна агресивна публика и ми постајемо жртве тог чина”, сматра Зорић.  

На питање да ли је оружје које је било у кући доступно починиоцима у случају Рибникара, Орашја и Мале Дубоне имало утицаја на почињене злочине или је пресудно било понашање које су донели из куће, одговорила је да је то “јако осетљиво и јако би било неозбиљно тако окарактерисати. Ушли бисмо у популизам, јер можемо да изнесемо аргументе за и аргументе против. Ја ако кажем, то је зато што се налазило оружје у кући, то ће значити да сам субјективна. То ће значити научено понашање од моје мајке. Мој отац је имао жељу да буде ловац и осамдесет и неке на некој лутрији је освојио ловачку пушку и није смео да је подигне. 

Моја мајка каже: узмеш ли ту пушку или деца из куће или пушка из куће, узмеш ли деца се селе. Зато што смо ми, ја сам из Вршца, имали ситуације у комшилуку да је отац имао оружје и да су се брат и сестра играли и једно од њих двоје је убило друго играјући се оружјем. И моја мајка се плашила тога и рекла је не може оружје у кући и он није подигао ту пушку”.

У оваквим случајевима неопходно је да вратимо поврење једни у друге, али и у институције и да неке одлуке, попут укидања ријалитија не треба да буду популитистичке, јер је “популизам фаталан за правне државе”, истиче Зорић.

Сматра да родитељи убијене деце у Дубони и Орашју нису добили све одговоре које заслужују “ми смо у ситуацији годину и по дана после, суђење већ траје, истрага је већ завршена, да се родитељи убијене деце питају шта су војни камиони односили из куће породице Блажић. Одакле оружје? Да годину и по дана касније ми не знамо одакле оружје, да оптужени за убиство мења исказ.”

Како каже корисно би било “а више разговарамо, да превазиђемо све, да парола свих, а не једне партије буде за нашу децу, али заиста истински, да за нашу децу не буде парола владајуће партије на којој се скупљају поени, него да за нашу децу буде мотивисаност комплетног друштва да живе боље. Рекла сам вам, не постоји сигурно место, Рибникар је елитна школа био, Дубона и Орашје сеоске средине, улице сеоске, игралишта школска. Нема сигурног места.”

Зорић сматра да су националне фреквенције често проблематичне са избором гостију.  “Влада једно опште неповерење. То је чак много већи проблем, лакше ћемо ми променити те кошуље и можда укинути ријалити лакше, али да вратимо поверење у институције то ће бити најтеже, на томе мора да се ради, није немогуће. Тинејдзери, деца морају да знају да могу да оду у полицију, у Центар за социјални рад”.

Закључује да је вишедеценијска општа атмосфера неповерења сада узаврела и да “полиција, службе које раде, морају да буду стручне и професионалне, а не партијске.”

(Бета, 17.09.2024)