Тинејџерка која се на суду изборила да игра хокеј са дечацима

За већину људи који виде званични лого Велнес центра Џастин Блејни, названог према њиховој киропрактичарки, стилизовани хокејашки штап који представља слово Ј, референца је на омиљени канадски спорт.

Он то, наравно, и јесте, али за све оне који мало боље познају др Блејни, као и њену изузетну биографију, овај штап представља нешто много више.

Џастин Блејни је 1981. године заслужила место у тиму дечака који су играли у Градској хокејашкој лиги Торонта (МТХЛ), али јој није било дозвољено да игра.

Од њене дванаесте године, а затим и кроз њен тинејџерски период, она је водила напорну правну битку кроз пет различитих судских случајева, да би на крају кулминирала саслушањем у Врховном суду Канаде 1987. године.

• „Не стидим се што сам различита&qуот;, каже интерсексуална атлетичарка Кастер Семења за ББЦ
• „Била сам прва фудбалска суткиња на свету“
• Како праћење менструалних циклуса помаже женама у спорту

Сада, више од 30 година касније, Блејни (50) и њени најближи откривају детаље те приче у троделној подкаст серији Фрозен аут у оквиру Невероватних спортских прича ББЦ-јевог Светског сервиса.

'Могу да играм, али да ли смем?'

Пролеће је 1985. године, а 12-годишња Џастин је код куће у Торонту и пише писмо.

„Ја могу да играм, али да ли смем? Припремне утакмице пре почетак такмичења у лиги почињу данас, а ја ћу поново чути исту причу: „Да, довољно добро играш. Желели бисмо да играш за нас. Али ти си девојчица&qуот;.

Џастин набраја разлоге због којих жели да игра са дечацима. Женски хокеј на леду има само два нивоа такмичења и само половину утакмица у односу на број мечева које играју дечаци.

Још једном наглас чита писмо заједно са њеном мамом, Керолајн, док њен брат Дејвид напољу вежба разне хокејашке технике са пријатељима.

Керолајн, самохрана мајка са двоје деце, слаже се да је писмо спремно да буде послато.

Ово писмо ће довести до тога да се Џастин суочи са једном од најмоћнијих организација у канадском хокеју на леду.

Његов пут од маминог кухињског стола па све до Врховног суда, од ње ће направити хероја за једне, али и зликовца за неке друге.

'Она не може на лед, немамо тампоне'

Џастин је хокеј играла од седме године.

Њена породица је очекивала да ће се она бавити оним што су они сматрали 'женским' спортовима - уметничким клизањем и гимнастиком - док ће Дејвид тренирати неке мушкије спортове - као што је хокеј на леду.

Међутим, није прошло много времена пре него што је Џастин схватила да је њој потребно нешто више.

То је приметила и њена мама.

„Њој је уметничко клизање ускоро постало прилично досадно&qуот;, каже Керолајн за ББЦ.

„Рекла ми је: 'Дали су ми да вежбам одређене фигуре на леду. Мислим да их радим савршено и радим их већ месецима'. Да, она ће да уради оно што јој се каже. Али неће то да ради заувек, уколико јој то досади&qуот;.

Када је Керолајн упитала шта би радије радила уместо тога, Џастин је одговорила као из топа.

„Желим да играм хокеј, баш као и Дејвид&qуот;.

Керолајн је испрва рекла да то не може, јер девојчице не играју хокеј на леду.

То се Џастин никако није свидело.

„Кукала сам и кукала и стално се жалила&qуот;, каже она.

„На крају су пристали и пронашли ми женски хокејашки тим&qуот;.

Џастин се придружила Лисајд Дивљим мачкама, тиму који се такмичио у новоформираној Женској хокејашкој асоцијацији Онтарија (ОВХА).

„После учења како се клиза у уметничком клизању, сада сам почела да учим како се клиза у хокеју на леду&qуот;, каже она.

„Ја могу да будем брза на леду, али сам била ужасна са паком. Нисам знала ни правила, али ми је брат врло брзо помогао да их савладам&qуот;.

„Када смо се тркали, све сам их побеђивала. Била сам нешто виша од осталих, доста сам добро клизала, али чим би ми додали пак, стизала бих последња.

„Чак ни данас немам баш најмекше руке за руковање штапом. Али зато имам снагу&qуот;, додаје она.

Џастин је ишла са Дејвидом на његове тренинге.

Некада би јој чак његови тренери дозвољавали да тренира са тимом.

Одбрана јој је одлично ишла. Била је снажна, брза и лако је блокирала ударце упућене ка голу.

Али када је играла са другим девојчицама у Лисајду, агресија и снага јој нису били савезници.

Џастин је примењивала бодичек на противницима.

Бодичек је, да будемо директни, када се закуцате у некога не би ли он изгубио контролу са паком.

Он је уобичајен у мушком хокеју, али у мечевима женских тимова он није дозвољен.

„Било је тешко играти хокеј на леду са девојчицама&qуот;, каже Џастин.

„Мрзела сам то што сам агресивно могла да играм само са братом. Када сам играла 'женски' хокеј, стално сам правила фаулове и љутили су се на мене&qуот;, прича она.

„Није дуго времена прошло док нисам почела да тражим да играм онако како је играо и мој брат. Од 11 године дечаци су играли под пуним контактом у тиму мог брата.

„У хокеју који су играле девојчице, ниси смео ни да их пипнеш. Био је то један фин спорт. А мени, наравно, финоћа није била блиска јер нисам имала добру технику игре хокејашким штапом&qуот;.

„Уз то, он је имао и много више прилика да игра, имао је више утакмица. Саме утакмице су трајале дуже. А и тренери су много више учествовали у игри и утакмици&qуот;, присећа се Џастин.

• Да ли има сексуалног насиља у српском спорту и шта предузети
• „Нећу цвеће, хоћу револуцију&qуот;: Где је Балкан по равноправности жена пред законом и у стварности
• Трансродним спортисткињама забрањено такмичење у женској атлетици

Тимови за које је играо Дејвид су имали много боље дресове и најбољу опрему.

Тренирали су поподне и играли на затвореним клизалиштима.

Џастин је тренирала са девојчицама и њихови тренинзи су отпочињали у 5.30 ујутру, током ледених канадских зима.

Она би се добро обукла - понекада би у последњем тренутку позајмила од мајке њен капут - и покушала да буде концентрисана на игру, игноришући хладноћу.

Неко је морао да попусти.

Џастин је била изузетно страсна, али јој у женском тиму није било дозвољено да се развија.

Њој је решење проблема било очигледно.

Није желела да буде само неко ко прати Дејвида на његове тренинге.

Желела је сопствено место на леду.

Дејвид је био потпуно на њеној страни - знао је да би се савршено уклопила.

Није им било потребно много да убеде ни Керолајн.

Иако је у почетку имала отпор према њеном игрању хокеја, видела је колико је била добра у томе.

Међутим, убедити друге у то, била је потпуно друга ствар - и због свега тога, она је била изложена ужасном третману.

„Понекада бих дошла на тренинг, а они би ми рекли да 'девојчицама није место на нашем леду' и не би ми дозволили ни да тренирам&qуот;, каже Џастин.

„Онда бих некада дошла на њихов тренинг и они би ми дозволили да им се придружим само да би ме умирили, али онда би ме затворили у оставу.

„Једном приликом је било нарочито понижавајуће. Имала сам 11 или 12 година.

„Дошли су и рекли: 'Она не може на лед. Немамо тампоне, немамо ни улошке, никако јој не можемо помоћи уколико се повреди. Потребни су јој и улошци за заштиту груди'.

„Била сам смрвљена. Била сам веома млада. Нисам желела да други причају о мојој менструацији. Само сам желела да се негде сакријем&qуот;, сећа се она.

„Али на тренинзима на којим би ми дозволили да тренирам са њима, мој брат је увек био ту да ме подржи. Када бих се једном дочепала леда, увек је било веома забавно.

„Тада ми је постало јасно где заиста припадам&qуот;, додаје.

Ни то није било довољно.

Хокејашка асоцијација Онтарија (ОХА) у принципу није дозвољавала мешане тимове у МТХЛ лиги.

Дечаци и девојчице су могли да играју заједно до 12. године, али само ако у близини није било женских тимова.

То није био случај са Џастин.

Контактирали смо савез у вези са овим делом њене приче, као и још неких детаља које ћете прочитати у наставку овог текста, али одговор никада није стигао.

Правила су спутавала њен развој, па је Џастин решила да их промени.

Послала је писмо у Торонто Стар који је био једна од најчитанијих новина у граду.

Била је то идеја њене мајке која у почетку није подржавала жељу ћерке да игра хокеј на леду.

На крају писма је било наведено: „Да ли постоји нека особа или група која би могла да ми помогне? Да ли постоји неки адвокат који би се борио против ове неправде? Желим да ми суде само на основу мојих способности&qуот;.

Писмо је објављено 5. маја 1985. године.

Неколико дана касније, зазвонио је телефон.

'Не видим зашто Џастин не би могла да игра'

Лоис Калчмен је извештавала са дечјих хокејашких такмичења за Стар и друге новине пуних 30 година.

Покривала је све - велике турнире, промене у правилима, а бавила се и сигурношћу хокејашке опреме.

И она је тражила начин да унапреди овај спорт.

Имала је четворо деце - три дечака и девојчицу.

Сви њени синови су играли хокеј на леду.

„Уколико би неко имао неки проблем у хокеју, ја бих покушала да га решим. Желела сам да деца имају најбоља могућа искуства са хокејом&qуот;, каже Калчмен за ББЦ.

Калчмен, која је данас у 80-им годинама, сећа се Џастин и Керолајн и њиховог писма новинама.

Њена деца су била отприлике истог годишта као и Џастин и она није видела проблем у томе да дечаци и девојчице играју заједно.

„Била је то веома важна прича јер се тицала многих људи&qуот;, каже Калчмен.

„Женски хокеј на леду је био све популарнији. Сада је то велика прича и ми имамо и међународне турнире и слично, али тога у оно време није било&qуот;.

„Ја сам била нека врста мушакараче у то време. Волела сам да се играм са дечацима и нисам видела разлог зашто то не би могла да ради и Џастин&qуот;.

Наравно, Лоис је мислила да је ово добра новинарска прича.

Али била је и нешто више од тога.

Није желела само да пише о томе, она је била спремна и да помогне.

„Тада сам писала причу о једној адвокатској фирми и ту је била и једна жена која је била нова у том послу. Била је то Ана Фрејзер&qуот;.

Фрејзер се у то време није бавила оваквим предметима, али је сместа пристала да буде укључена у причу.

Њена ћерка Дирдре се сећа колико је њена покојна мајка била узбуђена због целог случаја.

„Моја мајка и Џастин Блејни - био је то јако добар спој&qуот;, каже Дирдре.

„И моја мама никада не би одустала од случаја који је долазио из домена људских права.

„Сам принцип људских права - питање рода, једнакости, личности - је за њу био јако битан.

„За моју мајку је ово био случај из снова јер је схватила да се овде не ради само о игрању хокеја, нити о детету које је у некаквом спору са неком спортском организацијом.

„Она је видела овај случај као нешто што је он заиста и представљао - питање људских права&qуот;, додаје.

Џастин и Керолајн су морале да оду у канцеларију адвокатске фирме у центру Торонта.

„Била сам помало нервозна&qуот;, каже Џастин.

„Али она је била невероватна. Причала је са мном. Гледала ме је у очи. Није причала са мојом мајком. Није покушавала да било шта наговара моју мајку. Једноставним питањима ме је питала шта у ствари желим и због чега то радим.

„Коначно ме је неко слушао. Осећала сам да она брине о истим стварима које брину и мене. И самим тим сам моментално имала и тај осећај топлине у смислу поверења&qуот;.

Фрејзер је пристала да заступа Џастин.

И то не у оквиру њеног дневног посла, већ у слободно време.

Бесплатно.

„Била сам импресионирана њеним чврстим ставовима, као и страшћу за целим случајем&qуот;, каже Керолајн.

„Биле смо веома, веома захвалне жени која је тако страсно стајала иза Џастин и њеног случаја, не због Џастин лично - иако су њих две имале сјајан однос - већ због самог положаја жена и њихове снаге и жеље да буду тамо где мушкарци одавно владају&qуот;.

• „Сада подржавам ривалку за коју сам некада мислила да је преварант“
• „Историјски&qуот; подвиг: Прва транс фудбалерка заиграла на Светском првенству
• Фудбалерке се чешће повређују јер носе опрему прављену за мушкарце

Фрејзер је у то време имала само око пет година стажа у адвокатури и случај у којем је требало да се обрачуна са једном од најмоћнијих организација у канадском хокеју је представљао велики притисак на њу.

Током ноћних сати када се припремала, она је завршила и кратак курс о људским правима у провинцији Онтарио.

Открила је да је законик Онтарија о људским правима врло јасан по питању полне дискриминације: не можете никоме рећи да нешто не може да ради због тога што је одређеног пола.

Али када је покушала да се жали комисији за људска права у Онтарију, речено јој је да њен случај није валидан.

Иако је законик прописивао да никога не можете да дискриминишете због пола, члан 19, тачка 2 тог законика је садржао један изузетак.

Он је у принципу говорио да раздвајање дечака и девојчица у спорту није забрањено. Да то није била дискриминација.

Наравно, највећи број спортских тимова на свету - у сваком случају у узрасту од адолесцентских година па надаље - раздвојен је по полној основи.

Основни аргумент за то је физичка разлика између мушкараца и жена, што је значило да је постојала потреба да се у спорту раздвоје.

Али, аргумент Џастин је био јасан: ако је девојчица довољно добра и ако је већ изабрана у тим, зашто јој онда није дозвољено да игра?

Она је доказала да је била најбоља на тој позицији у тиму и ништа друго није смело да буде битније од тога.

Фрејзер је желела да члан 19 и тачка 2 буду оборени, али знала је да то неће бити тако једноставно.

За то би морало да се оде пред Врховни суд Онтарија.

То је подразумевало суднице, судије и дугачке правне расправе.

И ништа није гарантовало успех.

Све је то саопштила Џастин.

„Био је то један од оних тренутака када сам целу ноћ размишљала о томе и одлучила да сам за то да у сваком случају преузмемо иницијативу&qуот;, каже Џастин.

Тако су она, Керолајн и њихова адвокатица 11. септембра 1985. године кренуле на суд.

Фрејзер је изнела аргументе.

Први: Џастин је била изузетна хокејашица и желела је више од онога што је женски хокеј на леду могао да јој пружи.

Други: Изабрана је у мушки тим јер је била довољно добра. Девојкама би у спорту требало судити само по заслугама и не би смеле да буду спутаване због тога што су женског пола.

Трећи: У уставу постоји део у Повељи о правима који каже да је свака особа у Канади у очима закона иста. Па зашто онда Џастин третирају другачије када је на леду?

Цео случај је био подржан сведочењем Ејби Хофман.

Хофман је 1956. године неких пет месеци играла хокеј на леду у Торонту као деветогодишњакиња у мушком тиму.

Када је откривено да је девојчица играла хокеј са дечацима, то је изазвало праву медијску олују у конзервативној Канади 1950-их година.

Правила која су се тицала тимова са играчима истог пола су нагло прекинула хокејашку каријеру Ејби Хофман, па се она окренула другим спортовима, углавном атлетици.

Она је осам пута била првак Канаде на 800 метара, више од десет година је држала национални рекорд, а на Олимпијским играма је учествовала чак четири пута.

Хофман је 1981. године постала прва жена која је постала генерална директорка Канадског спорта.

Њена реч је имала велику тежину, а случај Џастин Блејни је баш наљутио.

„Била је ово, на неки начин, нова верзија оног што сам и сама доживела&qуот;, каже Хофман.

„Када сам ја почетком 1960-их започињала каријеру озбиљне атлетичарке, најдужа трка на којој су жене могле да се такмиче је била на 800 метара. Маратони... за то се није ни чуло&qуот;.

Према Хофман, владајући наратив тог времена је био да жене не могу да се такмиче на маратонима јер би то могло да оштети њихове репродуктивне органе.

Такође, ово није био први пут да она нуди своју подршку у случајевима попут овог.

Она је 1976. године сведочила у случају 'Гејл Камингс против Хокејашког савеза'.

Овај случај је у суштини био исти као и онај који се тицао Џастин - она је желела да игра са мушкарцима.

Камингс је изгубила тај случај.

У предмету против Џастин, и Хокејашки савез (ОХА) је имао три кључна аргумента.

Први: Девојчице и дечаци узраста као Џастин су превише различити да би заједно играли хокеј на леду. Њихов адвокат је цитирао главног доктора у њиховом медицинском тиму који је рекао исто то, а позвао је и велики број стручњака који су дошли да подрже такву теорију.

Други: Џастин је могла да игра хокеј на леду - у тиму из женског Хокејашког савеза (ОВХА).

Трећи: Раздвајањем дечака од девојчица, ОХА је заправо помагао девојчицама које су желеле да се баве хокејом на леду. Уколико би се сада направили мешани тимови, све талентоване децојчице би прешле у такве тимове. ОВХА је такође стао иза овог аргумента.

Судија је одлуку обзнанио 25. септембра 1985. године.

Џастин и Керолајн су изгубиле.

Судијино образложење пресуде је било дугачко и препуно правничког жаргона.

Да поједноставимо, он је веровао да је ОХА имао јаче аргументе по питању поштовања постојећих правила и на тему раздвајања девојчица од дечака.

Одбацио је и тврдњу Фрејзер која се тицала канадског устава јер је мислио да она није технички примењива у овом случају.

За Џастин је ово било поражавајуће.

Њен живот, не само у хокеју на леду, био је уздрман.

Како се вест о овом судском случају ширила, тако се и она суочавала са последицама у хокејашкој заједници.

Чак су и женски тимови били убеђени да ће им овакав исход упропастити спорт.

„Није нам било лако током судског процеса&qуот;, каже она.

„Неке од ових ствари су се догодиле још док је била у основној школи… нико није хтео да седи поред мене.

„Ако би столови били спојени у учионици, они би изгурали мој сто на ивицу реда. Тако да сам седела сама.

„Нико није желео ни ормарић у близини мог. Када сам одлазила у трпезарију, опет сам седела сама.

„Сећам се да су једном приликом узели тацну за храну и на њу ставили кечап са мојим исписаним именом и тако је носили кроз учионицу. Била сам понижена&qуот;.

Керолајн каже да је „била веома жалосна&qуот;.

„Њени пријатељи су јој говорили: 'Не можемо више да се играмо са тобом. Ти си луда'&qуот;.

'Гурнули су ме и ударила сам у метро у покрету'

Ствари су за Џастин постале застрашујуће 1986. године.

„Ишла сам подземном железницом да се нађем са дечком, само једну станицу&qуот;, каже она.

У том тренутку, Џастин је већ била навикнута на тај непријатан осећај који се јављао када је била на јавним местима - навикла се на то да људи зуре у њу, чак и да је гађају разним стварима и пљују.

На врху степеница које су водиле ка перону, она је осетила како је неко гура.

„Скотрљала сам се до подножја степеништа&qуот;, каже она.

„Све се догодило јако брзо. Докотрљала сам се до воза који је био у покрету и практично се одбила од њега и завршила на самој платформи&qуот;.

„Одмах сам се подигла, баш као и после пада током хокејашке утакмице.

„Нико ми није ни пришао да ме упита да ли сам добро. Нико није пришао да ме упита шта се догодило. Нико ни реч није рекао&qуот;.

Неким чудом Џастин се није повредила.

Али је то утицало на њу.

Била је само тинејџерка.

И осећала се апсолутно понижено.

„Моја прва реакција је била срамота&qуот;, каже она.

„И, поново, осећала сам се као да ме сви мрзе, да сви гледају само у мене и да ја ту уопште не припадам. Био ме је срам. Ником нисам желела да испричам шта се десило. Проговорила сам тек годинама касније&qуот;.

„У сваком случају ништа нисам рекла ни мајци, ни породици.

„Све сам држала у себи јер нисам хтела да мајка буде забринута, а и била сам понижена због целог догађаја&qуот;, присећа се.

Џастин је ипак имала и подршку.

Мало пре новог круга судских процеса, на кратко се придружила дечачком хокејашком тиму, Торонто Олимпиксима.

Објавили су и саопштење.

„Желели бисмо да сви знају да ми и даље мислимо о Џастин Блејни као о нашем саиграчу. Надамо се да ће победити овог пута да би могла да заигра са нама у плеј-оф утакмицама&qуот;, писало је у саопштењу.

У делу у којем наводе да се „овог пута&qуот; надају победи, мислили су на жалбу коју је упутила Фрејзер.

Иако су изгубили пред Врховним судом Онтарија, и даље је постојала нада да би одлука после жалбе могла да буде промењена.

И тако се 22. јануара 1986. године, 11 дана након њеног 13. рођендана, Џастин поново упутила у Озгуд хол, у којем се је био апелациони суд државе Онтарио.

Суд је прошао кроз исте доказе - аргументе које су адвокати обе стране изложили, изјаву Ејби Хофман, као и остале важне документе са првог суђења.

Жалбени поступак је трајао само три дана, али су прошла читава три месеца пре него што је пресуда изашла у јавност.

Затим је 17. априла апелациони суд пресудио у корист Џастин.

Договорено је да се члан 19, тачка 2, избаце.

И пресуда није важила само за хокеј на леду - важила је за све спортове.

„Када смо победили, била сам у фазону: 'Тооо! Ово је невероватно! Играћу хокеј!&qуот;, рекла је Џастин.

Али ствари нису биле тако једноставне.

ОХА је најавио на жалбу.

Да би то урадили, морали су предмет на однесу пред највишу инстанцу у земљи и да се обрате Врховном канадском суду.

Овај суд се налази у Отави, главном граду Канаде удаљеном око 500 километара од Торонта.

Џастин и Фрејзер су отишле авионом, али је Керолајн, због недостатка новца, морала да остане код куће.

„Опет сам била сама&qуот;, каже Џастин.

„Отишла сам са Аном, али у судници је са једне стране била гомила људи, па тек онда, на другом крају, Ана и ја&qуот;.

„Морала сам да набацим вештачки осмех, иако тада нисам знала шта ће се догодити и да се претварам да сам снажна и да је све у реду, али искрено, дубоко у себи, осећала сам се изоловано и усамљено&qуот;.

Срећом по Џастин, судијама Врховног суда није било потребно много времена да донесу одлуку.

После само 24 часа, они су пресудили у њену корист.

Суд је одбацио жалбу ОХА и сложио се да Правилник о људским правима државе Онтарио мора да се промени и да се раздвајање девојчица и дечака у спорту заустави.

Али ни то заправо није био крај.

У том тренутку Џастин је била примљена у нови дечачки тим под именом Етобикоук Канукс и мислила је да јој је сада и званично дозвољено да игра са њима лигашке утакмице.

Једва је дочекала ту прилику.

Њен први меч је требало да буде одржан у арени Сент Мајкл у центру Торонта.

„Много сам волела ту арену&qуот;, каже Џастин.

„У тој арени је тренирало неколико хокејашких школа. Осећала сам се врло опуштено у тој арени.

„Обукла сам сву опрему и спремала се да заиграм - и онда ме је Лоис Калчмен позвала да изађем из свлачионице.

Сећа се да је Калчмен позвала да јој каже: „Џастин, и даље ти није дозвољено да играш&qуот;.

---

Погледајте и ову причу:

---

Коначно један од дечака

Апелациони суд, а самим тим и Врховни суд, нису наложили Хокејашком савезу: „Морате да дозволите да Џастин заигра у неком од ваших тимова&qуот;.

Они заправо ништа нису наложили ОХА да уради.

Они су само избацили члан 19, тачку 2.

То није аутоматски гарантовало Џастин место у лиги.

Само су била одшкринута врата да би она могла да се врати на почетну тачку и наново започне цео случај.

Након што члан 19, тачка 2 више нису били препрека, њен правни тим је био поприлично сигуран да је победа на видику.

Али, у исто време то је значило и да она мора да се врати у судницу и бори за свој случај.

Поново.

ОХА је понудио Џастин једнократно изузеће од правила, што би сада њој омогућило да заигра, али не и другим девојчицама у будућности, осим ако и оне не би водиле појединачне судске битке.

Одбила је такву понуду.

„За овакву одлуку ми није било потребно да размишљам целу ноћ&qуот;, каже Џастин.

„Одмах сам им рекла: Нема шансе.

„Дубоко у себи сам знала да је једино исправно да ово завршим и за све друге. Сви су имали шансу, а ја нисам желела да ово буде само пресуда за мене&qуот;.

Током наредних неколико месеци уследило је саслушање за саслушањем.

Џастин и Керолајн су, за разлику од прошлог пута, морале да изађу пред суд и да буду унакрсно испитиване.

Њихов случај је био представљен и Комисији за људска права, а затим и Истражном судском одбору.

Торонто стар је цитирао Керолајн да је цео процес био „мучно спор&qуот;.

Неколико тренутака се претворило у годину.

И за све то време Џастин је била ни тамо ни вамо и није могла да игра хокеј са дечацима.

Била је потпуно исцрпљена.

„Емотивно, морала сам да се суочим са многим осећањима, да ли сам вредна тога да уопште имам пријатеље или да ли сам вредна њихове помоћи&qуот;, каже она.

„Осећала сам се као да сам ексер који сви желе да закуцају и да сам потпуно усамљена. Као да сам неки чудак&qуот;.

Неколико недеља пре њеног 15. рођендана, Џастин је коначно чула пресуду.

Коначно се и то десило.

После три године и серије великих судских случајева, она је победила.

У том тренутку Џастин је коначно била примљена у нови тим - Истендерсе.

А они су се управо припремали да одиграју меч против Торонто Аероса у арени Форест Хил.

Преостао је још само један обрт да се догоди јер је њено место у тиму већ било попуњено другим играчем.

Њен брат Дејвид, који је такође играо за Истендерсе, ослободио је место у тиму да би његова сестра могла да заигра.

Џастин, њена мама и брат у арену долазе 15. јануара 1988. године.

Она улази унутра и иде право у приватну свлачионицу.

Облачи дрес и комплетну опрему Истендерса - црно-жути дрес са тигром на предњем делу и њеним бројем, 55, исписаном на леђима.

Када је цео тим спреман, сви се окупљају у мушкој свлачионици за последње договоре са тренером.

„Тренер је рекао да је у дворани више навијача, више људи&qуот;, каже Џастин.

„Сећам се да је рекао нешто у стилу да 'само играмо нашу игру'. Знате, људи на трибинама нису битни. Битни су само они људи који су на леду&qуот;.

Док цео тим излази на лед, чују се поздрави навијача.

Али Џастин се сећа и звиждука.

Утакмица почиње.

У почетку, она је мало нервозна, има неколико погрешних додавања.

Осећа притисак.

Добацивања са трибина нимало не помажу.

„Могло је да се чује: 'Стигни је, избаци је. Она не припада овде. Докажите јој да не припада овде'&qуот;, каже Џастин.

„Чак су добацивали и овакве ствари: 'Како се усуђујеш да јој дозволиш да ти умакне? Зашто је ниси зауставио?'&qуот;.

После исцрпљујућег меча, чује се и последњи судијски звиждук.

Истендерси су изгубили 3:1.

„Била сам узбуђена&qуот;, каже Керолајн.

„Била сам поносна јер је издржала све те дане и месеце и све те коментаре, нападе и увреде и што је опстала и направила важан преседан, а сама чињеница да је поново била на леду, само је представљала бонус&qуот;.

„Њен тим је изгубио, али је Џастин победила&qуот;, тако је гласио наслов у Глоуб и Мејлу.

„Џастин, само још једна од дечака, коначно&qуот;, писало је у Торонто Стару.

Медијско праћење Џастин и њеног случаја је потрајало још неколико недеља, а људи су дебатовали да ли је то корак унапред или уназад за хокеј на леду.

Затим је кренуо нови талас вести.

Џастин је сада само још преостало да се врати нормалном животу.

Наставила је да игра са дечацима још неколико година.

Али, како се сећа, и даље је било људи који нису желели да је виде на леду заједно са дечацима и они су јавно то истицали.

У познијим адолесцентским годинама, одлучила је да поново заигра са девојкама.

Само уради праву ствар, чак и када је тешко

Данас је у Онтарију девојчицама много лакше да играју у тимовима заједно са дечацима, уколико то желе.

У сезони 2015/16, скоро стотину девојчица је играло у тимовима заједно са дечацима у МТХЛ лиги.

Без обзира на све што јој се догодило, Џастин - докторка Блејни - и даље воли хокеј на леду.

Она игра и такмичи се са женским тимом који се зове Бремптон кугуарке.

Те активности уклапа са послом киропрактичарке.

Блејни и даље на лед излази и са дечацима.

Она игра пријатељске утакмице заједно са супругом Блејком и њиховим сином.

„Џастин је невероватна играчица&qуот;, каже Блејк.

„Она игра на начин који би пожелео сваки хокејашки тренер&qуот;.

„Једног дана смо мој син и ја били у истом тиму, а Џастин у противничком.

„Сећам се да смо једном приликом седели на клупи за резерве и он ме је погледао. Израз лица му је говорио: 'Човече, мама је баш опака на леду'&qуот;, препричава Блејк.

„Моја деца знају за ову причу&qуот;, каже Џастин.

„Ја покушавам да им помогнем да живе часно. Урадите праву ствар, чак и када је тешко&qуот;.

,,Тако да се надам да ће, заузврат, моћи да пошаљу исту ту поруку и будућим генерацијама&qуот;, истиче Џастин.

---

Погледајте и ову причу:

---

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

---

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 10.11.2024)