Андрић је увек више требао њима…
Велике приче 13.10.2024 | Пише Вељко Миладиновић
У метаморфози господина Андрића у друга Андрића, која је и у серији експлоатисана, две се ствари можда занемарују: једна је његово југословенство, а друга то што је упркос свом самотњаштву током рата, ипак у то време остваривао пријатељства која ће му много значити. На пример са Марком Ристићем. Ипак, Милован Ђилас је деценијама касније писао да је Андрић прецењивао опасности од новог режима
“Ајде, то можда није тако значајно за партију, али добро је за земљу”, схватио је на крају и Тито. Разочаран што је Нобелову награду за књижевност добио Иво Андрић, а не Крлежа, док су му значај ове пригоде објашњавали, свако из свог угла, можда и интереса, Добрица Ћосић, Родољуб Чолаковић и Коча Поповић; једна је ово од сцена у серији “Нобеловац” – или је бар записана у једном нацрту сценарија на који смо били у прилици да бацимо поглед – а која је можда и
