Дигитално сексуално насиље у школама: Последице остају, превенција изостаје

'Беспомоћно', 'уплашено', 'љуто', 'свет ми се срушио'.

Овако су поједине девојчице у Србији описале како су се осећале када су постале жртве дигиталног сексуалног насиља.

Напретком технологије, оно сваке године добија нове облике, а жртве говоре да су биле изложене сексистичким коментарима, сексуалном узнемиравању, осветничкој порнографији, уцењивању да морају да пошаљу експлицитне фотографије или снимке, тајном снимању и фотографисању.

„Специфичност сексуалног дигиталног насиља је што може брзо да се прошири, дође до великог броја људи, и не може да нестане&qуот;, каже Весна Илић, психолошкиња, за ББЦ на српском.

• Шта је „осветничка порнографија&qуот; и како утиче на жртве
• Четири савета како да разговарате са децом о понашању на интернету
• Сексуално насиље у Србији - коме се обратити за помоћ

Више од половине девојчица између 14 и 19 година било је изложено коментарима са сексуалном конотацијом, девет одсто је доживело да се објаве снимци или фотографије које су послале приватно, а осам одсто је било сексуално уцењено, показало је истраживање пројекта 'Могу да нећу' из 2020. године.

„Сваке године се појављују нови видови сексуалног насиља на интернету, какве нисмо могли ни да замислимо&qуот;, каже Мелита Ранђеловић, педагошкиња.

Школе су обавезне да реагују кад год су ученици изложени било ком виду насиља, међутим, наставници кажу да најмање знају о дигиталном сексуалном насиљу док жртве ретко бирају школу као прво место где ће га пријавити, пишу у научном раду Тања Игњатовић и Марина Илеш.

„Бојим се да многи случајеви и не дођу до наставника.

„Када се десе, деца и родитељи се ретко обраћају школи јер немају поверења да она може то да реши&qуот;, каже наставница Марина Видојевић.

Ехо остаје

Највећи број ученика се за помоћ прво обраћа вршњацима, потом родитељима, а тек онда особљу школе, указује Весна Илић која ради у средњој школи у Параћину.

Каже да се сваке године среће са неколико случајева сексуалног дигиталног насиља, а три пута је радила са девојчицама жртвама осветничке порнографије.

„Једна ученица се исписала из школе јер није могла да поднесе притисак вршњака.

„Ехо таквих догађаја остаје, муњевито се шири, а особа у читавој заједници постаје етикетирана, што је тешко поднети&qуот;, каже Илић за ББЦ.

Жртвама, изложеним исмевању и понижавању, бива тешко да се опораве и потребно је доста времена да поврате самопоуздање, објашњава.

Осветничка порнографија подразумева дељење експлицитног садржаја са сексуалним карактером које се одвија без сагласности свих на снимцима или фотографијама.

Међународне организације које пружају помоћ жртвама бележе све већи број случајева осветничке порнографије, па је и у Србији откривено неколико Телеграм група са више десетина хиљада чланова, у којима су дељене фотографије жена, али и деце.

Подаци о регистрованим случајевима осветничке порнографије међу школском децом нису јавно доступни.

Међутим, истраживање из 2020. које наводе Игњатовић и Илеш показује да наставници знају за ситуације када су дечаци делили снимке девојака без њихове сагласности, користили фотографије за стварање порнографског садржаја или их уцењивали да пошаљу сексуалне снимке.

Када се насиље догоди, задатак школе је да ради и са жртвом и са починиоцем, објашњава Весна Илић.

„Вршњаци не осећају тежину повреде када учествују у дељењу таквих снимака.

„Емпатија опада, деца одрастају у атмосфери у којој се себичност не критикују и не коригује, а лако је сакривен наносити другом бол.

„Постоји и доста незрелости, јер је деци допало у руке да манипулишу стварима које не разумеју довољно&qуот;, каже.

• Осветничка порнографија у Србији: Како се заштити од дигиталних насилника
• Лажне голе фотографије хиљада жена објављене на интернету
• „Ужасно је тешко, силована сам са седам година&qуот; - случај из Србије покренуо лавину исповести у региону

'Наставници су део друштва'

Марина Видојевић ради у једној основној школи у Београду и верује да су одређени облици насиља постали део свакодневице.

„Више се и не обраћа пажња када, пре свега девојке, на друштвеним мрежама добијају сексистичке, увредљиве, насилне коментаре&qуот;, каже.

Иако предаје деци од петог до осмог разреда, каже да се два пута срела са озбиљнијим видовима злостављања, када су дељени експлицитни снимци и фотографије.

„Такви садржаји се брзо шире и као вода налазе пут, тако да и родитељи, и деца, и наставници сазнају шта се десило.

„Тешко је при том пронаћи баланс. Не желите да гурате под тепих догађај, а опет треба говорити на начин који неће да угрози приватност деце&qуот;, каже.

И поред постојећих протоколи, наставници не знају како треба да поступе, сматра она.

Наставницима је на располагању Протокол за заштиту деце од насиља и занемаривања који обухвата све врсте насиља, објашњава Тања Игњатовић, директорка Аутономног женског центра.

Ова невладина организација је 2020. истраживала родно засновано насиље на интернету међу средњошколцима.

Протокол се односи и на насиље које деца трпе у школи и изван ње, и описани су различити облици насиља и процедуре које је потребно примените за сваки.

„Када смо радили са наставницима, приметили смо да је већина познаје Протокол, али је било и оних који га нису ни прочитали.

„Није им ни потпуно јасно кад и како треба да реагују&qуот;, каже Игњатовић.

Весна Илић сматра да реакција колега зависи од индивидуалне осетљивости.

„Из искуства са обука наставника знам да поједини оклевају да примене методе које имају на располагању у страху да неће имати институционалну подршку и бити на мети родитеља, ученика, адвоката.

„Наставници су део истог културног миљеа као и њихови ђаци, тако да не можемо очекивати да буду морални стручњаци&qуот;, каже.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Често пребацивање одговорности

Истраживање Аутономног женског центра показало је да наставници углавном немају предрасуде када се ради о родно заснованом дигиталном насиљу.

Стереотипи су, међутим, присутни, тако да се скоро трећина наставника из средњих школа слаже са тврдњом „Ако је девојка слала момку голишаве фотографије, сама је крива ако се појаве на интернету&qуот;.

Слични одговори, односно, пребацивање кривице на жртву могу се чути и међу девојкама и момцима који похађају средњу школу.

„Кад смо радили обуке са наставницима, видели смо да они не успевају да лоцирају одговорност.

„Кажу 'Да, али она је…', 'Послала је фотографију...', 'Да се није тако сликала, не би се то десило'&qуот;, каже Игњатовић.

Погрешно подељена одговорност може да утиче на дисциплински поступак и да починилац не буде адекватно кажњен, сматра Тања Игњатовић.

„И они који су поделили насиље осетиће се још горе јер нису добили одговарајућу реакцију и заштиту&qуот;, указује.

Марина Видојевић одговорност види на страни одраслих - наставника и родитеља.

„Деца нису довољно психолошки оснажена да знају шта им је потребно, нити су едуковани да разумеју које последице неко понашање на интернету може да има.

„Секс је табу тема и о томе се са децом не прича, као што се не прича ни о сексуалном насиљу. Имамо протоколе и законе, који прописују казне, за које видимо да су неделотворне, а нико се не бави превенцијом&qуот;, упозорава.

Сексуално образовање

Увођење сексуалног образовања у школе могло би да буде превентивна мера, али је идеја наишла на отпор конзервативнијих делова друштва.

Мелита Ранђеловић је била једна од учесница програма Инцест траума центра који је 2016. припремио образоване пакете о сексуалном насиљу за децу од предшколског доба до краја средње школе.

Међутим, програм није званично заживео у школама због примедби на „садржај није примерен узрасту деце&qуот;.

„Веровали смо да је то права ствар, али је све пало у воду.

„Очигледно није тренутак за то, а када ће бити, не знам. Тренутно све остаје на личној иницијативи и ентузијазму појединаца, што је недопустиво&qуот;, оцењује Ранђеловић.

Деца се морају учити одговорном односу и према постављању садржаја на интернету и његовом коришћењу, сматра она.

„Какве последице може имати то што ја објављујем јер ми је нешто забава или хоћу да се осветим? То су питања која деца морају да разумеју. Време је да се уозбиљимо, јер ово није никаква шала&qуот;, објашњава.

Интересовање деце за сексуалне садржаје „почиње у много ранијим узрастима него што се о томе говори&qуот;, а „информације налазе на погрешним местима&qуот;, каже Игњатовић.

„Кад год предложимо увођење одређеног образовања, увек наилазимо на зид и препреке конзервативних ставова који говоре 'немојте да сексуализујете децу'.

„Али то што не причамо, ставља децу у ризик да буду сексуализована и да буду небезбедна&qуот;, упозорава Игњатовић.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 10.14.2024)