Москва је полагала велике наде у Трампа, овај пут је много опрезнија

Трка за место америчког председника може бити дилема и за руског председника Владимира Путина, пише Стив Розенберг.

BBC News 25.10.2024 | Стив Розенберг - ББЦ уредник,

Мали савет - никад не купујте 132 флаше шампањца уколико нисте апсолутно сигурни да су вредне слављења.

У новембру 2016. године, руски ултранационалистички политичар Владимир Жириновски био је толико узбуђен због победе Доналда Трампа, толико сигуран да ће то преобразити односе САД и Русије, да се испрсио за 132 флаше пенушавог вина у Думи, руском парламенту, и прославио (у канцеларијама његове странке) пред телевизијским камерама.

Он није био једини који је славио.

Дан након Трампове изненађујуће победе у Белој кући, Маргарита Симоњан, главна и одговорна уредница државног канала РТ, твитовала је намеру да се провоза по Москви са америчком заставом у прозору њених кола.

А никада нећу заборавити ни тренутак кад ми је једна руска званичница рекла да је попушила цигару и попила шампањац (јесте, ЈОШ шампањца) у част Трампове победе.

У Москви су очекивања била висока да ће Доналд Трамп укинути санкције против Русије; можда чак признати Кримско полуострво, анектирано од Украјине, као део Русије.

„Трампова вредност била је у томе да никад није проповедао о људским правима у Русији“, објашњава Константин Ремчуков, власник, и главни и одговорни уредник листа Независимаја газета.

Није прошло дуго времена пре него што је све то узбуђење спласло.

„Трамп је увео у то време најтеже санкције Русији“, присећа се Ремчуков.

„До краја његовог мандата, много људи било је разочарано у његову владавину.“

Због чега су, осам година касније - макар јавно - руски званичници опрезнији према могућности другог Трамповог мандата.

Vladimir Žirinovski u ruskoj Dumi — Владимир Жириновски у руској Думи

Председник Владимир Путин је чак јавно подржао кандидаткињу Демократске странке, мада је та „подршка“ нашироко протумачена као шала Кремља (или троловање Кремља).

Путин је тврдио да му се допада „заразни“ смех Камале Харис.

Али не морате да будете искусни политички коментатор да бисте схватили да је у току предизборне кампање од онога што говори Трамп, а не Камала Харис, загарантовано заиграо осмех на Путиновом лицу.

На пример, Трампова критика размера америчке војне помоћи Украјини, његова очигледна неспремност да окриви Путина за потпуну руску инвазију и, током председничке дебате, његово одбијање да каже да ли жели да Украјина добије рат.

Поређења ради, Камала Харис је тврдила да је подршка Украјини у америчком „стратешком интересу“ и назвала Путина „убилачким диктатором“.

Није да је руска државна телевизија била посебно благонаклона према њој.

Пре неколико недеља, најоштрији руски водитељ вести потпуно је отписао политичко умеће Камале Харис.

Он је сугерисао да би јој боље стајало вођење телевизијске кулинарске емисије.

Постоји још један могући исход који би ишао на руку Кремљу – веома тесни избори, после којих би њихов резултат био оспорен.

Америка заокупљена пост-изборним хаосом и унутрашњом конфронтацијом имала би мање времена да се усредсреди на спољне послове, међу њима и рат у Украјини.

Односи САД и Русије су се покварили под Бараком Обамом, додатно погоршали под Доналдом Трампом и, речима однедавно бившег руског амбасадора у Вашингтону Анатолија Антонова, „распадају се“ под Џозефом Бајденом.

Вашингтон за то у потпуности окривљује Москву.

Прошло је свега осам месеци од Путиновог и Бајденовог сусрета на самиту у Женеви кад је Кремљ наредио потпуну руску инвазију на Украјину.

Не само да је Бајденова администрација послала цунами санкција Русији, већ је америчка војна помоћ била кључна у помоћи да Кијев преживи више од две и по године руског рата.

Међу напредним наоружањем које је Америка послала Украјини налазе се тенкови Абрамс и ракетни системи ХИМАРС.

Тешко је данас поверовати да је постојало време, и то не тако давно, кад су се Русија и САД обавезале да ће сарађивати као партнери да би радили на јачању глобалне безбедности.

Крајем осамдесетих, Роналд Реган и Михаил Горбачов су оформили гео-политичку двоструку иницијативу за смањење нуклеарног арсенала њихових земаља.

Ако је постојала једна ствар у којој је деловало као да Реган ужива подједнако као у нуклеарном разоружању било је изговарање руских пословица Горбачеву на лошем руском језику („Никад не купуј 132 флаше шампањца уколико ниси сигуран да су вредне слављења“ била би једна од бољих у том погледу).

Regan i Gorbačov 1987. — Реган и Горбачов 1987.

Прве даме СССР-а и САД-а, Раиса Горбачова и Барбара Буш, свечано су 1991. године отвориле необичан споменик у Москви - маму патку са осам пачића.

Била је то реплика скулптуре из Бостонског јавног врта и представљена је у Москви као симбол пријатељства између совјетске и америчке деце.

Овај споменик је и даље популаран међу Московљанима данас.

Руси се окупљају у парку Новодевичи да би позирали за фотографије са бронзаним птицама, мада мало посетилаца зна позадину приче о „пачијој дипломатији“ двеју суперсила.

Као и сами односи између САД и Русије, и патке су претрпеле пар удараца.

Једном приликом су неке од њих биле украдене и морале су да буду замењене.

Упутио сам се управо до московске маме патке и њених пачића да бих сазнао шта Руси мисле о Америци и америчким изборима.

„Желим да Америка нестане“, каже бесни риболовац Игор који пеца у оближњем језерцету.

„Започела је много ратова у свету. САД су биле наши непријатељи у совјетским временима и још су. Није битно ко је председник.“

Skulptura patke u sumrak u parku Novodeviči

Америка као вечити непријатељ Русије – то је становиште које се често истиче овде у државним медијима.

Да ли је Игор толико љут зато што му вести сервира руска државна телевизија?

Или је то можда зато што није ухватио превише риба?

Већина људи са којима сам разговарао овде не доживљава Америку као злог вечитог непријатеља.

„Ја сам за мир и пријатељство“, каже Светлана.

„Али моја пријатељица из Америке се сада плаши да ме зове. Можда нема слободе говора тамо. Или можда нема слободе говора овде у Русији. Не знам.“

„Наше две земље и наша два народа треба да буду пријатељи“, каже Никита, „без ратова и без надметања ко ће имати више пројектила. Више волим Трампа. Док је он био председник, није било великих ратова.“

Упркос разликама између Русије и Америке постоји једна ствар која је заједничка за обе земље - увек су их предводили мушки председници.

Могу ли Руси да замисле да се то промени?

„Мислим да би било сјајно кад би жена постала председник“, каже Марина.

„Са задовољством бих гласала за председницу овде у Русији. Не кажем да би било боље или лошије. Али било би другачије.“