Da li bi Tramp stvarno mogao da deportuje milione

Tramp je obećao da će izvršiti „najveću deportaciju u istoriji SAD", ali stručnjaci upozoravaju da će se takva operacija suočiti sa velikim pravnim i logističkim izazovima.

BBC News pre 2 dana | Bernd Debisman Mlađi, Majk

Trampove pristalice — Pozivi da se uklone migranti u ogromnim brojevima bili su uobičajeni na Trampovim predizbornim mitinzima

Nora (47) je provela nervoznu izbornu noć dok je pobeda Donalda Trampa postajala sve očiglednija.

Uprkos tome što živi u SAD već 24 godine i ima dve ćerke koje su američke državljanke – Kristel (30) i Leu (19) – ona je i dalje nedokumentovana nakon dolaska iz Nikaragve posle razornog uragana.

„Potpuno sam neispavana, nisam mogla da spavam. Strah se ponovo vratio“, rekla je za BBC, tražeći da ostane anonimna zbog njenog imigrantskog statusa.

Sad kad se Donald Tramp vraća u Belu kuću, Nora strahuje da će on ispuniti obećanje iz predizborne kampanje da će deportovati milione imigranata koji žive u SAD bez dozvole.

„Imaćemo najveću deportaciju u istoriji naše zemlje“, najavio je Tramp na skorašnoj konferenciji za štampu.

Njegov izabrani potpredsednik Džej Di Vens dodao je neke detalje u nedavnom intervjuu za ABC njuz: „Počnimo sa jednim milionom… a onda možemo da pođemo dalje odatle.“

Međutim, eksperti upozoravaju da bi se takva masivna operacija suočila sa značajnim brojem sudskih i logističkih prepreka.

Norine ćerke Kristel i Lea su američke državljanke i glasale su prvi put na predsedničkim izborima

Koliko je nedokumentovanih imigranata u SAD?

Najnoviji podaci Ministarstva za domovinsku bezbednost i Istraživačkog centra Pu pokazuju da je zaključno sa 2022. godinom bilo oko 11 miliona nedokumentovanih imigranata u SAD – što je oko 3,3 odsto populacije.

Ta brojka je ostajala relativno stabilna od 2005. godine, iako Pju upozorava da se određeni faktori možda ne očitavaju u podacima, kao što su 500.000 migranata koji su dobili humanitarne dozvole sa Kube, iz Venecuele, sa Haitija i iz Nikaragve.

Većina nedokumentovanih migranata su dugoročni stanovnici – skoro 80 odsto njih su u zemlji više od decenije – a skoro polovina je iz Meksika, dok slede Gvatemala, El Salvador i Honduras.

Oni su skoncentrisani u šest država: Kalifornija, Teksas, Florida, Njujork, Nju Džersi i Ilinois.

Sudski izazovi

Nedokumentovani imigranti imaju pravo na pravnu proceduru, u koju spada i ročište na sudu pre njihovog uklanjanja.

Drastično povećanje deportacija bi zahtevalo krupno širenje već ionako zatrpanog imigracionog sudskog sistema.

Većina imigranata ulazi u sistem deportacije ne preko direktnog susreta sa agentima Službe za imigraciju i carinu (ICE), već preko lokalne službe za sprovođenje reda i zakona.

Međutim, mnogi od najvećih američkih gradova i okruga imaju zakone koji ograničavaju saradnju lokalne policije sa ICE-om.

Tramp je u predizbornoj kampanji obećao da će preduzeti korake protiv ovih „gradova utočišta“, ali složena mreža lokalnih, državnih i federalnih zakona u zemlji komplikuju tu situaciju.

Ketlin Buš-Džozef, analitičarka politike u ekspertskoj grupi Institut za migrantsku politiku (MPI), ističe da bi saradnja između ICE-a i lokalnih vlasti bila „kritična“ za bilo kakav plan masovne deportacije.

„Mnogo je lakše za ICE da pokupi nekoga iz zatvora ako lokalna služba za sprovođenja reda i zakon sarađuje s njim, umesto da mora da ide sam da ih traži“, kaže ona.

Ali Buš-Džozef kaže da mnogi ne bi sarađivali sa Trampovim planom za masovnu deportaciju, pozvavši se na objavu šerifskih kancelarija iz okruga Brouard i Palm Bič na Floridi da neće slati šerifske pomoćnike da pomažu u toj akciji.

Svaki plan za masovnu deportaciju bi se najverovatnije suočio sa momentalnim osporavanjem na sudu od advokata za imigraciju i ljudska prava.

Presuda Vrhovnog suda iz 2022. godine, međutim, dozvoljava dalje sprovođenje imigracionih zakona čak i dok sudovi razmatraju osporavanja na sudovima.

Logistički izazovi

Ljudi prelaze američko-meksičku granicu — Rekordan broj ljudi prešao je iz Meksika u SAD krajem 2023. godine, ali je ta brojka u međuvremenu opala na najnižu tačku u poslednje četiri godine

Čak i ako bi američka administracija mogla zakonski da sprovede ove planove u delo, vlasti bi i dalje morale da se nose sa ogromnim logističkim izazovima, i na granici i u unutrašnjosti SAD.

Pod Bajdenovom administracijom, deportacije su bile usredsređene na migrante koji su nedavno privedeni na granici, dok su deportacije iz unutrašnjosti SAD ostale ispod 100.000 godišnje u poslednjoj deceniji, nakon skoka preko 230.000 rano u Obaminoj administraciji.

„Povećati to na milion u jednoj godini bi zahtevalo masivan priliv resursa koji najverovatnije ne postoje“, kaže Aron Rajhlin-Melnik, direktor politike pri Američkom imigracionom savetu, pro-imigrantskoj zastupničkoj grupi.

Eksperti sumnjaju da aktuelnih 20.000 agenata i članova osoblja mogu da isprate čak i delić brojki koje zamišlja Trampova kampanja.

Rajhlin-Melnik je dodao da je proces deportacije dug i komplikovan, i da započinje tek sa identifikacijom i hapšenjem nedokumentovanog migranta.

Nakon toga, privedeni moraju biti smešteni u program „alternative pritvoru“ pre nego što se dovedu pred imigracionog sudiju, u sistemu zatrpanom višegodišnjim zaostatkom neobrađenih slučajeva.

Tek tada se privedeni udaljuju iz SAD, što je proces koji zahteva diplomatsku saradnju sa zemljom koja ih prima.

„U svim tim oblastima, ICE prosto nema kapacitet da obradi milione ljudi“, kaže Rajhlin-Melnik.

Tramp je sugerisao da će u deportacije uključiti Nacionalnu gardu i druge vojne snage.

Ali istorijski gledano, uloga američke vojske u imigracionim pitanjima bila je svedena na američko-meksičku granicu, a Tramp je otkrio vrlo malo detalja kako bi taj plan mogao da se izvrši.

U intervjuu za časopis Tajm početkom godine, Tramp jeste nagovestio gradnju novih pritvorskih ustanova za migranate i nuđenje policijskog imuniteta od krivičnog gonjenja i čak podsticaja na saradnju.

Erik Ruark, direktor istraživanja NambersUSA koja se zalaže za strožu kontrolu imigracije, istakao je važnost jačeg sprovođenja zakona na granici.

„To mora da bude prioritet. Ostvarićete vrlo malo napretka u unutrašnjosti ako to ne bude bio slučaj“, rekao je on.

„Zbog toga se ljudi uporno pojavljuju na granici.“

Ali on je takođe istakao potrebu za strožim koracima protiv kompanija koje zapošljavaju nedokumentovane radnike.

„Oni dolaze zbog poslova“, rekao je on.

„A oni dobijaju te poslove zato što je unutrašnje sprovođenje zakona praktično razmontirano.“

Finansijska i politička cena

Tramp je tokom kampanje dao razna obećanja u vezi sa kontrolom granice

Eksperti procenjuju da bi troškovi deportacije milion ili više pojedinaca mogli da iznose desetine ili čak stotine milijardi dolara.

Budžet ICE-a za transport i deportaciju je 2023. godine iznosio 420 miliona dolara.

Te godine je agencija deportovala malo više od 140.000 ljudi.

Izgradnja pritvorskih centara i proširenje letova za uklanjanje zahtevali bi značajne investicije – desetine ili stotine miliona dolara, prema rečima Rajhlin-Melnik.

Trampova druga obećanja za sprovođenje zakona na granici – dovršavanje izgradnje zida na južnoj granici, pomorska blokada da bi za zaustavio fentanil i angažovanje hiljade trupa – takođe bi zahtevala resurse.

Adam Ajzakson, ekspert za migraciju i granicu iz Vašingtonske kancelarije za Latinsku Ameriku, rekao je da bi „košmarni prizori“ masovnih deportacije mogli da naškode Trampovoj administraciji sa stanovišta odnosa sa javnošću.

„Svaka zajednica u SAD bi videla ljude koje poznaje i voli kako ih guraju u autobuse“, upozorio je on.

„Imali biste neke veoma bolne slike na televiziji dece i porodica kako plaču. Sve je to veoma loše za imidž. To je razdvajanje porodica, samo na steroidima.“

Da li je bilo masovnih deportacija i ranije?

Tokom četiri godine prvog Trampovog mandata, deportovano je oko 1,5 miliona ljudi, a Bajdenova administracija je ne dobrom putu da dostigne te brojke.

Tokom dva Obamina mandata, deportovano je više od tri miliona ljudi, zbog čega je stekao nadimak „vrhovnog depotera“ među nekim zagovornicima reforme imigracije.

Ali možda najbliži istorijski primer masovne deportacije desio se 1954. godine, kad je do 1,3 miliona ljudi deportovano u Operaciji Vetbek („Znojava leđa“), nazvanoj po pogrdnoj uvredi koja se tada naširoko koristila za Meksikance.

Ovaj program je naišao na protivljenje javnosti – delom zato što su takođe deportovani i neki američki građani – i zbog problema sa finansiranjem.

Uglavnom je bio okončan do 1955. godine.

Međutim, eksperti za imigraciju kažu da ova operacija nije direktno uporediva sa modernim naporima za deportaciju, jer nije bio poštovan pravni proces i uglavnom je na metu uzimao muškarce samce iz Meksika, umesto porodice iz udaljenijih zemalja.