Мода: Туђе културно наслеђе на модним пистама

Једна велика италијанска модна кућа је 2019. године покренула колекцију макси хаљина и сукњи од памучног пупина, широко оивичених контрастним етничким принтовима препознатљивих вртложних и звездастих облика.

Само ако сте посетили мале заједнице Ома у северном Лаосу приметили бисте да је тај дизајн напросто дигитални принт традиционалне ношње овог племена: руком предени у индиго обојену одећу са живописним кукичањем и везењем.

Лорен Елис, у то време запослена у Центру за традиционалне уметности и етнологију, јесте их посетила.

„Идентично су прекопирали те шаре&qуот;, рекла је она за Лаос Тајмс.

• Нема више „носим пар пута, па бацим&qуот;: ЕУ удара на брзу моду
• Долче вита: Прича о ролкама - како су настале, ко их је прославио и када
• Ово је много више од приче о чувеној шареној торби

„Нисам могла да верујем да једна тако велика робна марка продаје тако очигледно украдени дизајн.&qуот;

У сарадњи са племеном Ома, центар је покренуо кампању за указивање на ову ситуацију.

„Ручно рађени текстили племена Ома су невероватно детаљни, захтевају огромну количину времена, умећа и стрпљења&qуот;, каже ко-директорка Тара Гуџадур.

„Срце вам се слама кад их видите сведене на отштампане шаре на масовно произведеној одећи.&qуот;

Докторка Мари-Пјер Лисоар, етномузиколошкиња и истраживачица овог центра, додала је да„заједнице и њихове традиције су у сталном процесу промене.

Оне се прилагођавају другим културама и инспирисане су њима.&qуот;

Међутим, ово није био случај робне марке инспирисане мотивима које потом реинтерпретира, каже она.

„Напросто су скенирали ручно рађени комад ношње и одштампали га на одећу ни не поменувши постојање заједнице Ома. То није културна апропријација. То није креативна интерпретација.&qуот;

Племе Ака Ома из покрајине Фонгсали, у Лаосу, прави изузетно детаљне традиционалне ношње капе.

Модној индустрији нису стране овакве контроверзе.

Само годину дана раније, неувиђавна кампања Д&амп;Г-а са кинеским моделом који покушава да једе пицу штапићима довела је до излива беса на кинеској друштвеној мрежи Веибо и јавног извињења модних креатора.

Пре пандемије, пре покрета „Животи црнаца су важни&qуот;, модна кућа Ком Де Гарсон критикована је након што су њени бели модели носили перике које су изгледале као афричке плетенице током њихове ревије за мушку колекцију јесен/зима 2020. године.

И, наравно, на музичким фестивалима влада стални тренд ношења племенских одежди Индијанаца, у покушају да се опонашају мистицизам домородачких народа, макар само током једног викенда.

Зашто је наша брига за културну апропријацију важна?

Креатори и уметници миленијумима проналазе инспирацију једни код других.

Кад бисте пресекли ту виталну везу креативне размене, заједнице би остале не само са мањом палетом идеја, већ са много ужим погледима на свет и другачијим начинима живота у њему.

Плус, разлика између културне апропријације и уважавања уме да буде веома танка, на крају крајева, зашто копирати нешто ако га не волите?

Међутим, за многе коментаторе културе, природа овог односа наставља да буде проблематична.

Тамсин Бланшард је кустоскиња Фешн опен студија, иницијативе групе активиста „Модна револуција&qуот; која представља радове етничких модних креатора.

Ове године, радећи са „Није доста&qуот;, колективом Јужноамериканки који се бави тиме како су уметност и дизајн помагали у продубљивању колонијализма, Фешн опен студио је један од домаћина престижног бијенала „Стање моде&qуот; у Арнхему.

„Дизајнери се у модним школама традиционално уче да узимају и мешају ствари из света око себе, било да су то уметничке изложбе, филм, свет природе или култура и наслеђе светских заједница&qуот;, каже Бланшард.

„Све нас привуче неки изврстан везени рад, живописни текстил или чак стил облачења који је можда потекао из неког другог наслеђа. Али тај менталитет свраке, где је читава култура и историја слободна да се отима као 'инспирација', појачао се од ширења друштвених мрежа&qуот;, додаје она.

„И док је некада студент моде можда истраживао историју и традицију неког одређеног комада одеће са пажњом и поштовањем, сада имамо свет у ком се слике краду из архиве слика без бриге о њиховом културном значењу. Лакше је него икад украсти мотив или занатску технику и пребацити је на комад одеће који је или масовно произведен или се појављује на модној писти без помињања аутора или компензације његовој оригиналној заједници.&qуот;

Знање је важно. Колико белаца који носе афричке плетенице (поздрав Ким Кардашијан и Кејти Пери) зна да је у Африци 15. века коса била начин да се разликују старост, вера, друштвени и брачни статус неке особе; плетење косе трајало је сатима, чак и данима, и било је предмет великог зближавања, или да су, током трговине робовима, главе бријане, отимајући тако не само косу афричких народа, већ и њихове идентитете?

Колико посетилаца фестивала је свесно да се индијанска покривала за главу праве од орловог перја, да симболишу Великог духа и да се додељују само оним носиоцима који су урадили нешто значајно за заједницу?

Колико њих зна да се верује да бинди, још један фестивалски фаворит, појачава моћи трећег ока, омогућивши појединцу да приступи властитој унутрашњој мудрости или гуруима.

А колико њих зна да су у прошлости - па чак и данас - први носиоци афричких плетеница, покривала за главу и биндија били прогањани управо зато што су их носили?

„Кад сте део друштва које вам говори да је оно како изгледате погрешно, а неко из тог друштва вам потом каже:, 'Е па урадићу то зато што је модерно, а и само је музички фестивал тако да кога је брига', то је онда веома неувиђавно према људима који су морали да претрпе те ствари&qуот;, каже саговорница Ајеша у ББЦ-јевом документарцу из 2018. године Културна апропријација: Чији је то проблем?

Саговорница Кариша додаје да „кад је једна расна група у властитој историји узимала од друге расне групе, а онда, у будућности, носи исте те ствари, то вам дође као шамар.&qуот;

Културна антрополошкиња Сандра Нисен истражује индонезијско „батак&qуот; ткање више од 40 година.

Године 2020, она је написала студију под насловом „Мода, њене зоне жртвовања и одрживост&qуот;.

Инспирисана концептом „зоне жртвовања&qуот;, Нисен је зашла дубоко у колонијалне темеље индустрије, отишавши много даље од питања да ли су црни модели укључени у ревије на модним пистама, све до истраживања на које начине су традиције домородачких народа биле истовремено пљачкане и брисане.

„Зоне жртвовања су земље богате ресурсима, обично повезане са мањинским заједницама које се сматрају потрошним, и које се експлоатишу ради економске добити&qуот;, објаснила је Нисен у својој студији.

„Уместо потрошних физичких пејзажа, модне зоне жртвовања су традиционалне ношње и њихови творци, повезани са 'другом половином моде', које се уништавају ради ширења модне индустрије и у оквиру ње саме.

„Ове зоне поспешују ширење индустрије зато што су извор јефтине радне снаге и изворног дизајна (најчешће присвојеног), који је важан за промену стила.&qуот;

Овај каталог неправди само се наставља: „Те зоне жртвовања служе и као тржишта на којима је домородачка хаљина замењена индустријски произведеном хаљином. Коначно, оне су и крупне локације за бацање отпада.&qуот;

Студија је жестока критика свесних система неравноправности у моди и остаје веома важан извор свакоме ко жели да се бави културном неравнотежом.

„Сви народи света црпе инспирацију са свих других страна&qуот;, каже Нисен у мејлу.

„Проблем је овде хијерархија - креатори су на врху, а домородачка ношња на дну, спремна да се похара али не и да јој се ода дужно поштовање. Систем је накарадан, и не нужно креативни рад дизајнера сам по себи. Регрутовање домородачких народа да праве луксузну моду признаје да су они умешни, али им не пружа њихово право на властите системе одевања. А свођење њихових система одевања на дизајн и занат значи чинити му суштински медвеђу услугу; то је нека врста брисања. Проблем је у раду унутар модног система, а не постојећи процес културног контакта.&qуот;

Шта би она волела да види?

„Како модни бизнис указује поштовање потребама и жељама твораца народних ношњи, а не обрнуто&qуот;, каже она.

„Ставити 'њих' на прво место била би реституција, можда чак оживљавање 'њихових' система. Време је да се запитамо шта мода може да уради за њих, а не шта они могу да ураде за моду. Потребна им је прилика да могу да живе властите културне животе. Потребно им је ревитализовати земљу, поштовати њихове системе, њихово право на самоопредељење. Потребан им је чист ваздух и чиста вода. Не може ни да се израчуна колико је наш дуг према њиховом здрављу и њиховом начину живота.&qуот;

Питања поштовања и бриге за друге културе - о којима тако префињено говори Нисенина студија - постала су наглашенија у свету који се још увек бори са глобалном пандемијом, у свету пробуђеном покретом „Животи црнаца су важни&qуот;, и свету оштећеном до непрепознатљивости глобалним загревањем, које је и само изазвано конзумеризмом.

У оквиру тог контекста, многи се питају да ли је екстрактивни модел бескрајног раста, настао из историје колонијалне експлоатације, оно за шта се издаје; да ли би он могао да буде, у свему што је битно, заправо један од најгорих начина да се иде даље.

Пажња се окреће, с обновљеном понизношћу, домородачкој пракси, опробаној и провереној миленијумима, да би се боље управљало Земљом.

А окреће се и оном што друге праксе - организовање заједница, размена вештина и прављење одеће - имају да понуде као алтернативу хипер-индустријској, хегемонијској западњачкој модној индустрији.

„Покрет 'Животи црнаца су важни' довео је до масовне корекције курса и ре-едукације, и разумевања како је наша колонијална прошлост и градња империје изграђена на експлоатацији народа и крађи домородачке земље и ресурса&qуот;, каже Бланшард.

„Постоји нова свест о културној неравнотежи и неравноправности у оквиру модне индустрије, где хаљине од хиљаду фунти праве текстилни радници који нису плаћени довољно за живот, или где је мотив хаљине преузет из културног текстилног наслеђа традиционалне заједнице без њене дозволе.&qуот;

Заједничка визија

Индустрија све више поставља питање самој себи: који су то нови системи који могу да нас поведу у будућност? И који су то начини сарадње између култура који осигуравају да је свака страна адекватно заступљена и поштована?

„Да би постојала културна сарадња, мора да се успостави заједничка визија&qуот;, наводи Кери Бенинген, извршна директорка Фешн импект фонда.

„Неопходно је колаборативно колективно лидерство заједно са проценом свих процеса у пројекту. Дизајнери и брендови морају да схвате да имају одговорност да вреднују умеће које њихове колекције доноси на свет и да је поштовање неопходно дуж читавог ланца вредности и модне заједнице глобално. Поштовање, инклузија, пристанак и комуникација кључни су за осигуравање да брендови не унижавају нешто од урођене културолошке вредности кад преузимају елементе из неке друге културе.&qуот;

Разне групе вредно раде на бављењу овим неравнотежама.

Иницијатива за права на културну интелектуалну својину (ЦИПРИ), коју је основала Моника Мојсин, повезује дизајнере са традиционалним текстилним занатлијама и дизајнерима у оквирима који осигуравају да се културна интелектуална својина занатлија поштује са, према ЦИПРИ-ју, кључна три елемента: пристанак, заслуга и компензација.

За то време, пројекат Британског савета „Занатска будућност кројаштва у заједницама&qуот; повезује креаторе из различитих култура како би створио колаборативну одећу која може да се изнајми.

Дигитални ресурси дочаравају еволуцију ношње, старајући се да њена комплетна прича, мимо физичке, буде испричана.

„То је будућност заната и заједнице, где пројекти као што је овај омогућују да се технике развијају и буду релевантне за нове генерације у духу равноправне размене&qуот;, каже Бланшард.

Иако у несавршеном свету ниједан пример није савршен, неки креатори су се приближили том идеалу.

„Индонежански креатор Тотон Јануар, један од резидентних креатора на Бијеналу, имао је веома увиђавну размену са индонезијским занатлијама, уводећи њихов занат у савремену моду, док је њихов рад праведно компензован&qуот;, наводи Бланшард.

„Преко њеног бренда Ансијела, Џенифер Дрогет комбинује своје колумбијско наслеђе и фолклор са традиционалним британским кројачким занатом да би створила властити кројачки језик.&qуот;

Етиопска компанија за праведну трговину Сабахар и ткаље Маракија заједно производе текстиле за етикету споре моде Велана, користећи традиционалне технике ткања.

„Читав наш концепт врти се око указивања на лепоту етиопске уметности и оснаживања заједнице одговорне за њу&qуот;, каже берлинска суоснивачица Велела Негуси.

Награђивани сиријско-британски креатор и лидер курса на Лондонском колеџу моде Набил Ел Најал позван је да развије нови тип украсног шава са избеглицама које живе у избегличком кампу Затари - шав који ће симболички повезати Сирију са Затаријем.

„Сво планирање укључујући радионице и презентације отпало је чим смо упознали те жене&qуот;, рекао је Ел Набал за Модни труст Арабија.

„Морате да се извештите у примећивању невидљивог, слушању оног што се не чује и препознавању решења за проблеме док они настају. Жене са којима смо радили поседовале су најневероватнији и најразноврснији распон способности. Постали смо ученици који ће научити много од свих њих.&qуот;

Пројекат жели да пружи подршку самоодрживом пословању за те жене, које су се већ суочиле са немерљивим изазовима.

Суштина мог приступа моди је у судару култура, прошлости и садашњости, далеког и блиског - Набил Ел Најал

Године 2018, након што је добила Међународни развојни фонд за уметнике од „Занатске будућности&qуот;, уметница и креаторка текстила Елен Рок позвана је да ради са Развојним центром за жене Јанакпур у Митили, у Непалу, у подножју Хималаја.

Од самог почетка, њен приступ био је уважавајући и одмерен, а она је прво провела два месеца као резидентна уметница, посматрајући и уживљавајући се у уметност, да би створила платформу поверења и темеље сарадње.

„Питала сам центар шта би волели да науче из моје праксе, шта мисле да им недостаје и шта би волели да поделе са мном&qуот;, каже она.

„Из тога смо развили план за радионицу где можемо да размењујемо вештине и знања које нас је постепено довело до текстилног развоја.&qуот;

Сито штампачи су одштампали оригиналне принтове Елен Рок, након чега су китиоци и занатлије које боје руком на крају додали детаље.

„Мој рад је усредсређен на графичке симболе као комуникацију док је Митила укорењена у културном идентитету као што је плодност, религија, љубав - и, скорије, у дневним активностима као што су вожња бициклом до посла, поседовање мобилног телефона и раду као уметника&qуот;, каже Рок.

Један од принтова, насловљен Око те види, садржи комбиноване илустрације дневног циклуса са препознатљивим илустрацијама Елен Рок, интегришући руке Митиле - кључни мотив у раду саме Елен Рок - украшене тетоважама и украсним интерпретацијама принта.

„Елен нам је показала како да применимо наше властите шаре на одећу и текстиле; помогла нам је и да створимо много нових дизајна&qуот;, каже једна од занатлијки Мадхумала Мандал.

Елен Рок и занатлијке проводиле су време смишљајући најкориснију вештину која може да се размени - а која би поседовала дуговечност.

„Центар је желео да се изради производ који ће и да примени њихов дизајн, али и да донесе новац&qуот;, каже Рок.

„Одлучили смо да се усредсредимо на производе као што су украсни пришивци или торбе, који могу да се репродукују, не само са нашим заједничким дизајном већ и са оригиналним Митилиним шарама.&qуот;

Рок додаје да „апропријација обично укључује уклањање порекла и наслеђа, и проналажење нове сврхе тако да од тога има корист само крајња компанија. Без дијалога, то може да избрише древну мудрост и наслеђе, истовремено уклонивши извор прихода и средства за живот заједнице. Сарадња захтева аутентичну повезаност, грађену недељама или месецима. Али, ја верујем да, ако дизајнери одреде мерљиве резултате који директно укључују занатлије и консултује их, сарадња може да буде моћан алат појачавања и очувања. Коначно, у самом срцу сарадње, налази се суштинско уверење обе стране да је такав исход јачи.&qуот;

И за Ел Најала и за Елен Рок, културна сарадња остаје богат извор не само инспирације, већ и равноправности и глобалне промене равнотеже.

„Мој приступ моди је судар култура, прошлости и садашњости, удаљеног и блиског. Живимо у све поларизованијим временима, а мој рад може да се бави тиме док тражи везе кроз медијум моде: тражећи изузетно савремени исход, истовремено очувавши традиционалну сиријску ношњу и текстилну историју&qуот;, каже Ел Најал.

„Али од рада са заједницом мора да постоји узајамна корист. Желим да заштитим наше заједничко наслеђе и културни идентитет. Наша богата текстилна култура протеже се уназад вековима, а важно је осигурати да ће се она наставити још много векова у будућности.&qуот;

---

Погледајте видео

---

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 11.22.2024)