Ко је ко у серији „Сабља“

Убијеног премијера Зорана Ђинђића, Милорада Улемека Легију, команданта Јединице за специјалне операције и криминални Земунски клан повезује акција „Сабља&qуот;.

Више него буран период са краја деведесетих и почетка 2000-их, са нагласком на убиство премијера Ђинђића и полицијску акцију која је уследила, описан је у истоименој серији.

Аутори Горан Станковић и Владимир Тагић наглашавају да је у питању „драмска интерпретација стварних догађаја — плод маште и креативне слободе“, али и „пресек друштвено-политичке ситуације у земљи“.

Главни ликови су измишљени, неке сцене резултат су претпоставке и уметничке обраде, али смо у прве две епизоде видели и неколико познатих лица из тог периода.

Зато вам представљамо мали водич кроз серију „Сабља&qуот;.

• Серија „Сабља&qуот; о убиству Ђинђића и полицијској акцији награђена у Кану
• Шта би било да није било 12. марта
• Шта је Зоран Ђинђић рекао за ББЦ годину дана пре атентата

Зоран Ђинђић

Првог демократски изабраног премијера Србије глуми Драган Мићановић.

Током 1990-их и владавине Слободана Милошевића, некадашњег председника Србије и СР Југославије, Ђинђић је био један од истакнутих лидера опозиције.

Рођен је 1. августа 1952. године у Босанском Шамцу.

Студирао је филозофију на Универзитету у Београду, потом и докторирао у Немачкој.

Био је један од оснивача Демократске странке (ДС), на чије чело долази 1994. године.

У фебруару 1997. постаје градоначелник Београда, испред коалиције Заједно, али је смењен у септембру исте године.

Био је кључни лидер опозиције током петооктобарских промена 2000. године, због чега у јануару 2001. постаје премијер.

Тешка ситуација у привреди као последица санкција и изолације, организовани криминал и притисци међународне заједнице за сарадњу са судом за ратне злочине на територији бивше Југославије, само су неки од проблема са којима се суочила његова влада.

Убијен је у 51. години, 12. марта 2003, испред зграде Владе Србије у Београду.

Његову супругу Ружицу Ђинђић игра Тихана Лазовић, док је Никола Глишић у улози Ђинђићевог телохранитеља Милана Веруовића.

• Све тајне личне библиотеке Зорана Ђинђића
• Зоран Ђинђић пре политике: &qуот;Предњачио је у свему, осим у фудбалу&qуот;
• Какав је био Ђинђићев, а какав Руговин план за Косово

Владимир Беба Поповић

Веома је активан и лик Владимира Бебе Поповића, некадашњег Ђинђићевог сарадника, ког игра Марко Марковић.

Поповић у последњих неколико деценија важи за једног од најутицајнијих људи из света политике, маркетинга и медија у Србији и Црној Гори.

Рођен је 1958. у Јагодини, а дипломирао је на Економском факултету у Београду.

Током деведесетих је водио политичке кампање ДС-а и Демократске опозиције Србије (ДОС), широке коалиције странака које су свргле Милошевића.

После 5. октобра именован је за секретара Бироа за комуникације у Влади Србије.

Отишао је из Владе по завршетку „Сабље&qуот;.

О његовом животу данас се не зна много.

Оснивач је регионалне организације Институт за јавну политику, а последњих година је помињан као сарадник владајуће Српске напредне странке и председника Србије Александра Вучића, али и некадашњег црногорског председника и премијера Мила Ђукановића.

Чедомир Јовановић

Дугогодишњег лидера Либерално-демократске партије (ЛДП) и такође једног од блиских Ђинђићевих сарадника игра Марко Грабеж.

Јовановић је рођен 1971. у Београду.

Дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду.

Током зиме крајем 1996. и почетком 1997, био је један од вођа студентских протеста против Слободана Милошевића због крађе гласова на локалним изборима.

У марту 2001. директно је преговарао са Милошевићем о предаји и хапшењу, што је све описано у серији „Породица”, где га игра Милан Марић.

У октобру 2001. изабран је за потпредседника Демократске странке, али је искључен 2004, када оснива данас ванпарламентарни ЛДП.

На изборима 2020. ова странка је освојила тек 0,3 одсто гласова, а на изборима 2022. није учествовала.

• Милан Марић: „Три највећа изазова када сам глумио Чедомира Јовановића&qуот;

Милорад Улемек Легија

Затвореник са највише максималних казни у Србији.

Надимак је добио због служења у француској Легији странаца, а у Сабљи га игра Сергеј Трифуновић.

Током ратова деведесетих био је командант паравојне јединице Српска добровољачка гарда Жељка Ражнатовића Аркана, која је учествовала у сукобима у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Ражнатовић је био вишеструко осуђивани бизнисмен, политичар и председник ФК Обилић.

Пре убиства у јануару 2000. године у Београду, био је оптужен пред Хашким трибуналом за ратне злочине.

Улемек касније постаје командант Јединице за специјалне операције (ЈСО) Ресора државне безбедности Министарства унутрашњих послова, која је учествовала у убиству Ђинђића.

За учешће у организацији атентата, осуђен је на максималних 40 година затвора.

Правоснажно је на по 40 године осуђен и за убиство Ивана Стамболића, некадашњег блиског сарадника, а касније противника Слободана Милошевића.

Осуђен је и за убиство четири члана Српског покрета обнове, једне од највећих опозиционих партија током деведесетих, као и покушај атентата на њеног лидера Вука Драшковића.

Казна му истиче 2044. године, када буде имао 76 година.

Право на условни отпуст има после две трећине казне, што ће бити 2031. године.

• Милорад Улемек Легија - од војника до организатора атентата
• „Фатални заокрет“: Од најближег сарадника до последње жртве режима Слободана Милошевића

ЈСО

Коначна пресуда за атентат на Ђинђића је донета 2009. године, када је суд утврдио да су убиство организовали припадници ЈСО-а и чланови Земунског клана.

Почетком 2000-их, ЈСО је имао статус једне од најелитнијих јединица у земљи.

Њени припадници су били активни на свим ратиштима током 1990-их.

Статус јединице је увек био „веома занимљиво правно и професионално питање&qуот;, писао је новинар Милош Васић у Времену.

„Како се изразио један искусни полицајац, 'ЈСО нит' је војска, нити је полиција - то је ништа, али добро наоружано и плаћено, безобразно и уображено, недодирљиво и потенцијално опасно'.

„Другим речима Црвене беретке (један од назива ЈСО) су биле паравојна формација.“

Језгро јединице чинили су припадници две паравојне групе тог доба - Српске добровољачке гарде и Книнџи, наводи се у документарном филму „Јединица&qуот;.

Книнџе су паравојна формација која је учествовала у рату у Хрватској, на подручју Крајине - њен први командант био је Драган Васиљковић, познат и као Капетан Драган.

Васиљковић је у Хрватској осуђен за ратне злочине, а после 13 година затвора, почетком 2020. године, пуштен је на слободу.

Говорећи о ЈСО-у у новембру 2001. године, Ђинђић је рекао да они код њега „имају кредит“.

„Ко је ухапсио Милошевића - они. Ко га је послао у Хаг - они.

„Питање је да ли би та ствар тако ишла и да ли би земља могла пред светом да се појави као демократска власт, да није било подршке и тих људи.&qуот;

Међутим, Ђинђић је тада изјавио да они „наравно да нису под контролом, ту нема никаквог спора&qуот;, као и да је тачно да је побуна „била ситуација на ивици&qуот;.

Контроверзна побуна ЈСО-а крајем 2001. године, због учешћа припадника ове јединице у хапшењу оптужених пред Хашким трибуналом, била је један од догађаја који су изазвали највише потреса у петооктобарској Србији.

• Побуна ЈСО, 20 година касније: Обичан протест и(ли) увод у убиство Зорана Ђинђића

Ђинђићеву сарадњу са Јединицом Васић је описао речима „садити тикве са ђаволом&qуот;.

Приликом атентата, окидач је повукао припадник ЈСО-а Звездан Јовановић, такође осуђен на 40 година затвора, ког у Сабљи глуми Бојан Кривокапић.

После убиства Ђинђића јединица је расформирана.

Јовица Станишић

„Добро, Јовице, о чему си хтео да поразговарамо? Немамо баш пуно времена“, каже Зоран Ђинђић на почетку пете епизоде Сабље.

На другом крају стола седи Јовица Станишић, шеф Ресора државне безбедности од 1991. до 1998. године и блиски сарадник Слободана Милошевића.

Време га описује као главног Милошевићевог „извођача радова“ током ратова 1990-их у Босни и Херцеговини (БиХ) и Хрватској, као и човека који је „дириговао контролисаним хаосом“.

У исто време, пишу да је био „мозак Милошевића бруталног режима“, човек који је контролисао политичка дешавања и актере у Србији, као и „ризиничара његових тајни“.

Звали су га Ледени.

За њега се приповедало да зна „шта сваки човек у Србији једе, мисли и сања&qуот;, додаје НИН.

Имао је велику улогу у распиривању ратова у бившој Југославији, али и формирању низа паравојних јединица које су учествовале у сукобима у БиХ и Хрватској - од Книнџи, преко Арканових тигрова и Шкорпиона, до Јединице за специјалне операције.

О њему пишу и као о човеку који је „створио Легију“.

Из сенке пред камере излази током 1995, данас већ чувеном џејмсбондовском реченицом „Ми наме ис Јовица Станишић (Зовем се Јовица Станишић).“

Лос Анђелес тајмс је писао и да је све време био сарадник америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА) и њихов „главни човек у Београду“.

Рођен је 30. јула 1950. у војвођанском селу Ратково, у породици црногорских досељеника са Косова.

Дипломирао је на Факултету политичких наука у Београду, током које је свирао бас, због чега ће током разговора са хашким истражитељима рећи да је „по вокацији музичар, не полицајац“.

После 5. октобра, иако није имао званичну функцију, „дискретно је вукао конце, постављао и разрешивао кадрове“, истовремено се нудећи Ђинђићу као пријатељ и саветник, пише Време.

То видимо и у Сабљи, где га игра босанскохерцеговачки глумац Изудин Бајровић.

Станишић и његов заменик и главни оперативац Франко Симатовић ухапшени су током Сабље и пребачени у Хашки трибунал, под оптужбом да су „руководили, организовали, опремили, обучавали, наоружавали и финансирали специјалне јединице ДБ-а“ у ратовима 1990-их.

У мају 2023. године, на крају најдужег суђења у историји Хашког трибунала, осуђени на по 15 година затвора за злочине над несрпским становништвом у Хрватској и БиХ.

Реч је о првој пресуди која потврђује умешаност војних и полицијских структура Србије у ратовима деведесетих.

• Бивши челници тајне полиције Србије Јовица Станишић и Франко Симатовић осуђени у Хагу, повећане им казне

Раде Марковић

Станишића на челу РДБ-а 1998. мења Радомир Марковић, такође Милошевићев човек од поверења, ког игра Гојко Балетић.

На челу Државне безбедности био је све до 2001. године, што Време, због појачане репресије, контроле медија, рата на Косову и НАТО бомбардовања СР Југославије, али и политичких убистава, описује као „најгоре доба Милошевићеве власти“.

За убиство Ивана Стамболића, Милошевићевог бившег ментора и каснијег супарника, Марковић је осуђен на 15 година затвора.

Издржава и казну од 40 година затвора због умешаности у убиство четворице функционера СПО-а на Ибарској магистрали и покушај убиства Драшковића.

У исценираној саобраћајној несрећи погинули су Веселин Бошковић, Звонко Осмајлић, Вучко Ракочевић и Драган Вушуровић, а лакше је повређен Драшковић.

За Ибарску магистралу и убиство Стамболића осуђен је и Милорад Улемек Легија, као и још неколико припадника ЈСО-а.

Марковић је 2021. осуђен и на 30 година затвора за убиство новинара Славка Ћурувије.

Током два судска поступка, сви оптужени, међу којима је и шеф београдског центра ДБ-а Милан Радоњић, осуђени су на укупно 100 година затвора.

Међутим, у фебруару 2024. Апелациони суд у Београду их је правноснажно ослободио.

Крајем октобра 2024. године, Марковић је завршио у болници због „лошег стања у ком се налази већ дуже време“, саопштио је његов адвокат.

• Апелациони суд правоснажно ослободио окривљене за убиство Славка Ћурувије

Горан Петровић

Први начелник Ресора државне безбедности (РДБ) после 5. октобра, постављен са циљем да истражи злочине Милошевићевог режима.

Игра га Игор Филиповић.

Током његовог мандата, ухапшен је претходни начелник РДБ-а Раде Марковић због Ибарске магистрале, док је Милошевић изручен Хашком трибуналу.

На функцији је, међутим, остао само девет месеци.

Постављен је на првој седници Ђинђићеве владе, 26. јануара 2001, а оставку подноси 15. новембра исте године, после побуне ЈСО-а.

„Мом одласку највише је допринела неспремност владе да се суочи са чињеницом да се ту ради о државном удару, који уз помоћ криминалних структура организује антихашки лоби како би зауставио демократске и реформске процесе у земљи“, изјавио је 2011. године.

На Петровићево место дошао је Андреја Савић, а за његовог заменика Милорад Брацановић, који је у сведочењима бројних званичника из тог периода означен као Легијин човек.

У јануару 2003, после сазнања да мафија добија државне тајне, Ђинђић смењује Савића и Брацановића, пише Инсајдер.

Петровић је рођен 1961. године у Београду.

Дипломирао је на Правном факултету, али је већи део каријере провео у Државној безбедности, за коју је радио још од 1986, прешавши пут од приправника до шефа оперативне службе контраобавештајног одељења.

По подношењу оставке 2003, прелази у Министарство спољних послова.

Једно време је био потпредседник Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића.

У Министарство спољних послова вратио се 2013, као члан Социјалдемократске партије Србије Расима Љајића, а 2017. је био постављен за генералног конзула у Ријеци.

Објавио је књиге Весела Удба и Тужни кловн.

Војислав Коштуница

„Ко сме да вас погледа у очи“, гласио је слоган под којим је Војислав Коштуница те 2000. ушао у изборну трку против Слободана Милошевића – и победио.

Милошевић пораз није хтео да призна, па је дошло до 5. октобра.

Коштуница тако постаје један од најважнијих политичких актера Србије и СР Југославије.

Рођен је 1944. у Београду, где је дипломирао, па докторирао право.

Био је један од оснивача Демократске странке (ДС) 1989, из које се 1992. издваја и оснива Демократску странку Србије (ДСС).

Председник СР Југославије био је све до 2003. године, када долази до распада Демократске опозиције Србије (ДОС) – широке коалиције која је срушила Милошевића.

До првог отвореног сукоба Ђинђића и Коштунице долази већ 2001. године, када је Милошевић изручен Хашком трибуналу, чему се Коштуница противио.

У интервјуу за Време од 5. јула 2001, изјавио је да је Хашки трибунал „пристрасан суд одређених сила и интереса, више амерички него међународни“, називајући сарадњу са њим „мучном“.

Рекао је и да би сарадња била лакша да је донет Закон о сарадњи са Хагом, који би „максимално заштитио права и достојанство државе и појединца&qуот;.

То се све добро уклапа у његове честе изјаве да је он „легалиста“, на се шта алудира и у Сабљи, где га игра Предраг Бијелац.

Закон о сарадњи са Хашким трибуналом усвојен је 2002. године.

Велику пажњу јавности изазвала је и његова подршка побуни ЈСО-а, када је као врховни командант војске рекао да је она „сасвим оправдана и нормална&qуот;.

„Значи, рецимо, када протестују лекари они изађу у белим мантилима, а када протестују припадници ЈСО они изађу у својој опреми и својим возилима&qуот;, изјавио је Коштуница.

Антихашки лоби је тада схватио да има подршку унутар Владе и ДОС-а, изјавио је Жарко Кораћ, Ђинђићев близак сарадник и тадашњи потпредседник Владе Србије, за ББЦ.

„Схватили су да нису сами“, рекао је Кораћ.

Премијер земље Коштуница је био све до 2008, када ДСС прелази у опозицију.

На изборима 2014. ДСС не прелази цензус, када Коштуница подноси оставку на све функције у странци, која неколико година касније убрзо добија префикс „Нова“.

Данас није на политичкој сцени, нити је део јавног живота.

Раде Булатовић

Од 2004. до 2008. директор Безбедносно-информативне агенције (БИА), наследнице Државне безбедности.

Игра га Миодраг Крчмарик.

Током 1990-их имао је функције у југословенским амбасадама у Риму и Истанбулу.

Мандат у италијанској престоници обележен је афером са торбом у којој је било око 50.000 евра, а која је украдена из аутомобила у којем је био Булатовић.

После 5. октобра постаје Коштуничин саветник за националну безбедност и један од његових најближих сарадника.

Ухапшен је током „Сабље” због тврдњи да је био на тајном састанку са Легијом и Спасојевићем.

Сумњичили су га за директно саучесништво у убиству Ђинђића.

„Раде Булатовић је политички затвореник и то не једини. Нажалост, опет смо у нашој земљи оживели појам политичког затвореника“, рекао је тада Коштуница.

Булатовић је после три месеца пуштен, а оптужбе против њега су повучене.

По одласку из БИА, 2009. отворио је адвокатску канцеларију.

У Министарство спољних послова вратио се после смене власти 2012. године.

Амбасадор Србије у Украјини и Грузији био је од 2013. до 2019. године.

Драган Јочић

Милован Филиповић, познат по серији „Вратиће се роде” и реченици: „Да ти оперем шајбну”, игра некадашњег министра полиције и високог функционера ДСС-а.

Јочић је рођен 7. септембра 1960. године и дипломирао је право.

Члан ДСС-а је био од њеног оснивања.

Министар полиције био је од 2004. до 2008. године.

Тешко је повређен у саобраћајној несрећи 2008. године, када остаје непокретан.

ДСС напушта 2014, када и Коштуница.

Данас живи повучено и није део јавности.

Убиство Ђинђића је 2015. у интервјуу за Недељник назвао „трагедијом којој је претходио потпуни хаос у целокупном безбедносном систему државе”.

Тврдио је да је Ђинђићево настојање да организовани криминал доведе под контролу представљало велику препреку за појединце око бившег премијера.

„То је било време када су криминалци правили аранжмане са државом и били пријатељи са делом тадашње власти”, рекао је.

„Десило се измештање моћи из руку власти и грађана у руке криминалаца.”

Земунски клан

У то време најмоћнија криминална група, названа по београдској општини Земун, где је основана.

Клан се у почетку бавио крађом аутомобила и продајом наркотика, али је његова моћ из године у годину све више расла.

Пре свега због повезаности са државним структурама и кроз сарадњу са Легијом, као командантом ЈСО-а.

Посебно су се бавили отмицама моћних и богатих људи, међу којима је био и Мирослав Мишковић, власник компаније Делта, за чију су слободу тражили откуп.

Лидери клана били су Душан Спасојевић Шиптар и Миле Луковић Кум, које играју Бојан Навојец и Милош Тимотијевић.

Спасојевић и Луковић убијени су у акцији „Сабља”.

Седиште клана, вила у Шилеровој улици у Земуну, срушено је после убиства Ђинђића.

У првој епизоди видели смо и Дејана Миленковића Багзија, некадашњег припадника клана, ког игра Милош Ђуровић.

Миленковић је возио камион којим је средином фебруара 2003. на ауто-путу, недалеко од данашње Београдске арене, покушано убиство премијера Ђинђића.

Касније је био сведок сарадник у поступку против Земунаца.

Видели смо и браћу, припаднике клана, Милоша и Ацу Симовић, које играју Ненад Хераковић и Марко Гиздавић.

Њих двојица осуђени су на по више од 40 година затвора.

Љубиша Буха Чуме

Некадашњи вођа Сурчинског клана, касније сведок сарадник против Земунаца.

Недељник „Време” за њега пише да „можда није најконтроверзнији бизнисмен у историји српске транзиције“, али је свакако најживописнији.

Бавио се крађом и препродајом аутомобила, да би током друге половине деведесетих Сурчинци „дебело загазили у послове са дрогом“.

У томе им је помогло Бухино познанство са Улемеком, ког је касније упознао и са Спасојевићем, као и то што су били под заштитом Државне безбедности, писао је новинар Дејан Анастасијевић у „Времену&qуот;.

У „Белој књизи“ Министарства унутрашњих послова Србије из 2001, која помиње све најзначајније криминалне групе тог доба, о Сурчинцима пише да су „најорганизованији међународни кријумчари кокаина и хероина у овом делу Европе“.

Буха касније оснива фирму за асфалтирање путева.

Потом долази до сукоба са Спасојевићем и Луковићем, који покушавају да га убију.

Игра га Љубиша Миличић, док његову тадашњу супругу Љиљану Буху игра Анђелика Симић.

Данас је на слободи.

Ненад Шаре Шкене

Некадашњи припадник ЈСО-а, шеф обезбеђења Милорада Улемека Легије и кључни сведок сарадник у процесу за отмицу и убиство Стамболића.

Заиста је, као у серији, у јеку „Сабље” полицију одвео до места Стамболићевог убиства на Фрушкој гори, планини недалеко од Новог Сада.

Осим тога се о његовом животу мало зна.

Данас живи у Америци под другим идентитетом.

Игра га Пеђа Марјановић.

Јован Пријић

Творац оптужнице за убиство Ђинђића.

Игра га Горан Радаковић.

Рођен је 8. августа 1956. у Београду, где је дипломирао на Правном факултету.

Каријеру је почео у Зрењанину, прво као заменик општинског, па окружног тужиоца, затим републичког државног тужиоца задуженог за питања ратних злочина.

На функцију специјалног тужиоца за борбу против организованог криминала постављен је 5. марта 2003, непосредно пред Ђинђићево убиство.

Држава је тада, како је навео, била „јака и одлучна у обрачуну са организованим криминалом“.

Припреме су трајале читаве 2002, али су „они били бржи због недостатка закона“.

„Предмет за убиство премијера Србије је моја судбина, а ја сам судбина тог предмета“, изјавио је 2008. за Инсајдер.

Када је постављен за специјалног тужиоца, против Пријића је кренула и кампања у медијима, који су писали да је био члан Југословенске левице Мире Марковић, супруге Слободана Милошевића.

У међувремену је од Бухе у Словачкој, где се крио од припадника Земунског клана који су желели да га убију, узео исказ о њиховим злочинима.

Вратио се дан пред атентата на Ђинђића.

У јутру атентата, Пријић због медијских притисака подноси оставку и одлази у Зрењанин, из ког се враћа кад је чуо да премијер убијен и преузима случај.

На основу истраге и Бухиног исказа, Пријић и полиција закључују да су премијера убили припадници ЈСО-а и Земунски клан, што је назвао „делом лажним ратника и патриота“.

„Улемек је донео одлуку да се убије председник Владе Србије, имао је информацију да се за њега и Звездана Јовановића интересује Хашки трибунал, док је мотив Душана Спасојевића био страх од хапшења због убистава, отмица и дроге“, рекао је Пријић током суђења.

Ипак, као главни мотив тада је истакао „освајање власти“ и „довођење на челу државе људи којима би клан могао да управља, да би наставили да се баве криминалом“.

Душан Михајловић

Неколико кадрова је имао и Михајловић, у тренутку атентата потпредседник Владе Србије задужен за унутрашње послове.

У пракси министар полиције, функције која тада није постојала.

Рођен је у Ваљеву, где је био председник општине.

Политиком је почео да се бави почетком 1990-их, кроз Нову демократију (НД) коју је основао.

Иако је била део опозиционе коалиције ДЕПОС, Нова демократија 1994. улази у владу са Милошевићевом Социјалистичком партијом Србије и Југословенском левицом.

Неколико година касније, Михајловић и његов НД, као део ДОС-а, учествују у рушењу Милошевића.

На дужности потпредседника владе за унутрашња питања био је од пролећа 2004. године, када је формирана нова Влада Србије.

Тада се и повлачи са места председника НД-а, која мења име у Либерали Србије и неколико година касније се гаси.

Политиком се више не бави.

Живи повучено у кући подно Малог Повлена, недалеко од родног Ваљева, пише Данас.

Карла дел Понте

Главна тужитељка Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ) од 1999. до 2007. године.

За то време је готово 100 оптужених доведено у притвор, пише у њеној биографији на сајту суда у Хагу.

Подигла је 91 оптужницу, међу којима је и она против Милошевића.

„Време” пише да је „на читавом простору бивше Југославије била подједнако омражена”.

„Гонила је бар једног националног хероја из сваке од зараћених земаља бивше Југославије, али је и отелотворење онога чега се балкански патријархат највише прибојава: веома моћна, изузетно утицајна и способна, оштрог језика, а ипак – жена“, пише Тамара Скроза у „Времену”.

Међутим, њени најтраженији бегунци – бивши председник Републике Српске Радован Караџић и генерал Војске Републике Српске (ВРС) Ратко Младић – ухапшени су тек после њеног мандата и због ратних злочина, између осталог и геноцида у Сребреници, осуђени на доживотни затвор.

Рођена је 9. фебруара 1947. у швајцарском Лугану.

После студија права, 1975. у родном граду отвара адвокатску канцеларију, да би неколико година касније почела да ради као тужитељка у Окружном тужилаштву, бавећи се предметима финансијског, привредног, али и организованог криминала.

Била је део тима чувеног италијанског судије Ђованија Фалконеа, који се бавио италијанском мафијом и трговином дрогом, због чега је 1992. убијен, па Дел Понте добија обезбеђење.

За јавну тужитељку Швајцарске именована је 1994. године, а 1999. постаје тужитељка Међународних кривичних судова за бившу Југославију и Руанду.

Од 2008. до 2011. била је амбасадорка Швајцарске у Аргентини, када одлази у пензију, али је и даље активна и често се оглашава по питањима ратних злочина.

Била је део Истражне комисије за Сирију, коју 2017. напушта, незадовољна њеним радом.

Написала је мемоаре „Госпођа тужитељка”.

У „Сабљи” је игра бугарска глумица Линда Русева.

Герхард Шредер

Канцелар Немачке од 1998. до 2005. године.

Последњих година често је посећивао Србију, пре свега скупове владајуће Српске напредне странке и председника Александра Вучића.

Претходно је, у јануару 2007. године, био део предизборне конвенције Демократске странке, чији је лидер тада био Борис Тадић.

Годинама је – па и после руске инвазије на Украјину – имао функције у руским компанијама Гаспром и Росњефт, што је, уз пријатељски однос са руским председником Владимиром Путином, изазивало доста буре у Немачкој.

Одузета му је титула почасног грађанина родног Хамбурга, изгубио је парламентарне привилегије у Бундестагу, фудбалски клуб Борусија Дортмунд му је одузео почасно чланство, а чак је и берлински ресторан уклонио јело „филе старог канцелара“, које је волео да наручује.

На крају се повукао са функција у руским компанијама.

Женио се пет пута, последњи пут 2018. са 25 година млађом Јужнокорејком.

Игра га аустријски глумац Рајнер Вос.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 11.25.2024)