Ko je ko u seriji „Sablja“

Ubijenog premijera Zorana Đinđića, Milorada Ulemeka Legiju, komandanta Jedinice za specijalne operacije i kriminalni Zemunski klan povezuje akcija „Sablja".

Više nego buran period sa kraja devedesetih i početka 2000-ih, sa naglaskom na ubistvo premijera Đinđića i policijsku akciju koja je usledila, opisan je u istoimenoj seriji.

Autori Goran Stanković i Vladimir Tagić naglašavaju da je u pitanju „dramska interpretacija stvarnih događaja — plod mašte i kreativne slobode“, ali i „presek društveno-političke situacije u zemlji“.

Glavni likovi su izmišljeni, neke scene rezultat su pretpostavke i umetničke obrade, ali smo u prve dve epizode videli i nekoliko poznatih lica iz tog perioda.

Zato vam predstavljamo mali vodič kroz seriju „Sablja".

• Serija „Sablja" o ubistvu Đinđića i policijskoj akciji nagrađena u Kanu
• Šta bi bilo da nije bilo 12. marta
• Šta je Zoran Đinđić rekao za BBC godinu dana pre atentata

Zoran Đinđić

Prvog demokratski izabranog premijera Srbije glumi Dragan Mićanović.

Tokom 1990-ih i vladavine Slobodana Miloševića, nekadašnjeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije, Đinđić je bio jedan od istaknutih lidera opozicije.

Rođen je 1. avgusta 1952. godine u Bosanskom Šamcu.

Studirao je filozofiju na Univerzitetu u Beogradu, potom i doktorirao u Nemačkoj.

Bio je jedan od osnivača Demokratske stranke (DS), na čije čelo dolazi 1994. godine.

U februaru 1997. postaje gradonačelnik Beograda, ispred koalicije Zajedno, ali je smenjen u septembru iste godine.

Bio je ključni lider opozicije tokom petooktobarskih promena 2000. godine, zbog čega u januaru 2001. postaje premijer.

Teška situacija u privredi kao posledica sankcija i izolacije, organizovani kriminal i pritisci međunarodne zajednice za saradnju sa sudom za ratne zločine na teritoriji bivše Jugoslavije, samo su neki od problema sa kojima se suočila njegova vlada.

Ubijen je u 51. godini, 12. marta 2003, ispred zgrade Vlade Srbije u Beogradu.

Njegovu suprugu Ružicu Đinđić igra Tihana Lazović, dok je Nikola Glišić u ulozi Đinđićevog telohranitelja Milana Veruovića.

• Sve tajne lične biblioteke Zorana Đinđića
• Zoran Đinđić pre politike: "Prednjačio je u svemu, osim u fudbalu"
• Kakav je bio Đinđićev, a kakav Rugovin plan za Kosovo

Vladimir Beba Popović

Veoma je aktivan i lik Vladimira Bebe Popovića, nekadašnjeg Đinđićevog saradnika, kog igra Marko Marković.

Popović u poslednjih nekoliko decenija važi za jednog od najuticajnijih ljudi iz sveta politike, marketinga i medija u Srbiji i Crnoj Gori.

Rođen je 1958. u Jagodini, a diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

Tokom devedesetih je vodio političke kampanje DS-a i Demokratske opozicije Srbije (DOS), široke koalicije stranaka koje su svrgle Miloševića.

Posle 5. oktobra imenovan je za sekretara Biroa za komunikacije u Vladi Srbije.

Otišao je iz Vlade po završetku „Sablje".

O njegovom životu danas se ne zna mnogo.

Osnivač je regionalne organizacije Institut za javnu politiku, a poslednjih godina je pominjan kao saradnik vladajuće Srpske napredne stranke i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, ali i nekadašnjeg crnogorskog predsednika i premijera Mila Đukanovića.

Čedomir Jovanović

Dugogodišnjeg lidera Liberalno-demokratske partije (LDP) i takođe jednog od bliskih Đinđićevih saradnika igra Marko Grabež.

Jovanović je rođen 1971. u Beogradu.

Diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Tokom zime krajem 1996. i početkom 1997, bio je jedan od vođa studentskih protesta protiv Slobodana Miloševića zbog krađe glasova na lokalnim izborima.

U martu 2001. direktno je pregovarao sa Miloševićem o predaji i hapšenju, što je sve opisano u seriji „Porodica”, gde ga igra Milan Marić.

U oktobru 2001. izabran je za potpredsednika Demokratske stranke, ali je isključen 2004, kada osniva danas vanparlamentarni LDP.

Na izborima 2020. ova stranka je osvojila tek 0,3 odsto glasova, a na izborima 2022. nije učestvovala.

• Milan Marić: „Tri najveća izazova kada sam glumio Čedomira Jovanovića"

Milorad Ulemek Legija

Zatvorenik sa najviše maksimalnih kazni u Srbiji.

Nadimak je dobio zbog služenja u francuskoj Legiji stranaca, a u Sablji ga igra Sergej Trifunović.

Tokom ratova devedesetih bio je komandant paravojne jedinice Srpska dobrovoljačka garda Željka Ražnatovića Arkana, koja je učestvovala u sukobima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Ražnatović je bio višestruko osuđivani biznismen, političar i predsednik FK Obilić.

Pre ubistva u januaru 2000. godine u Beogradu, bio je optužen pred Haškim tribunalom za ratne zločine.

Ulemek kasnije postaje komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO) Resora državne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova, koja je učestvovala u ubistvu Đinđića.

Za učešće u organizaciji atentata, osuđen je na maksimalnih 40 godina zatvora.

Pravosnažno je na po 40 godine osuđen i za ubistvo Ivana Stambolića, nekadašnjeg bliskog saradnika, a kasnije protivnika Slobodana Miloševića.

Osuđen je i za ubistvo četiri člana Srpskog pokreta obnove, jedne od najvećih opozicionih partija tokom devedesetih, kao i pokušaj atentata na njenog lidera Vuka Draškovića.

Kazna mu ističe 2044. godine, kada bude imao 76 godina.

Pravo na uslovni otpust ima posle dve trećine kazne, što će biti 2031. godine.

• Milorad Ulemek Legija - od vojnika do organizatora atentata
• „Fatalni zaokret“: Od najbližeg saradnika do poslednje žrtve režima Slobodana Miloševića

JSO

Konačna presuda za atentat na Đinđića je doneta 2009. godine, kada je sud utvrdio da su ubistvo organizovali pripadnici JSO-a i članovi Zemunskog klana.

Početkom 2000-ih, JSO je imao status jedne od najelitnijih jedinica u zemlji.

Njeni pripadnici su bili aktivni na svim ratištima tokom 1990-ih.

Status jedinice je uvek bio „veoma zanimljivo pravno i profesionalno pitanje", pisao je novinar Miloš Vasić u Vremenu.

„Kako se izrazio jedan iskusni policajac, 'JSO nit' je vojska, niti je policija - to je ništa, ali dobro naoružano i plaćeno, bezobrazno i uobraženo, nedodirljivo i potencijalno opasno'.

„Drugim rečima Crvene beretke (jedan od naziva JSO) su bile paravojna formacija.“

Jezgro jedinice činili su pripadnici dve paravojne grupe tog doba - Srpske dobrovoljačke garde i Knindži, navodi se u dokumentarnom filmu „Jedinica".

Knindže su paravojna formacija koja je učestvovala u ratu u Hrvatskoj, na području Krajine - njen prvi komandant bio je Dragan Vasiljković, poznat i kao Kapetan Dragan.

Vasiljković je u Hrvatskoj osuđen za ratne zločine, a posle 13 godina zatvora, početkom 2020. godine, pušten je na slobodu.

Govoreći o JSO-u u novembru 2001. godine, Đinđić je rekao da oni kod njega „imaju kredit“.

„Ko je uhapsio Miloševića - oni. Ko ga je poslao u Hag - oni.

„Pitanje je da li bi ta stvar tako išla i da li bi zemlja mogla pred svetom da se pojavi kao demokratska vlast, da nije bilo podrške i tih ljudi."

Međutim, Đinđić je tada izjavio da oni „naravno da nisu pod kontrolom, tu nema nikakvog spora", kao i da je tačno da je pobuna „bila situacija na ivici".

Kontroverzna pobuna JSO-a krajem 2001. godine, zbog učešća pripadnika ove jedinice u hapšenju optuženih pred Haškim tribunalom, bila je jedan od događaja koji su izazvali najviše potresa u petooktobarskoj Srbiji.

• Pobuna JSO, 20 godina kasnije: Običan protest i(li) uvod u ubistvo Zorana Đinđića

Đinđićevu saradnju sa Jedinicom Vasić je opisao rečima „saditi tikve sa đavolom".

Prilikom atentata, okidač je povukao pripadnik JSO-a Zvezdan Jovanović, takođe osuđen na 40 godina zatvora, kog u Sablji glumi Bojan Krivokapić.

Posle ubistva Đinđića jedinica je rasformirana.

Jovica Stanišić

„Dobro, Jovice, o čemu si hteo da porazgovaramo? Nemamo baš puno vremena“, kaže Zoran Đinđić na početku pete epizode Sablje.

Na drugom kraju stola sedi Jovica Stanišić, šef Resora državne bezbednosti od 1991. do 1998. godine i bliski saradnik Slobodana Miloševića.

Vreme ga opisuje kao glavnog Miloševićevog „izvođača radova“ tokom ratova 1990-ih u Bosni i Hercegovini (BiH) i Hrvatskoj, kao i čoveka koji je „dirigovao kontrolisanim haosom“.

U isto vreme, pišu da je bio „mozak Miloševića brutalnog režima“, čovek koji je kontrolisao politička dešavanja i aktere u Srbiji, kao i „riziničara njegovih tajni“.

Zvali su ga Ledeni.

Za njega se pripovedalo da zna „šta svaki čovek u Srbiji jede, misli i sanja", dodaje NIN.

Imao je veliku ulogu u raspirivanju ratova u bivšoj Jugoslaviji, ali i formiranju niza paravojnih jedinica koje su učestvovale u sukobima u BiH i Hrvatskoj - od Knindži, preko Arkanovih tigrova i Škorpiona, do Jedinice za specijalne operacije.

O njemu pišu i kao o čoveku koji je „stvorio Legiju“.

Iz senke pred kamere izlazi tokom 1995, danas već čuvenom džejmsbondovskom rečenicom „My name is Jovica Stanišić (Zovem se Jovica Stanišić).“

Los Anđeles tajms je pisao i da je sve vreme bio saradnik američke Centralne obaveštajne agencije (CIA) i njihov „glavni čovek u Beogradu“.

Rođen je 30. jula 1950. u vojvođanskom selu Ratkovo, u porodici crnogorskih doseljenika sa Kosova.

Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, tokom koje je svirao bas, zbog čega će tokom razgovora sa haškim istražiteljima reći da je „po vokaciji muzičar, ne policajac“.

Posle 5. oktobra, iako nije imao zvaničnu funkciju, „diskretno je vukao konce, postavljao i razrešivao kadrove“, istovremeno se nudeći Đinđiću kao prijatelj i savetnik, piše Vreme.

To vidimo i u Sablji, gde ga igra bosanskohercegovački glumac Izudin Bajrović.

Stanišić i njegov zamenik i glavni operativac Franko Simatović uhapšeni su tokom Sablje i prebačeni u Haški tribunal, pod optužbom da su „rukovodili, organizovali, opremili, obučavali, naoružavali i finansirali specijalne jedinice DB-a“ u ratovima 1990-ih.

U maju 2023. godine, na kraju najdužeg suđenja u istoriji Haškog tribunala, osuđeni na po 15 godina zatvora za zločine nad nesrpskim stanovništvom u Hrvatskoj i BiH.

Reč je o prvoj presudi koja potvrđuje umešanost vojnih i policijskih struktura Srbije u ratovima devedesetih.

• Бивши челници тајне полиције Србије Јовица Станишић и Франко Симатовић осуђени у Хагу, повећане им казне

Rade Marković

Stanišića na čelu RDB-a 1998. menja Radomir Marković, takođe Miloševićev čovek od poverenja, kog igra Gojko Baletić.

Na čelu Državne bezbednosti bio je sve do 2001. godine, što Vreme, zbog pojačane represije, kontrole medija, rata na Kosovu i NATO bombardovanja SR Jugoslavije, ali i političkih ubistava, opisuje kao „najgore doba Miloševićeve vlasti“.

Za ubistvo Ivana Stambolića, Miloševićevog bivšeg mentora i kasnijeg suparnika, Marković je osuđen na 15 godina zatvora.

Izdržava i kaznu od 40 godina zatvora zbog umešanosti u ubistvo četvorice funkcionera SPO-a na Ibarskoj magistrali i pokušaj ubistva Draškovića.

U isceniranoj saobraćajnoj nesreći poginuli su Veselin Bošković, Zvonko Osmajlić, Vučko Rakočević i Dragan Vušurović, a lakše je povređen Drašković.

Za Ibarsku magistralu i ubistvo Stambolića osuđen je i Milorad Ulemek Legija, kao i još nekoliko pripadnika JSO-a.

Marković je 2021. osuđen i na 30 godina zatvora za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije.

Tokom dva sudska postupka, svi optuženi, među kojima je i šef beogradskog centra DB-a Milan Radonjić, osuđeni su na ukupno 100 godina zatvora.

Međutim, u februaru 2024. Apelacioni sud u Beogradu ih je pravnosnažno oslobodio.

Krajem oktobra 2024. godine, Marković je završio u bolnici zbog „lošeg stanja u kom se nalazi već duže vreme“, saopštio je njegov advokat.

• Apelacioni sud pravosnažno oslobodio okrivljene za ubistvo Slavka Ćuruvije

Goran Petrović

Prvi načelnik Resora državne bezbednosti (RDB) posle 5. oktobra, postavljen sa ciljem da istraži zločine Miloševićevog režima.

Igra ga Igor Filipović.

Tokom njegovog mandata, uhapšen je prethodni načelnik RDB-a Rade Marković zbog Ibarske magistrale, dok je Milošević izručen Haškom tribunalu.

Na funkciji je, međutim, ostao samo devet meseci.

Postavljen je na prvoj sednici Đinđićeve vlade, 26. januara 2001, a ostavku podnosi 15. novembra iste godine, posle pobune JSO-a.

„Mom odlasku najviše je doprinela nespremnost vlade da se suoči sa činjenicom da se tu radi o državnom udaru, koji uz pomoć kriminalnih struktura organizuje antihaški lobi kako bi zaustavio demokratske i reformske procese u zemlji“, izjavio je 2011. godine.

Na Petrovićevo mesto došao je Andreja Savić, a za njegovog zamenika Milorad Bracanović, koji je u svedočenjima brojnih zvaničnika iz tog perioda označen kao Legijin čovek.

U januaru 2003, posle saznanja da mafija dobija državne tajne, Đinđić smenjuje Savića i Bracanovića, piše Insajder.

Petrović je rođen 1961. godine u Beogradu.

Diplomirao je na Pravnom fakultetu, ali je veći deo karijere proveo u Državnoj bezbednosti, za koju je radio još od 1986, prešavši put od pripravnika do šefa operativne službe kontraobaveštajnog odeljenja.

Po podnošenju ostavke 2003, prelazi u Ministarstvo spoljnih poslova.

Jedno vreme je bio potpredsednik Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića.

U Ministarstvo spoljnih poslova vratio se 2013, kao član Socijaldemokratske partije Srbije Rasima Ljajića, a 2017. je bio postavljen za generalnog konzula u Rijeci.

Objavio je knjige Vesela Udba i Tužni klovn.

Vojislav Koštunica

„Ko sme da vas pogleda u oči“, glasio je slogan pod kojim je Vojislav Koštunica te 2000. ušao u izbornu trku protiv Slobodana Miloševića – i pobedio.

Milošević poraz nije hteo da prizna, pa je došlo do 5. oktobra.

Koštunica tako postaje jedan od najvažnijih političkih aktera Srbije i SR Jugoslavije.

Rođen je 1944. u Beogradu, gde je diplomirao, pa doktorirao pravo.

Bio je jedan od osnivača Demokratske stranke (DS) 1989, iz koje se 1992. izdvaja i osniva Demokratsku stranku Srbije (DSS).

Predsednik SR Jugoslavije bio je sve do 2003. godine, kada dolazi do raspada Demokratske opozicije Srbije (DOS) – široke koalicije koja je srušila Miloševića.

Do prvog otvorenog sukoba Đinđića i Koštunice dolazi već 2001. godine, kada je Milošević izručen Haškom tribunalu, čemu se Koštunica protivio.

U intervjuu za Vreme od 5. jula 2001, izjavio je da je Haški tribunal „pristrasan sud određenih sila i interesa, više američki nego međunarodni“, nazivajući saradnju sa njim „mučnom“.

Rekao je i da bi saradnja bila lakša da je donet Zakon o saradnji sa Hagom, koji bi „maksimalno zaštitio prava i dostojanstvo države i pojedinca".

To se sve dobro uklapa u njegove česte izjave da je on „legalista“, na se šta aludira i u Sablji, gde ga igra Predrag Bijelac.

Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom usvojen je 2002. godine.

Veliku pažnju javnosti izazvala je i njegova podrška pobuni JSO-a, kada je kao vrhovni komandant vojske rekao da je ona „sasvim opravdana i normalna".

„Znači, recimo, kada protestuju lekari oni izađu u belim mantilima, a kada protestuju pripadnici JSO oni izađu u svojoj opremi i svojim vozilima", izjavio je Koštunica.

Antihaški lobi je tada shvatio da ima podršku unutar Vlade i DOS-a, izjavio je Žarko Korać, Đinđićev blizak saradnik i tadašnji potpredsednik Vlade Srbije, za BBC.

„Shvatili su da nisu sami“, rekao je Korać.

Premijer zemlje Koštunica je bio sve do 2008, kada DSS prelazi u opoziciju.

Na izborima 2014. DSS ne prelazi cenzus, kada Koštunica podnosi ostavku na sve funkcije u stranci, koja nekoliko godina kasnije ubrzo dobija prefiks „Nova“.

Danas nije na političkoj sceni, niti je deo javnog života.

Rade Bulatović

Od 2004. do 2008. direktor Bezbednosno-informativne agencije (BIA), naslednice Državne bezbednosti.

Igra ga Miodrag Krčmarik.

Tokom 1990-ih imao je funkcije u jugoslovenskim ambasadama u Rimu i Istanbulu.

Mandat u italijanskoj prestonici obeležen je aferom sa torbom u kojoj je bilo oko 50.000 evra, a koja je ukradena iz automobila u kojem je bio Bulatović.

Posle 5. oktobra postaje Koštuničin savetnik za nacionalnu bezbednost i jedan od njegovih najbližih saradnika.

Uhapšen je tokom „Sablje” zbog tvrdnji da je bio na tajnom sastanku sa Legijom i Spasojevićem.

Sumnjičili su ga za direktno saučesništvo u ubistvu Đinđića.

„Rade Bulatović je politički zatvorenik i to ne jedini. Nažalost, opet smo u našoj zemlji oživeli pojam političkog zatvorenika“, rekao je tada Koštunica.

Bulatović je posle tri meseca pušten, a optužbe protiv njega su povučene.

Po odlasku iz BIA, 2009. otvorio je advokatsku kancelariju.

U Ministarstvo spoljnih poslova vratio se posle smene vlasti 2012. godine.

Ambasador Srbije u Ukrajini i Gruziji bio je od 2013. do 2019. godine.

Dragan Jočić

Milovan Filipović, poznat po seriji „Vratiće se rode” i rečenici: „Da ti operem šajbnu”, igra nekadašnjeg ministra policije i visokog funkcionera DSS-a.

Jočić je rođen 7. septembra 1960. godine i diplomirao je pravo.

Član DSS-a je bio od njenog osnivanja.

Ministar policije bio je od 2004. do 2008. godine.

Teško je povređen u saobraćajnoj nesreći 2008. godine, kada ostaje nepokretan.

DSS napušta 2014, kada i Koštunica.

Danas živi povučeno i nije deo javnosti.

Ubistvo Đinđića je 2015. u intervjuu za Nedeljnik nazvao „tragedijom kojoj je prethodio potpuni haos u celokupnom bezbednosnom sistemu države”.

Tvrdio je da je Đinđićevo nastojanje da organizovani kriminal dovede pod kontrolu predstavljalo veliku prepreku za pojedince oko bivšeg premijera.

„To je bilo vreme kada su kriminalci pravili aranžmane sa državom i bili prijatelji sa delom tadašnje vlasti”, rekao je.

„Desilo se izmeštanje moći iz ruku vlasti i građana u ruke kriminalaca.”

Zemunski klan

U to vreme najmoćnija kriminalna grupa, nazvana po beogradskoj opštini Zemun, gde je osnovana.

Klan se u početku bavio krađom automobila i prodajom narkotika, ali je njegova moć iz godine u godinu sve više rasla.

Pre svega zbog povezanosti sa državnim strukturama i kroz saradnju sa Legijom, kao komandantom JSO-a.

Posebno su se bavili otmicama moćnih i bogatih ljudi, među kojima je bio i Miroslav Mišković, vlasnik kompanije Delta, za čiju su slobodu tražili otkup.

Lideri klana bili su Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum, koje igraju Bojan Navojec i Miloš Timotijević.

Spasojević i Luković ubijeni su u akciji „Sablja”.

Sedište klana, vila u Šilerovoj ulici u Zemunu, srušeno je posle ubistva Đinđića.

U prvoj epizodi videli smo i Dejana Milenkovića Bagzija, nekadašnjeg pripadnika klana, kog igra Miloš Đurović.

Milenković je vozio kamion kojim je sredinom februara 2003. na auto-putu, nedaleko od današnje Beogradske arene, pokušano ubistvo premijera Đinđića.

Kasnije je bio svedok saradnik u postupku protiv Zemunaca.

Videli smo i braću, pripadnike klana, Miloša i Acu Simović, koje igraju Nenad Heraković i Marko Gizdavić.

Njih dvojica osuđeni su na po više od 40 godina zatvora.

Ljubiša Buha Čume

Nekadašnji vođa Surčinskog klana, kasnije svedok saradnik protiv Zemunaca.

Nedeljnik „Vreme” za njega piše da „možda nije najkontroverzniji biznismen u istoriji srpske tranzicije“, ali je svakako najživopisniji.

Bavio se krađom i preprodajom automobila, da bi tokom druge polovine devedesetih Surčinci „debelo zagazili u poslove sa drogom“.

U tome im je pomoglo Buhino poznanstvo sa Ulemekom, kog je kasnije upoznao i sa Spasojevićem, kao i to što su bili pod zaštitom Državne bezbednosti, pisao je novinar Dejan Anastasijević u „Vremenu".

U „Beloj knjizi“ Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije iz 2001, koja pominje sve najznačajnije kriminalne grupe tog doba, o Surčincima piše da su „najorganizovaniji međunarodni krijumčari kokaina i heroina u ovom delu Evrope“.

Buha kasnije osniva firmu za asfaltiranje puteva.

Potom dolazi do sukoba sa Spasojevićem i Lukovićem, koji pokušavaju da ga ubiju.

Igra ga Ljubiša Miličić, dok njegovu tadašnju suprugu Ljiljanu Buhu igra Anđelika Simić.

Danas je na slobodi.

Nenad Šare Škene

Nekadašnji pripadnik JSO-a, šef obezbeđenja Milorada Ulemeka Legije i ključni svedok saradnik u procesu za otmicu i ubistvo Stambolića.

Zaista je, kao u seriji, u jeku „Sablje” policiju odveo do mesta Stambolićevog ubistva na Fruškoj gori, planini nedaleko od Novog Sada.

Osim toga se o njegovom životu malo zna.

Danas živi u Americi pod drugim identitetom.

Igra ga Peđa Marjanović.

Jovan Prijić

Tvorac optužnice za ubistvo Đinđića.

Igra ga Goran Radaković.

Rođen je 8. avgusta 1956. u Beogradu, gde je diplomirao na Pravnom fakultetu.

Karijeru je počeo u Zrenjaninu, prvo kao zamenik opštinskog, pa okružnog tužioca, zatim republičkog državnog tužioca zaduženog za pitanja ratnih zločina.

Na funkciju specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala postavljen je 5. marta 2003, neposredno pred Đinđićevo ubistvo.

Država je tada, kako je naveo, bila „jaka i odlučna u obračunu sa organizovanim kriminalom“.

Pripreme su trajale čitave 2002, ali su „oni bili brži zbog nedostatka zakona“.

„Predmet za ubistvo premijera Srbije je moja sudbina, a ja sam sudbina tog predmeta“, izjavio je 2008. za Insajder.

Kada je postavljen za specijalnog tužioca, protiv Prijića je krenula i kampanja u medijima, koji su pisali da je bio član Jugoslovenske levice Mire Marković, supruge Slobodana Miloševića.

U međuvremenu je od Buhe u Slovačkoj, gde se krio od pripadnika Zemunskog klana koji su želeli da ga ubiju, uzeo iskaz o njihovim zločinima.

Vratio se dan pred atentata na Đinđića.

U jutru atentata, Prijić zbog medijskih pritisaka podnosi ostavku i odlazi u Zrenjanin, iz kog se vraća kad je čuo da premijer ubijen i preuzima slučaj.

Na osnovu istrage i Buhinog iskaza, Prijić i policija zaključuju da su premijera ubili pripadnici JSO-a i Zemunski klan, što je nazvao „delom lažnim ratnika i patriota“.

„Ulemek je doneo odluku da se ubije predsednik Vlade Srbije, imao je informaciju da se za njega i Zvezdana Jovanovića interesuje Haški tribunal, dok je motiv Dušana Spasojevića bio strah od hapšenja zbog ubistava, otmica i droge“, rekao je Prijić tokom suđenja.

Ipak, kao glavni motiv tada je istakao „osvajanje vlasti“ i „dovođenje na čelu države ljudi kojima bi klan mogao da upravlja, da bi nastavili da se bave kriminalom“.

Dušan Mihajlović

Nekoliko kadrova je imao i Mihajlović, u trenutku atentata potpredsednik Vlade Srbije zadužen za unutrašnje poslove.

U praksi ministar policije, funkcije koja tada nije postojala.

Rođen je u Valjevu, gde je bio predsednik opštine.

Politikom je počeo da se bavi početkom 1990-ih, kroz Novu demokratiju (ND) koju je osnovao.

Iako je bila deo opozicione koalicije DEPOS, Nova demokratija 1994. ulazi u vladu sa Miloševićevom Socijalističkom partijom Srbije i Jugoslovenskom levicom.

Nekoliko godina kasnije, Mihajlović i njegov ND, kao deo DOS-a, učestvuju u rušenju Miloševića.

Na dužnosti potpredsednika vlade za unutrašnja pitanja bio je od proleća 2004. godine, kada je formirana nova Vlada Srbije.

Tada se i povlači sa mesta predsednika ND-a, koja menja ime u Liberali Srbije i nekoliko godina kasnije se gasi.

Politikom se više ne bavi.

Živi povučeno u kući podno Malog Povlena, nedaleko od rodnog Valjeva, piše Danas.

Karla del Ponte

Glavna tužiteljka Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) od 1999. do 2007. godine.

Za to vreme je gotovo 100 optuženih dovedeno u pritvor, piše u njenoj biografiji na sajtu suda u Hagu.

Podigla je 91 optužnicu, među kojima je i ona protiv Miloševića.

„Vreme” piše da je „na čitavom prostoru bivše Jugoslavije bila podjednako omražena”.

„Gonila je bar jednog nacionalnog heroja iz svake od zaraćenih zemalja bivše Jugoslavije, ali je i otelotvorenje onoga čega se balkanski patrijarhat najviše pribojava: veoma moćna, izuzetno uticajna i sposobna, oštrog jezika, a ipak – žena“, piše Tamara Skroza u „Vremenu”.

Međutim, njeni najtraženiji begunci – bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić i general Vojske Republike Srpske (VRS) Ratko Mladić – uhapšeni su tek posle njenog mandata i zbog ratnih zločina, između ostalog i genocida u Srebrenici, osuđeni na doživotni zatvor.

Rođena je 9. februara 1947. u švajcarskom Luganu.

Posle studija prava, 1975. u rodnom gradu otvara advokatsku kancelariju, da bi nekoliko godina kasnije počela da radi kao tužiteljka u Okružnom tužilaštvu, baveći se predmetima finansijskog, privrednog, ali i organizovanog kriminala.

Bila je deo tima čuvenog italijanskog sudije Đovanija Falkonea, koji se bavio italijanskom mafijom i trgovinom drogom, zbog čega je 1992. ubijen, pa Del Ponte dobija obezbeđenje.

Za javnu tužiteljku Švajcarske imenovana je 1994. godine, a 1999. postaje tužiteljka Međunarodnih krivičnih sudova za bivšu Jugoslaviju i Ruandu.

Od 2008. do 2011. bila je ambasadorka Švajcarske u Argentini, kada odlazi u penziju, ali je i dalje aktivna i često se oglašava po pitanjima ratnih zločina.

Bila je deo Istražne komisije za Siriju, koju 2017. napušta, nezadovoljna njenim radom.

Napisala je memoare „Gospođa tužiteljka”.

U „Sablji” je igra bugarska glumica Linda Ruseva.

Gerhard Šreder

Kancelar Nemačke od 1998. do 2005. godine.

Poslednjih godina često je posećivao Srbiju, pre svega skupove vladajuće Srpske napredne stranke i predsednika Aleksandra Vučića.

Prethodno je, u januaru 2007. godine, bio deo predizborne konvencije Demokratske stranke, čiji je lider tada bio Boris Tadić.

Godinama je – pa i posle ruske invazije na Ukrajinu – imao funkcije u ruskim kompanijama Gasprom i Rosnjeft, što je, uz prijateljski odnos sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, izazivalo dosta bure u Nemačkoj.

Oduzeta mu je titula počasnog građanina rodnog Hamburga, izgubio je parlamentarne privilegije u Bundestagu, fudbalski klub Borusija Dortmund mu je oduzeo počasno članstvo, a čak je i berlinski restoran uklonio jelo „file starog kancelara“, koje je voleo da naručuje.

Na kraju se povukao sa funkcija u ruskim kompanijama.

Ženio se pet puta, poslednji put 2018. sa 25 godina mlađom Južnokorejkom.

Igra ga austrijski glumac Rajner Vos.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 11.25.2024)