Живојин Павловић, сликар бруталне лепоте на филму

Приградски сањари без талента, разочарани револуционари, људи које кроз живот до уништења води страст.

У Југославији, земљи победници у Другом светском рату, у зениту изградње самоуправног социјализма у јавности није било баш места за њих, барем не на филмском платну.

Ликове попут Џимија Барке, неуспешног шлагер певача и ситног преваранта из филма Кад будем мртав и бео (1968) или Велимира Бамберга, усамљеника који се нада да ће га љубав избавити из монотоности живота (Буђење пацова, 1967), оживео је редитељ Живојин Павловић, а они њега једним од најзначајнијих филмских аутора у Европи.

„Због ауторства, његове интелигенције и образовања, ти филмови имају данас велику вредност“, каже глумац Светозар Цветковић за ББЦ на српском.

Југословенски филм је до тада „улепшавао стварност“, али Црни талас, правац који је поред Павловића окупљао још неколико аутора, „приказивао је оно непатворено, улично, сирово“, објашњава Горан Гоцић, књижевник и уредник књиге Кино-поета великог црнила (2023) о Живојину Павловићу.

• Александар Саша Петровић: Од величанственог редитеља до неподобног ствараоца
• Душан Макавејев: Пионир црног таласа у Југославији
• Беким Фехмиу на ничијој земљи

Црни талас - златно доба југословенске кинематографије

Крајем 1950-их и почетком 1960-их, филмски аутори широм света, понети друштвеним гибањима, траже другачији израз.

У Италији су неореализам оличавала дела редитеља Роберта Роселинија и Виторија де Сике, а у Француској Жан-Лик Годар, Франсоа Трифо и Клод Шаброл снимају филмове све цењенијег Новог таласа.

И југословенски аутори прате нова кретања, те 1958. оснивају Академски кино клуб, чији су чланови, између осталих, били Живојин Павловић, Кокан Ракоњац и Томислав Готовац.

Налик колегама у Европи, југословенске редитеље занимају „модерније и реалистичније приче из свакодневице, снимају ван студија, на улици, експериментишу нарацијом у филму,“ каже Грег Декјур, аутор књиге Црни талас: Полемички филм у социјалистичкој Југославији (1963-1972).

„Поред свих тих таласа, назив Црни талас мора да привуче пажњу“, каже Декјур са осмехом.

Уз Павловића, аутори Црног таласа су, између осталих, Душан Макавејев (Љубавни случај службенице ПТТ), Александар Петровић (Скупљачи перја), Желимир Жилник (Рани радови) и Јован Јоца Јовановић (Млад и здрав као ружа).

Време у којем настају ови филмови било је либералније и склоније експерименту, али по успону Југославије после Другог светског рата, долази до успорења, оцењује Гоцић.

„Тада је забележено у данашње време невероватних шест одсто незапослености“, указује.

Аутори Црног таласа су лево оријентисани и виде тежак живот сиромашнијих, као и да револуција није свима донела исти напредак.

Њих привлачи „тамна страна друштва и социјализма, оно што тадашње бирократе нису желеле да се види.&qуот;

„Као да су гледали на свет испод затамњених стакала“, сматра Грег Декјур.

Павловића су интересовали људи у градовима, маргиналци, занемарени од система, опседали су га митови на којима је почивала земља у којој је живео, али и секс, политика и криминал, објашњава Декјур.

Нису само теме побуђивале пажњу, „већ и начин на којима се њима бавио“, указује Гоцић.

„Његова естетика је била шокантна, нова и радикална“.

Заседом до забране: „Маму вам вашу, и ви сте ми нека револуција“

Црноталасовски поглед на живот кроз филмски објектив освојио је критику, заинтригирао публику, али је ауторима донео бројне проблеме.

Унутрашње кризе су потресале тадашњу власт социјалистичке Југославије, студентске демонстрације 1968. нису донеле све очекиване друштвене промене, а филмови Црног таласа имали су необичну судбину.

Функционери Савеза комуниста нису директно забрањивали филмове, већ би дозволили премијеру, а затим спречили даље приказивање, описао је Динко Туцаковић у филму Забрањени без забране (2007).

Павловићев филм Заседа из 1969. доживео је такву судбину, иако је награђен специјалним ЦИДАЛЦ признањем престижног филмског фестивала у Венецији.

Прича о младом Далматинцу Иву Врани, који је крај рата дочекао у централној Србији где се придружује члановима Озне у разрачунавању са преосталим четницима и сеоским буржујима, завршава се његовим разочарањем главног лика у револуционаре.

Филм, који је Павловић сматрао најдражим делом у који је уткао „моје детињство, младост, мој грч над историјом“ приказан је на Филмском фестивалу у Пули, али га публика није видела све до 1990.

„Тим филмом је стално манипулисано. Кад год треба нешто да се исповрти, Заседа се спомене као пример антикомунистичког филма, што је чиста лаж.

„Ја мислим да је Заседа комунистички филм“, рекао је Павловић почетком 1980-их у интервјуу који су са њим водили редитељ Слободан Шијан, сценариста Небојша Пајкић и филмски критичар Ненад Полимац.

„Тај филм је потцењен, а храбар је и посебан“, сматра Грег Декјур.

• Горан Паскаљевић, одлазак члана „златне прашке петорке“
• Беким Фехмиу на ничијој земљи
• Фолк музика на филму: Комедија или тешка депресија

Интелектуалац на филму

Павловић се предано бавио покретима камере, дугим секвенцама, „оним шта је суштина филма“, каже Декјур.

„Снимање филма није претерано волео као чин, нервирало га је на неки начин, али је волео да гледа то што је снимио.

„Уколико би био задовољан, баш се добро спремао за сваки следећи дан, што га разликује од других редитеља с којима сам радио“, описује Светозар Цветковић процес рада са Павловићем.

Цветковић је глумио у три Павловићева филма (Задах тела, Дезертер и На путу за Катангу), што сматра „великом привилегијом“.

Изазовно му је било да игра ликове који су „често антагонисти и нема превише оптимизма у њиховом крају - или нестају, или се утапају у ту средину.“

После забране Заседе, Павловић почиње сарадњу с глумцем Радетом Шербеџијом, с којим ће снимити четири филма (Црвено класје, Хајка, Задах тела и Дезертер) и серију Песма по роману Оскара Давича.

Иако је радио с бројним светским редитељима, Шербеџија је изјавио како никада није осетио узбуђење које је имао у Павловићевом кадру.

И поред награда на фестивалима, Павловић је данас заборављен редитељ у иностранству, оцењује Гоцићу.

„За ту врсту успеха, потребна је и лична иницијатива, а он је био помало надрндан тип.&qуот;

Кривудавом реком до две НИН-ове награде

Павловић је написао и 32 књиге, а за романе Зид смрти (1985) и Лапот (1992) добио је Нинову награду.

Током снимања филма На путу за Катангу, надомак борског рудника, сваког јутра чуо звук писаће машине на којој је Павловић приводио писање романа Лов на тигрове, сећа се Цветковић.

„У његовој књижевности све се дешава потпуно супротно од онога чему се надате. Ако се надате да ће бити нешто добро, неће бити добро“, каже.

По мотивима Павловићеве прозе, његов син Ненад је снимио филм Траг дивљачи 2022.

Премијеру последњег филма Држава мртвих, Живојин Павловић није дочекао.

Преминуо је 29. новембра 1998, а филм је четири година касније завршио Динко Туцаковић.

„Жика је стварно отишао млад, можда то звучи парадоксално, али није морао да умре у шездесетим.

„Био је есенција Црног таласа, а то је најутицајнији и најважнији филмски правац на простору Југославије,“ каже Горан Гоцић.

Шест томова дневника који је водио целог живота објављено је после Павловићеве смрти, 2006. године.

„Он је успео да себе доведе до нечега што би било нека врста катарзе у односу на живот и средину у којој живи“, закључује Цветковић.

Погледајте видео: Покрет Несврстаних, Југославија и документарни филм - Мила Турајлић о снимању филм

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 11.29.2024)