Odrastanje i rodna ravnopravnost

Pitanje rodne ravnopravnosti različito se poima u različitim delovima Srbije, što se tokom godina vidi iz brojnih statističkih ispitivanja i analiza.

Deca se tokom odrastanja, kod kuće i van nje, uče različitim prihvatljivim i neprihvatljivim obrascima ponašanja i ophođenja prema suprotnom polu, što se kasnije prenosi i u odraslo doba, ako ljudi nisu zainteresovani da to promene, čak i kada je potrebno.

Za Betu su, o sticanju i razvijanju svesti o rodnoj ravnopravnosti tokom odrastanja, kao i o menjanju te svesti tokom akademske i profesionalne karijere, govorili novinari Jelena Čolović i Božidar Milovac.

Na pitanje kako su tokom odrastanja, uz pomoć porodice i prvih prijatelja, gradili percepciju rodne ravnopravnosti, imajući u vidu da dolaze iz urbanistički veoma različitih sredina, sagovornici su izneli oprečne stavove.

"Kod mene je to (bilo) malo čudno: dolazim iz vrlo tradicionalne porodice koja je iz manje sredine. Ipak, imam tu privilegiju da sam odrastao u većoj sredini, odnosno u Novom Sadu, tako da imam u sebi neku vrstu sukoba u odrastanju. S jedne strane, postoje tu neke tradicionalističke i patrijarhalne norme (u kući), dok je, sa druge strane, Novi Sad jedan vrlo inkluzivan grad, inkluzivniji od nekih drugih u Srbiji", navodi Milovac.

On dodaje da je takođe pohađao Karlovačku gimnaziju, kao jednu od, kako tvrdi, najinkluzivnijih srednjih škola u svom okruženju.

"Zanimljivo je te sukobljene stvari porediti tokom odrastanja: tradicionalnu porodicu koja dolazi iz manjeg mesta u Bosni u sukobu sa urbanističkim odrastanjem u Novom Sadu, zrelijim normama i pristupima. Taj momenat je bio najuticajniji - izgraditi svoju poziciju i stavove u odnosu na dijametralno suprotne strane, razumevanje šta Vi želite od društva u kom živite, kakvoj inkluzivnosti Vi težite u odnosu na okolnosti u kojima odrastate", dodao je Milovac.

Sa druge strane, Čolović je iznela nešto drugačiju sliku.

"Odrasla sam u malom mestu, sa oko 1000 stanovnika. Obrazac u kom uglavnom muškarci privređuju, a žene su domaćice sretala sam i u svojoj porodici i u svakodnevnom okruženju. Međutim, primetila sam u nekom momentu da se meni to baš i ne dopada - mnoge žene trpe dosta toga zato što nisu dovoljno ekonomski osnažene - to je bio trenutak u kom sam počela da razmišljam o rodnoj ravnopravnosti. Važno je i da žena privredi, da se njen glas čuje i slično", rekla je Čolović.

Ona, ipak, navodi da je taj koncept osvestila tek po dolasku na studije u Beograd.

"U svom selu nisam imala primere koji bi me podstakli na to (razmišljanje o emancipaciji žena). Fakultet je bio mesto kada sam baš shvatila važnost toga - u kontaktu sa ljudima, slušajući neke feminističke predmete i slično, tako da sam tek kasnije izgradila sliku o rodnoj ravnopravnosti", dodaje Čolović.

Na pitanje da li se tokom osnovnog obrazovanja, kao prvom koraku ka uključenju u širu zajednicu, podsticao dijalog o rodnoj ravnopravnosti ili se o tome govorilo isključivo po izbijanju nekog problema, sagovornici su naveli da to, u jednom trenutku, čak i nije bila tema razgovora.

"U mom slučaju to uopšte nije bila tema za razgovor, tako je prosto sve bilo ustrojeno. Mi devojčice smo učene kako mi treba da se ponašamo, koje igre su za nas i šta mi treba da radimo, a i dečaci su dobijali te upute. O rodnoj ravnopravnosti stvarno nije bilo reči", rekla je Čolović.

Milovac je i po ovom pitanju, tokom odrastanja, funkcionisao na dva koloseka.

On ističe da se u osnovnoj školi razgovor o rodnoj ravnopravnosti, ipak, nije vodio na zavidnom nivou. To objašnjava postojanjem neosvešćenog patrijarhata, koji je ograničavao diskusiju.

"One (pojedine učiteljice i nastavnice u osnovnoj školi) su se stvarno bavile opštim temama i bilo je diskusije o tome, u razmerama koje mogu da očekujem za neku osnovnu školu. Ipak, bilo je više patrijarhalno nego što nije, ali svakako pohvaljujem tih nekoliko primera, koji su svojim radom pokušali da bar malo poboljšaju situaciju", rekao je Milovac.

Upitani o tome da li u njihovom trenutnom akademskom i poslovnom okruženju ljudi aktivno rade na svojim stavovima o rodnoj ravnopravnosti ili ne nastoje da ih menjaju, sagovornici su se složili oko toga da se napreduje sitnim koracima.

"Meni se čini da ima pozitivne tendencije, to jest da ljudi zaista shvataju važnost nekih pitanja i počinju da više uvažavaju žene i njihove potrebe. Idemo u dobrom smeru, polako i sitnim koracima, ali je svakako bolje nego što je bilo", rekla je Čolović.

Milovac ovo detaljnije objašnjava činjenicom da ljudi stiču svest o rodnoj ravnopravnosti za celo društvo na osnovu manjeg uzorka, odnosno svog neposrednog, probranog okruženja.

"Polovično bih se složio, u smislu da napredujemo nekim sitnijim koracima. Ipak, mislim da većina živi u nekom mehuru gde - na primer, vidim pozitivni primer oko sebe, jer se okružujem ljudima čije mišljenje vrednujem - teži se ka pravljenju nekih (većih) koraka. Ipak, kada pogledamo statistike o femicidu u poslednjih nekoliko godina, ako (samo) ti mehuri napreduju, nismo baš mnogo uradili za društvo u celosti", smatra on.

Milovac je, kao korak u borbi za rodnu ravnopravnost, predložio edukaciju onih ljudi koji oko sebe inače nemaju takav “mehur”, odnosno neke važne informacije.

"Borba za rodnu ravnopravnost nije nešto što se sprovodi isključivo na fakultetu, u medijskim kućama i na sličnim mestima. Tu dolaze ljudi sa već oformljenim, možda čak zdravijim stavovima. Naša misija treba da bude da pomognemo svima u našem društvu da razumeju značaj ove borbe i da to ide nešto dalje od naših mehura, koji jesu dobri, ali su de facto ograničeni", rekao je Milovac.

Projekat "Svi imaju reč - zajedno za rodnu ravnopravnost u školama" sprovode Akademija ženskog liderstva i Medijski centar Beta, a podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj".

(Beta, 26.12.2024)