Деда Мразови међу нама: 'Сви можемо бити део круга доброте'

Носе црвену капу, лице им прекрива бела брада, на леђима им поскакује обешена врећа.

У новогодишњој ноћи остављају поклоне испод јелке да наредна година почне уз радост.

Лукави су, међутим, ти Деда Мразови - умеју и да се преруше.

У ватрогасце добровољце, који усред ноћи устају из кревета да гасе пожаре километрима далеко.

У младиће и девојке који у слободно време кувају и деле бесплатне оброке.

У остварене стручњаке који су отишли из Србије, али би и даље да „поправе&qуот; ствари у земљи у којој су одрасли.

И у милионе других људи који су се запитали „шта ја могу да урадим за друге&qуот;, стварајући „круг доброте&qуот;.

ББЦ на српском је разговарао са некима од њих.

• Може ли љубазност да утиче на то колико ћете живети
• Зашто је смех важан и када нам највише помаже
• Тражимо једног Рашу, помозите нам

„За срећу не треба пуно&qуот;

Крајем августа 2024. године горела је шума у Борском округу.

Око 250 километара даље, у Београду, ватрогасац добровољац Душан Јовановић био је на редовном послу када је стигао позив да се помогне.

Пошто је завршио смену, са двојицом колега из Добровољног ватрогасног друштва (ДВД) Матица Земун упутио се ка источној Србији, где се ватра ширила листопадном шумом.

„Остали смо до вечери. Велика површина је била захваћена, терен је био неприступачан и већи део смо препешачили.

„Сутра смо се опет вратили на посао&qуот;, говори Јовановић за ББЦ на српском.

Погледајте видео: Кад Деда Мраз не стиже, у помоћ пристижу ватрогасци

Добровољно ватрогасно друштво (ДВД) Матица Земун постоји деценијама уназад, а његови чланови су мушкарци и жене различитих занимања који су прошли обуку и неопходне провере да би се волонтерски прикључили оперативном тиму.

Јовановић, запослен као индустријски ватрогасац, никада не искључује телефон на који му стижу позиви за помоћ.

„Сви смо навикли на такве ситуације.

„Не размишља се претерано већ се гледа како да се посао заврши што пре и да се смањи штета&qуот;, каже Јовановић, који је командир у ДВД-у.

У згради коју ватрогасци добровољци деле са Министарством унутрашњих послова, у центру Земуна, он проводи део слободног времена последњих 16 година.

„Не постоји лепши осећај него кад некоме помогнете.

„Није случајно што многа деца желе да постану ватрогасци или полицајци&qуот;, каже док разговарамо у ресторану ДВД-а чије зидове испуњавају полице са ретким примерцима ватрогасне опреме.

Његов колега, Александар Трбић, који је у ДВД дошао пре годину дана, показује фотографију дечијег цртежа ватрогасног камиона, коју му је поклонио седмогодишњи син.

„Будим се ујутру и затичем цртеж на столу. Због таквих ствари све што радим има смисла&qуот;, говори.

Бити ватрогасац значи први притећи у помоћ, а ризик увек постоји, објашњавају скоро углас.

„Чак и кад идемо да угасимо контејнер са смећем, не знамо шта је унутра - бочица од парфема може да експлодира&qуот;, каже Трбић, показујући прстом ка белом звучнику у углу просторије.

То је разглас са кога стижу позиви.

„Када се огласи, седам у возило и никад не знам шта ће се десити.&qуот;

Узбуђење је увек ту, али страха нема.

Иако су се окупили да би од ватре заштитили људе и имовину, у мирним данима најлепше им је дружење са децом, која их редовно посећују, привучени паркираним ватрогасним камионима.

„Насмејано дете које доживи код нас нешто ново најлепши је део посла&qуот;, говори Јовановић.

Зато сваке године организују и новогодишњу вожњу кроз Земун док Деда Мраз са ватрогасног камиона дели бомбоне.

Тура градским улицама завршава се у згради Матице дечијом новогодишњом представом и поделом пакетића, а Деда Мраз неочекивано стиже на сцену.

Кроз прозор - као и сваки ватрогасац.

„Празници извлачи доброту код људи&qуот;, каже Јовановић, који би желео да следеће године проведе више времена са породицом јер „за срећу не треба пуно&qуот;.

Његов колега кратко је пожелео „здравље и срећу, а за остало ће лако&qуот;.

„Вредни смо и заслужујемо дивне ствари&qуот;

За Мирјану Јакшић, волонтерку Кухиње солидарности из Новог Сада, добро се може веома једноставно описати.

Дајеш колико и шта можеш, не очекујући да ти се директно врати, већ желиш да будеш део круга давања коме сви доприносе по мало, каже за ББЦ на српском.

Последње четири године она је део заједнице која два пута недељно припрема и дели бесплатне оброке за најугроженије у Новом Саду.

Придружила се желећи да ради са групама на друштвеној маргини о чијим проблемима је учила као студенткиња Филозофског факултета у Новом Саду.

Прочитано у књигама није могло да је спреми за оно што је видела на улици када је пришла људима који су остали без дома, породице, хране, а од којих већина окреће главу да не би видела патњу која се не може сакрити.

Прву поделу хране описује као „емотивни ролеркостер&qуот; који није очекивала.

„Ушли смо у напуштену зграду.

„Пели смо се степеницама и све време се осећао снажан мирис, свуда је било смећа.

„Дошли смо до просторије у полураспаду и затекли смо жену која је ту живела.

„Неколико месеци касније ова зграда је реновирана, и ту су сад други објекти. Али сам тада схватила колико је места поред којих свакога дана пролазим, а да не знам да ту неко живи&qуот;, описује.

Мирјана је запослена, завршава мастер на социологији и од 2020. године волонтира у Солидарној кухињи.

„Многи који раде у Солидарној кухињи прошли су кроз неке облике сиромаштва.

„Зато имају потребу да сада то врате некоме ко пролази кроз исту ситуацију&qуот;, говори.

Волонтирање значи да обавља све задатке - кува, пакује, разноси храну, чисти кухињу, учествује у медијском тиму, бави се логистичким ствари.

Радећи последње четири године са најугроженијима, види да је сиромаштво много више од немања хране, одеће и простора за живот.

„Друштвена изопштеност је много већи проблем.

„Као што им треба храна, нашим корисницима је подједнако потребна подршка&qуот;, објашњава.

Та подршка се не зауставља само на речима.

„Неко жели да оде на разговор за посао.

„Потребно му је да се окупа, пронађе одело, ту смо и за такве ствари јер веома је важна ресоцијализација којом се нико не бави.&qуот;

Зато је њена новогодишња жеља да се „промени систем&qуот;.

„Потребни су нам људи који ће заиста имати слуха за проблеме и потребе маргинализованих група&qуот;, каже.

Шта год, међутим, радили и желели за Нову годину, Мирјана подсећа да треба издвојити и време за себе.

„Можда ћемо добити поклоне, али важно је да не заборавимо и да сами себи нешто поклонимо.

„Да не заборавимо да смо вредни и да заслужујемо дивне ствари.&qуот;

Погледајте видео о Деда Мразу из Сврљига

„Свет око нас није довршен&qуот;

Усред школског хола испуњеног ђачком вревом у основној школи у Горњем Милановцу била је библиотека у којој је Душица Божовић проводила време.

Ова мало повучена просторија била је „место мира и сигурности, где је у тишини, сама са властитим мислима, могла да истражује&qуот;.

„Тамо сам открила многе књиге&qуот;, каже лингвисткиња која живи у Финској.

Три деценије касније, када је чула да школа у селу Сараново у централној Србији, у коме је проводила школске распусте, нема библиотеку, пожелела је да покрене акцију којом би деци поклонила нешто од онога што је некада имала.

„У књигама можете открити много ствари којих нема у вашем окружењу, у њима налазите одговоре на нека питања. А можете наћи и сродну душу&qуот;, каже за ББЦ на српском.

Иако годинама не живи у Србији, говори да не може да окрене главу од проблема у земљи у којој је одрасла.

Заједно са Удружењем за подстицање дечијег развоја „Велики мали свет&qуот; покренула је прикупљање донација за опремање библиотеке књигама, пројектором, платном и друштвеним играма.

Библиотека не треба да буде само простор за позајмицу бесплатних књига, већ и кутак где ће деца радо проводити време, учити, одмарати и осећати се сигурно и ушушкано током ужурбаних школских дана, написано је у позиву.

За два месеца прикупљено је више од пола милиона динара.

Са овим новцем требало би да се набаве књиге за 70 ученика, који су до сада куповали лектиру.

Душица Божовић каже за себе да је „поправљач&qуот;.

„Знам да не могу све да поправим, али не могу да чекам ни друге да поправе.

„Ја и у Финској поправљам. Никада свет око нас неће бити довршен. Мој мото је - хајде сви помало да нешто поправимо.&qуот;

За Душицу је Деда Мраз „заједништво&qуот; од кога има две жеље.

„Пошто је прикупљен новац, да школа у Саранову заиста добије библиотеку.

„И да ова акција покрене друге да размисле шта можемо сами да променимо на боље.&qуот;

• Деда Мраз у Србији - од опаклије и прапораца до црвеног капута
• Какав је живот кад ти је Деда Мраз први комшија
• Стотине Деда Мразова широм света хрле напоље за божићне празнике

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.30.2024)