Марија од рођења не види, али је завршила основне и мастер студије и предаје у школи код Ниша

Милановић је за агенцију Бета казала да се после рада на нишком "Супер радију" као новинарка, запослила у школи и да сада половину норме остварује као психолог, а другу половину предајући грађанско васпитање и радећи са децом различите ваннаставне активности.

У школи "Бранислав Нушић" у Доњој Трнави почела је да ради јер је директор Марко Ристић, кога је знала од раније, имао жељу и храброст да је запосли када се за то указала прилика.

"На посао сваког дана идем аутобусом, користећи приградску линију до Трнаве. Сама одем од стана до станице, али на станици морам неког да питам да ли је стигао аутобус. Често ту буду и моје колегинице, па се испричамо док путујемо и тако ми лепо започне дан", казала је Милановић.

Додала је да, осим у школи, ради и на различитим пројектима који се тичу особа са инвалидитетом.

"Са Галеријом Матице Српске из Новог Сада радила сам на прилагођавању уметничких дела како би била приступачна особама оштећеног вида. Радим и евалуацију, односно пратим и анализирам часове енглеског језика који се организују за особе оштећеног вида у Београду", рекла је Милановић.

Она је казала да је новинарство њена велика љубав тако да повремено седне за рачунар и напише по који текст а текст о културној дискриминацији и недоступности културних садржаја особама са инвалидитетом донео јој је награду "Цвет једнакости".

Милановић је рекла да велику захвалност дугује наставницима у основној школи за децу оштећеног вида у Земуну који су је научили да се оријентише у простору, да користи бели штап, да кува и живи самостално.

"Рођена сам у Мајданпеку и то превремено због чега сам морала да будем у инкубатору и ослепела сам због превелике концентрације кисеоника. У Ниш сам се доселила јер је мој брат Дарко ту студирао архитектуру. Он сада живи у Скопљу, а ја сам по завршетку студија остала у Нишу. Наши родитељи живе у Мајданпеку", навела је Милановић.

Додала је да годинама живи сама у стану, да сама кува, чисти стан, плаћа рачуне, с тим што јој је са развојем савремених технологија живот лакши јер сада постоје читачи екрана тако да може да користи рачунар и "паметни" телефон.

Она је казала да се у животу никада није предавала и никада није туговала због тога што не види.

"Родитељ једног детета које не види, а коме ја сам пружала подршку, питао ме је једном приликом да ли сам срећна. Одговорила сам да јесам. То што не видим заиста ме никада није чинило тужном, чиниле су ме тужном некада неке реакције људи и неке околности, али сама та чињеница не", рекла је Миловановић.

Она је казала да међу особама са инвалидитетом има оних који се предају, али има и оних који су изузетни борци и који желе да живе  "нормалан живот, да заврше школу, да се запосле и остваре неке своје циљеве".