Хрвоје Класић: Студентски протести у Србији већи од оних 1968.

Сваких 30 година у Србији се дешавају студентски протести друштвено и политички обојени.

И тако већ читав век.

Млади комунисти и илегалци тридесетих година 20. века тражили су да се стане на пут фашизму и репресији власти, затим су током јунских гибања 1968. академци прижељкивали више социјализма и једнакости, а деведесетих су се студенти у Србији борили против режима Слободана Милошевића.

Студенти у Србији већ два месеца блокадама универзитета и протестима захтевају суштинске промене у друштву, уз подршку десетина хиљада грађана.

Чак и у поређењу са 1968. годином - када је покренут први масовни, политички протест у социјалистичкој Југославији, актуелни студентски бунт у Србији је садржајно богатији и већи, оцењује хрватски историчар Хрвоје Класић.

Предњаче у трајању и масовности, али и ефектима.

„Последице и успеси су већ сад пуно већи у односу на 1968.

„Неколико министара је смењено, пала је Влада, ухапшени су неки људи, већ то су велике промене&qуот;, каже у разговору за ББЦ на српском.

Толико нису успели ни загребачки студенти 1971. током Хрватског пролећа, као ни у Србији деведесетих година, подсећа професор Филозофског факултета у Загребу.

„Ови су аутентични, искренији и можда је баш због невиности и наивности њихов успех већи&qуот;, каже Класић.

• Како је Титов говор зауставио јунска гибања 1968. у Југославији
• Дан када је Србија била на ивици грађанског рата
• Хрватско пролеће: Буђење нације које је уздрмало Југославију

Савремена демократска друштва навикнута су на протесте и у Србији су они већ годинама готово свакодневица, али је то било сасвим неочекивано у социјалистичкој Југославији, а кажњиво у краљевини.

Студенти који су средином тридесетих година штрајковали због неједнакости и обесправљености, борили су се у сасвим другачијим околностима.

Комунистичка партија коју су поједини следили у то време је већ 15 година забрањена и чланство се кажњавало затвором, а некад и смрћу.

„Они нису тада направили ништа битно, али су учврстили прекаљене комунисте, попут Милована Ђиласа, да истрају у борби, што им је дало снагу и организацијска искуства које ће искористити у Другом светском рату&qуот;.

• Како је власт у Краљевини Југославији изоловала комунисте у политичке логоре
• „Човек који се бунио кад се нико није бунио&qуот;: Милован Ђилас - прича о првом, а заборављеном дисиденту
• Моша Пијаде - кад револуција победи сликарство

Колико се разликују студентски протести од оних '68?

Три деценије касније, Социјалистичку Федеративну Републику Југославију воде комунисти и зато су студенти који се борили против такозване црвене буржоазије 1968. „апсолутно све шокирали - и родитеље и власти&qуот;, каже Класић.

„Очекивала се критика од капиталистичког Запада или Совјетског Савеза, Кине и Албаније, али не од властите деце&qуот;, додаје аутор књиге Југославија и свет 1968.

Трајали су укупно недељу дана и имали су идеолошку и политичку платформу коју су поставили професори, као идеолози, али и учесници.

Наслањали су се на идеје Праксис филозофије која је критиковала друштво, наглашавајући разлику између теорије – онога што пише у документима и праксе социјализма – оног што југословенски студенти виде око себе.

„Они су сматрали да је програм Савеза комуниста добар, али су га политичари изневерили и криви су што се не спроводи, нису тражили промене уређења, већ промене унутар постојећег режима.

„То их је разликовало од колега у Француској и Америци који су тражили да се напусти капитализам и иде ка социјализму&qуот;, каже Класић.

Актуелни протести у Србији немају јасну идеолошку обојеност, али студенти траже корениту промену постојећег система – од врха ка дну.

Разликује се и однос према ауторитету, каже Класић, додајући да су студенти 1968. носили Титове слике, јер се ценио његов углед у свету, али и рату, као и успех на домаћем плану - да народе који су се „међусобно клали и стављали у логоре држи на окупу и у миру тада већ 20 година&qуот;.

У таквом недемократском друштву није ни било могуће бити јавно против Тита, додаје.

„А Тито се понашао врло мудро, ћутао је седам дана, није се изјашњавао и онда је сачекао прави тренутак и одабрао праве речи.

„Успео је да увери студенте, рекао бих да је успео и да их заведе, и они су се повукли после његовог говора&qуот;, каже историчар.

Неки од студената су планирали да наставе протесте на јесен, али се тог лета десио напад Совјетског Савеза на Чехословачку, те се одустало из страха да не нападну и Југославију.

Председник Србије Александар Вучић је, пак, већ првим наступима после протеста показао да му је битнија власт и да је битнији сам себи, него глас народа, оцењује професор.

„Тито је знао проценити глас народа и како са масама деловати, Александар Вучић зна искључиво са масама које му аплаудирају и уздижу његов култ личности.

„Са онима који мисле другачије он или не жели причати или их омаловажава и назива их непријатељима и издајицама&qуот;.

Када је Београд 24. јануара био блокиран протестима средњошколаца и студената, Вучић је организовао скуп присталица у Јагодини, а седам дана касније док су ходали ка Новом Саду и блокирали три моста на Дунаву, боравио је у Расинском округу и разговарао са мештанима.

Сличне методе - пленуми и нема вође протеста

Када се упореде протести 1968. и актуелни, постоје сличности посебно у форми протеста.

„Понављају се обрасци који су успостављени у Америци и Француској шездесетих година, ту су пленуми – директна демократија, предавања и протестни маршеви.

„У Југославији 1968. студенти дословно копирају тај модел, затворе се на факултетима, забарикадирају се и онда свако има право да говори, нема вође, него се наглашава колективна воља&qуот;, описује Класић.

Већ у првом месецу блокада факултета, српске власти и медији блиски њима су у овим, како их историчар назива, универзалним облицима протеста, наводно прочитали „блокадну кухарицу&qуот;, што је назив приручника хрватских студената Филозофског факултета из 2009. године.

То је коришћено као доказ уплитања страних служби, посебно хрватске у протесте у Србији, о којима званичници готово свакодневно говоре, а чак је неколико држављана Хрватске протерано из земље.

„А ствар је врло једноставна, студенти су само пописали како изгледа организација једног студентског протеста, али то је као да синдикат у Београду препише како синдикалци Реноа у Француској воде штрајк и онда кажу да су утицали једни на друге&qуот;, каже професор из Загреба.

Преклапање протеста од пре 60 година и данас је што су оба пута окидач били наизглед изоловани догађаји који су само оголили шире незадовољство.

Повод за прву велику побуну југословенске омладине у Београду била је туча с полицијом приликом уласка на музичко-забавни догађај, а 2024. је то био пад надстрешнице железничке станице у Новом Саду када је погинуло 15 људи, а двоје тешко повређено.

• Два месеца блокада факултета у Србији: Студентски дневник
• Како је „жртва студентске солидарности“ постала симбол београдских академаца
• Светозар Вукмановић Темпо: „Искрено је остао револуционар и то га је можда коштало каријере&qуот;

И студентима 1968. стизала је подршка од културних радника – Десанке Максимовић, Бранка Ћопића, глумаца Драгомира Бојанића Гидре и Стеве Жигона, мада је она данас далеко бројнија.

Међутим, тада нису успели да привуку раднике, јер би побуна радничке класе за власти Југославије „био доиста крај&qуот;, напомиње Класић.

„Студенти 1968. нису изашли са факултета, јер су ту знали да су сигурни због аутономије универзитета.

„Оног тренутка кад су 2024. и 2025. изашли на улице Београда и других градова, њима се придружила маса обичних грађана, али и скупине струка - адвокати, професори, лекари&qуот;, указује историчар на разлике.

Недостатак излазне стратегије и улога опозиције

Заједничко бројним студентским протестима је да прижељкују дубинске промене, али немају јасну излазну стратегију.

„Кроз историју се показало да ни у свету, ни у Југославији ни 1968, ни 1971. у Загребу нису имале неке резултате који би били у складу са оним што су студенти желели.

„Колико год и сад студентски захтеви деловали конкретно, они су врло општи, да би се испунили морало би се променити српско друштво - политика, правосуђе, медији, а то је врло тешко остварити&qуот;, каже Класић.

Излазна стратегија зато и јесте највећи проблем протеста у Србији, додаје.

„Титов говор и подршка студентима дала је могућност вин вин ситуације, студенти су рекли 'океј, није нас похапсио, није нас поубијао, дао нам је за право', а Тито нит је кога сменио, нити је нешто направио.

„У Србији је то тешко да се деси&qуот;.

Испуњавање захтева би данас значило да Вучић и режим који предводи напусте политичку сцену у Србији, а то ниједан политичар не жели да уради, додаје.

Иствремено опозиција се, на захтев студената, засад држи подаље од протеста.

Пре три деценије ове скупине су били савезници.

Деведесетих су странке опозиције барабар са студентима водиле протесте и успеле су да направе коалицију и заједнички победе Милошевића, упркос огромним разликама.

Квалитет и снага студената су данас обрнуто пропорционални моћи српске опозиције, каже Класић.

„Проблем је што опозиција нема ни улазну стратегију, како да се укључи у целу причу, да не контаминира студенте, а да ипак покажу јавности за шта могу да гласају једног дана&qуот;, каже Класић.

Могуће да би студенти са заједничком листом сада постигли успех на изборима, али они то не желе.

„То су млади људи који имају 19 или 20 година, пред којима је живот и најлепше време студирања и зашто би они преузимали терет да српско друштво спашавају&qуот;.

Вучићева три сценарија

Историјски гледано, Вучић је имао три опције како да без употребе силе одговори на протесте, оцењује Класић.

„Један сценарио је упрскао одмах, а то је Титов – да се обрати, призна грешку и обећа да ће поправити, што је омаловажавањем већ пропустио.

„Други је Слободана Милошевића, с почетка 2000. када је председник на крају морао прихватити студенте који су изашли на улицу и пристати на резултате избора, али тај сценарио је у коначници довео до његовог хапшења и одласка у затвор&qуот;, каже историчар.

Студентске демонстрације против Милошевићевог режима, предвођене опозицијом, трајале су са прекидима од 1996. године, када су почеле оптужбе да је власт покрала изборе.

Деведесете су у Србији обележили ратови на простору бивше државе, као и санкције и немаштина.

У таквим околностима, на студентским протестима долазило је и до сукоба са полицијом, власт је одговарала и организовањем контрамитинга, а политичка превирања су достигла врхунац 5. октобра 2000. када је коначно пао Милошевићев режим.

Већ следеће године, Милошевић је ухапшен и испоручен у Међународни кривични суд за Југославију у Хагу, где је био оптужен за геноцид и ратне злочине на Косову, али је преминуо пре пресуде.

Трећи сценарио који би Вучић могао из историје да искористи је маневар француског председника Шарла де Гола из маја 1968. године, после бурних демонстрација и противљења рату Вијетнаму, каже Класић.

„Де Гол је месец дана гледао како Париз гори, дословно, како протестују и студенти и радници, није знао како ће се то завршити.

„Почело је штрајком ђубретара и на улицама су биле по три метра високе наслаге смећа, у топлим мајским данима, те је све скупа смрдело и стварало велике проблеме&qуот;.

Кад је видео да су се демонстранти заморили, расписао је изборе и остао на власти.

„Де Гол је дочекао тренутак и рекао 'ви мислите своје, ја своје', сазвао ванредне изборе и до ногу потукао опозицију&qуот;, закључује Класић.

Када Скупштина Србије констатује оставку премијера Милоша Вучевића, рок је да се у наредних месец дана формира нова влада или распишу ванредни избори.

Шта год да буде епилог протеста, „српски студенти су осветлали образ њиховој генерацији пуно даље од граница Србије&qуот;, каже Класић.

И ту види сличност са 1968. када су младе доживаљавали незаинтересованим за партизанске битке - Сутјеску и Неретву, али су показали супротно, додаје професор који ради са овим генерацијама које су многи отписали као незаинтересоване за све, осим виртуелног живота.

„Студенти у Београду су нам одржали лекцију да се на њих може и мора рачунати, да су врло артикулисани, усредсређени, оригинални и инвентивни, одушевило ме то.

„Не улазећи у то да ли су праву или не, сваком ко учествује биће то у биографији једна од најсветлијих тачака&qуот;.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 02.04.2025)