Kragujevac-Kilimandžaro: Dramatični put Zastave 101 ka vrhu Afrike

Pola veka je prošlo otkako se 11 hrabrih Jugoslovena otisnulo na više od 11.000 dug put iz srca Šumadije do najviše planine Afrike. Ovo je njihova priča.

BBC News pre 14 sati | Nemanja Mitrović - BBC novinar

Karavan jugoslovenskih vozila u Vadi Halfi, u Sudanu

Bila je automobil jugoslovenske policije, imala je karakterističnu pikap varijantu sa dva sedišta, ali Zastava 101 verovatno se najbolje pokazala na više od 11.000 kilometara dugoj odiseji od Kragujevca do najviše planine Afrike - Kilimandžara, pre tačno pola veka.

Ekipa od 11 članova - radnika kragujevačke Crvene zastave, novinara, snimatelja, reditelja i vozača, otisnula se 14. februara 1975. na jedinstvenu avanturu, kroz pustinju i savanu, popularnim Stojadinom.

„Sada, na moje veliko iznenađenje, pored svih stvari koje sam radio u životu, ovo je jedna od lepših i važnijih", govori Milan Rakočević, organizator ekspedicije i profesor Arhitektonskog fakulteta u penziji, za BBC na srpskom.

Vozeći po užarenom pustinjskom pesku, prolazeći kroz nebezbedna područja, često na vojničkom nišanu, dovijajući se na različite, ponekad i nelegalne načine, naposletku su ostvarili cilji i dokopali se krova Afrike.

„Gde god smo se pojavili, ljudi nisu mogli da veruju da smo došli običnim serijskim vozilima", govori Branko Baletić, reditelj i jedan od učesnika, za BBC na srpskom.

„Pored entuzijazma, trebalo je i malo ludila", priznaje.

Karavan do pet malih crvenih putničkih autmobila prošao je kroz Grčku, Egipat, Sudan, Ugandu, Keniju i, konačno, Tanzaniju i posle mesec i po dana vratio se kući, u Jugoslaviju.

'11 hrabrih ljudi'

Vrativši se u Beograd iz Alžira, gde je neko vreme živeo i radio, Milan Rakočević je poželeo da ponovo poseti pustinju i sa grupom ljudi uradi reportažu.

Njegov prijatelj i reli šampion, Branimir Perić Džo pomogao mu je predloživši da čitavu akciju organizuju sa Crvenom zastavom i njihovim automobilima.

Usledili su razgovori sa komercijalnim sektorom jugoslovenskog industrijskog giganta i predstavljanje plana, da bi rukovodstvo naposletku, „sa velikim entuzijazmom", prihvatilo ideju o ekspediciji kroz afričke vilajete i bespuća crnog kontinenta Zastavom 101.

„Ideja je bila da se Zastava, kao veliki proizvođač automobila, izreklamira kroz tih nekoliko afričkih zemalja, sa nadom da može da ih izvozi", objašnjava Rakočević.

Dvojici prijatelja u pomoć pri organizaciji priskočila i Ginka Milinković iz komercijale Crvene zastave, koja je uputila poziv novinarima različitih redakcija širom Jugoslavije.

Ekipa je na kraju brojala ukupno 11 članova: automehaničare Slobodana Nikolića i Miodraga Barlova, novinare Jožu Vlahovića, Dušana Sekulića i Bogdana Šeklera, ujedno i lekara, fotoreportera Mioljuba Jelesijevića, reditelja Branka Baletića i kamermana Bratislava Grbića.

Dobili su pet crvenih automobila marke Zastava 101, tek skinutih sa proizvodne trake.

Na četiri Stojadina, bez zadnjih sedišta, bile su polepljene etikete sponzora i nazivi država kroz koje prolaze, dok je peti bio standardan, bez ukrasa, i jedini za tri člana posade.

Sve je bilo spremno.

Iz Kragujevca su svečano ispraćeni 14. februara 1975.

'Tito, Naser, sava sava'

Prva zemlja na putu ka Africi bila je Grčka, gde je godinu dana ranije pao sedmogodišnji Režima pukovnika, poslednja vojna diktatura u Evropi, odakle su brodom doplovili do egipatske luke i grada Aleksandrije.

Odmah ih je dočekala jedna neobična situacija - morali su da preregistruju kola i ponovo izvrše tehnički pregled, da bi okićeni novim tablicama produžili dalje, kaže Rakočević.

U Kairu im je priređen lep doček u ambasadi, dok su jedne lokalne novine pisale o „11 hrabrih ljudi" iz Jugoslavije koji „kreću u nezivesnost".

„Taj put je zaista bio potpuno neizvestan, naša ekspedicija je krenula naslepo", priseća se organizator.

Do krajnjeg juga Egipta, dolinom reke Nil i asfaltom, došlo se uz privremena zadržavanja na kontrolnim punktovima sa naoružanim ljudima, ali bez većih problema.

U tome im je pomogao natpis Jugoslavija na haubi, kao i činjenica da su obe zemlje bile osnivačice Pokreta nesvrstanih, što je nailazilo na dobar prijem i kod običnog naroda.

Jedan od članova ekspedicije Dušan Sekulić, novinar Ilustrovane politike, pamti reakciju nekoliko egipatskih porodica na jednoj železničkoj rampi dok su čekali da prođe voz.

„Bili su vrlo radoznali, pitali ko smo i odakle dolazimo, pa kad su čuli Jugoslavija, počeli su da igraju pevaju i uzvikuju gromoglasno - Tito, Naser, sava sava (zajedno)", govori on za BBC na srpskom.

U čast Gamala Abdela Nasera, nekadašnjeg predsednika Egipta i oficira, kao i prijatelja jugoslovenskog lidera, nazvano je i jezero na krajnjem jugu zemlje, koje je trebalo preći.

Rakočević je dogovorio prelazak sa agencijom za transport, mahom kamila i ovaca, preko veštačke akumulacije dugačke 550 kilometara, ali ne brodom.

„Pet automobila smo ručno prebacili na splav koji je vukao mali čamac. Spavali smo na daskama, prethodno ih očistivši od balege", govori kroz osmeh profesor u penziji.

„I mislim da smo bili prvi Evropljani, a sigurno prvi Jugosloveni koji su čitavom dužinom plovili Naserovim jezerom", dodaje.

Posle četiri dana stigli su u Vadi Halfu, grad u Sudanu na obali jezera, ali bez ikakvog uređenog pristaništa.

Usledilo je „dramatično iskrcavanje".

Pet Stojadina su na tlo prebačeni zahvaljujući počupanim daskama sa splava.

Pogledajte video: Vožnja kroz istoriju Jugoslavije u „Stojadinu"

'Kolektivni duh'

Ekipa se brzo uklopila i u hodu sprijateljila, kaže Dušan Sekulić.

„Prošli smo dobro zahvaljujući međusobnoj solidarnosti i činjenici da su automobili izdržali."

Malo mu je teško isprva bilo da se „ubaci u kolektivni duh", jer iako je bio „generacija radničkih akcija", nikada nije u njoj učestovao.

„Sve se delilo, niko nije mogao za sebe da uzima i meni je to bilo neobično, ali sam čak i tu vrstu otpora savladao zahvaljujući ekspediciji", priznaje Sekulić.

Bilo je još članova posade koji su teže prihvatili novonastale okolnosti, čineći situaciju komičnom.

„Jožo Vlahović, hrvatski novinar i najstariji član ekipa, govorio je: 'U šta me uvaliste, vraćajte me kući, gde je prvi aerodrom'", prepričava Baletić osmehujući se.

„Ali se posle navikao", dodaje.

'Beg u Nubijsku pustinju'

Po dolasku u Sudan lokalna vojna vlast im je rekla da ne mogu dalje jer je opasno.

„Bio je to jedan od najdramatičnijih događaja gde smo shvatili da smo možda krenuli u nedođiju", kaže Rakočević.

Zahvaljujući dobroj volji sudanskog komandanta, bez zvaničnog odobrenja, posle par dana su pušteni da „na sopstveni rizik" nastave iz Vadi Halfe ka Nubijskoj pustinji, kroz koju su ranije „prolazili samo vojni kamioni, ali ne i putnički automobili".

Vožnja po nepoznatom terenu bila je verovatno najteži izazov sa kojim su se do tada susreli, a Zastava 101 stavljena na najteži test - uspešno položen.

„Bio je to prolazak kroz bespuće, ide se samo na kompas, bez tragova.

„Nismo imali nikakav putokaz već samo instikt i pravac jug", kaže Rakočević.

Zbog peščane podloge, brzinu je trebalo održavati obično između 80 i 90 kilometara na čas jer „ako se vozi sporije, auto se zaglavi, a ako se ide brže, izgubi se kontrola", objašnjava Branko Baletić.

Na jednoj deonici su posle nekoliko sati shvatili da se vrte u krug, a uspeo je, kaže, i da se izgubi u Nubijskoj pustinji sa Džoom Perićem, ali ih je Rakočević srećom pronašao.

Peščanim prostranstvom su se kretali paralelno, u koloni, i imali signale kojima su ukazivali novonastali problem.

Često su se i zaglavljivali u pesku, a zadesila ih je i peščana oluja koja ih umalo nije zatrpala.

„Bilo je to kao da je pala noć usred dana, nebo se zacrnilo i jednostavno smo znali da ne smemo da se zaustavimo", priseća se Rakočević.

Francuska serija i manji kvarovi

Stojadini koji su pošli u Afriku bili sa „linije za francusko tržište", objašnjava Novica Marković, osnivač Zastava 101 Kluba.

Razlikovali su se od ostalih po sedištima sa „debelim pamučnim platnom", najpogodnijim zbog znojenja i visokih temperatura u pustinji, kao i u pojedinim ojačanjima i filterima.

„Bili su izuzetno izdržljivi, niko nije mogao da veruje da naš auto može da podnese toliko opterećenje i toliko grubu vožnju koja je bila neizbežna, kako u pustinji, tako i u savanama i kamenjarima", govori Marković za BBC na srpskom.

Tek nekoliko manjih kvarova na kolima ih je zadesilo na putu kroz Afriku.

Jedan gibanj – lisnata opruga, stradao je kada je automobil sleteo sa dine visine tri metra i pukao, a došlo je i do pucanja jednog kartera, poklopca donjeg dela motora, koji se nisu pregrevali ni po ekstremnim vrućinama.

„To je popravljeno na srpski način - Bata Grbić ga je zalepio selotejpom i lepkom", tvrdi Dušan Sekulić, uz osmeh.

'Dobro došli, zemljaci'

Posle višednevne dramatične vožnje kroz Nubijsku pustinju stigli su u Kartum, gde su za radio i televiziju govorili o velikom podvigu, „kako su pet malih automobila uspeli da prođu i prežive neosvojivu Nubijsku pustinju".

Kada je jugoslovenska ekspedicija došla u prestonicu Sudana, vladao je relativni mir u zemlji, ali i vojna diktatura na čelu sa Džafarom Numejrijem, oficirom koji je na vlast došao državnim udarom nekoliko godina ranije.

Sudan je jedna od politički najnestabilnijih afričkih država - još od sticanja nezavisnosti 1956. do 2005. vođena su dva velika građanska rata u ukupnom trajanju od skoro 40 godina.

To je dovelo do osamostaljenja Južnog Sudana, koji se 2011. odvojio od, do tada, najveće afričke države gde trenutno ponovo bukti građanski rat.

Naredna etapa na putu ka Kilimandžaru bila je od Kartuma do Džube, današnje prestonice Južnog Sudana, dugačka 1.600 kilometara, što je skoro kao od Beograda do Hamburga.

Glavni problem je bio što usput nije bilo benzinskih pumpi, te je trebalo opskrbiti se unapred.

Obezbeđeno je više buradi benzina koje su potovarili na kamion i nastavili, sa vozačem, kome su platili 400 dolara i naftu za put napred i nazad, kaže Rakočević.

Put je bio dosta napet, više puta ih je zaustavljala vojska i ispitivala.

A ni klimatski uslovi nisu bili bolji.

„U Kartumu sam kupio pet, šest kartona jaja, da imamo za put i već prvog dana kada sam ih izvadio iz gepeka, sva su bila skuvana", priseća se Rakočević uz osmeh.

Jednom su, kaže, u kolima zabeležili temperaturu vazduha od 65 stepeni Celzijusa, dok je na haubi termometar pokazivao 78.

Spavali su mahom u kolima, strahujući od divljih životinja koje su kasnije gotovo redovno sretali.

Nesvakidašnje scene bile su gotovo svakodnevne, pa su tako u mestu Malakal upoznali oficira koji ih je prijateljski dočekao obrativši im se na srpskom - „Dobro došli, zemljaci".

„Ispostavilo da se školovao u vojnim akademijama u Jugoslaviji, postao brigadni general i jedan od vodećih ljudi u kasnijim događajima.

„Nahranili su nas i okrepili, bio je to događaj za pamćenje", kaže Rakočević.

Pogledajte video: Tri generacije, jedan jugo

Šećer u kocki kao spas

Kada su stigli u Džubu, tamo su zatekli „veliko gradilište Energopojekta", kompanije iz Beograda, angažovane u radovima širom Afrike u vreme socijalističke Jugoslavije.

Saznali su da ne mogu dalje ka Ugandi zbog sukoba na severu zemlje, kaže Rakočević.

Međutim, nenadano su ipak završili u ovoj afričkoj zemlji, prethodno prešavši, uz veliku muku, probušene gume i druge peripetije, preko negostoljubive planine Mogila u Keniju.

Da su nekako dospeli u Ugandu, bez viza, saznali su pošto im je najednom prišao naoružani čovek u uniformi, ali bos, i uperio automatsku pušku.

„Poklonio sam mu kutiju šećera u kockama, što ga je odobrovoljilo i onda on na njegovom, ja na našem jeziku, i nekako sam ga namolio da spusti pušku i da nas pusti", kaže Rakočević.

Ubrzo su se vratili u Keniju i odvezli do Najrobija gde su imali još jedan srdačan prijem i prvi put se javili porodicama u Jugoslaviju.

Baletić se seća da su u sklopu reklamnog snimanja Zastave 101, tada u jednom od nacionalnih parkova ove afričke zemlje snimali karavan automobila iz vazduha.

Snegovi Kilimandžara

Poslednja država na itinereru jugoslovenske ekspedicije bila je Tanzanija, na čijem severoistoku je planina vulkanskog porekla Kilimandžaro, krajnja destinacija ekspedicije.

Put jednog od vrhova krenulo je svega petoro članova posade, zamenivši paklene vrućine, debelim minusom i snegom.

Misija je posle četiri dana uspona okončana ispunjenjem zaveta - nebu pod oblake se zavijorila crvena zastava „Samouprava", koju su pri polasku dobili od predsednika opštine.

„Tamo smo videli neverovatan detalj, ogromni boing u letu, ali odozgo na dole", priseća se reditelj Baletić.

Tako je posle mesec i po dana ostvaren zacrtani cilj, Zastava 101 je položila grub test izdržljivosti, a avantura završena.

Dok je deo posade bio na Kilimandžaru, neki su otišli na obalu Indijskog okeana na fotografsku sesiju sa kenijskim modelom Vini Kibujom i zastavinim vozilima, što će kasnije poslužiti u promociji i kao dugogodišnja reklama fabrike.

Stojadini su u kenijskom gradu Mombasi ukrcani na brod i kući poslati zabilaznim putem, preko Rta dobre nade, dalje uz zapadne obale Afrike i Sredozemlje, kaže Rakočević.

A članovi posade su odatle avionom preko Rima stigli u Jugoslaviju.

Događaj koji je opredelio život

Ekspedicija je, pokazalo se u danima koji su usledili, uspela da otvori afričko tržište, posebno u Egiptu, a u domovinu doneti sati materijala i mnoštvo fotografija za spotove, postere i drugi vid propagande.

Dalja sudbina pet jugoslovenskih četvorotočkaša koji su prevalili više od 11.000 kilometara puta po Africi, nije u potpunosti poznata.

Rakočević kaže da je saznao od jednog radnika da su automobili poslati u Zastavine servise širom Jugoslavije, gde su propadali.

„Niti jedan autentični komad nije preživeo", tvrdi organizator putešestvija.

Međutim, sećanje na ovaj poduhvat živi i danas, posebno kod ljubitelja stojadina.

Novica Marković, koji je oživeo priču o ekspediciji Kragujevac-Kilimadžaro pre više od 20 godina vlastitim tekstovima, kaže da je inspirisao slične akcije od Perua, preko Poljske, do Mađarske.

Napisane su tri knjige o ekspediciji - „Džambo Afriko" Bogdana Šeklera, „U srcu Afrike" Milana Rakočevića i „Putokaz za jug", Dušana Sekulića, koji joj se rado mislima godinama vraća.

„To mi je na neki način opredelilo kasniji život - između putovanja i novinarske karijere", zaključuje on.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 02.14.2025)