Зашто неке животиње изгледају као да оплакују мртве

Одавно се верује да је ожалошћеност људска особина, али изледа као да и друге животиње, од китова убица до врана, умеју да пате кад им дружбеник угине.

Недавно је женка кита убице примећена уз обалу државе Вашингтон како гура тело мртворођеног младунчета.

Ова орка, позната као Тахлека, уочена је како ради исту ствар 2018. године када јој је још једно младунче угинуло после порођаја.

Том приликом је Тахлека гурала тело порода читавих 17 дана, стално га враћајући и спречавајући да потоне, што је невероватно постигнуће имајући у виду да китови убице могу да пређу у просеку 120 километара дневно.

Китови нису једина врста позната по томе да носи тела њихових умрлих младунаца.

• Ожалошћена орка поново гура тело угинулог младунчета
• Одисеја грбавог кита: Зашто је препливао више од 13.000 километара за пет година
• Повратак отписаних: Песма плавих китова одјекује тропским рајем, научници узбуђени

Единбуршки Зоолошки врт је 2021. године јавио да је једна од његових шимпанзи, Лиен, родила мртворођену бебу и да је одбијала да је пусти, носећи около новорођенче по ограђеном делу.

Уочено је и да се други високо интелигентни сисари, као што су делфини и мајмуни, такође понашају слично.

„Тешко је гледати овакво понашање а да га не доживите кроз призму ожалошћености, зато што ми, као људи, кад изгубимо некога, желимо на неки начин да останемо уз ту особу&qуот;, каже Беки Милар, истраживачица специјализована за филозофију когнитивних наука на Универзитету у Кардифу.

„Чини се да је то буквална манифестација жеље да се сачува веза са покојним најмилијим&qуот;, додаје.

Оно што је изузетно у вези с овим случајевима, каже Беки Милар, јесте да ове животиње не третирају угинуло новорођенче на исти начин као што би третирали пуко непокретно, али живо младунче.

То сугерише да се не ради само о томе да они не разумеју да је њихово новорођенче мртво.

„Присутна је нека врста напетости током које животиња није способна да се опрости.

„Изгледа као да она покушава да изађе на крај са овим новим светом са којим је суочена и труди се да разуме тај губитак&qуот;, објашњава истраживачица Милар.

Постоје знакови да и људи и животиње пролазе кроз исти период прилагођавања.

Милар указује и да животиње често свуда траже дружбенике после њихове смрти, док се и људи упуштају у оно што се назива „трагачким понашањем&qуот; после ожалошћености.

То је период кад претражују околину у потрази за било каквим знаковима покојника.

Погледајте видео о директорки Центра за заштиту дивљих животиња која носи маску лисице да би бирнула о спашеном младунчету

Понекад ово понашање може да се настави дуго после смрти.

У славне примере спада Грејфрајарс Боби, теријер који је 14 година чувао власников гроб у Единбургу, у Шкотској, и Хачико, пас акита, који је наставио да чека власника на железничкој станици у Јапану дуго после његове смрти.

Постоје и анегдотске приче о животињама које исказују акутни стрес после губитка блиског партнера.

Има извештаја да мајке морских лавова, кад виде да им бебе поједу китови убице, жалосно завијају из очигледног очајања.

Има и других примера.

Антрополошкиња Барбара Кинг у књизи Како животиње тугују, описује сведочанства о мачкама, псима и зечевима који плачу и траже дружбенике, док се коњи окупљају око гроба припадника њиховог крда.

Старија женка слона је 1999. године из индијског зоолошког врта наводно умрла од туге када је млада слоница са којом се спријатељила угинула током порођаја.

Старија слоница Дамини била је виђена како рони сузе над телом пријатељице, пре него што је изгубила интересовање за храну и на крају се изгладнела до смрти.

Џејн Гудал, енглеска приматолошкиња која је проучавала шимпанзе у дивљини више од 60 година, приметила је 1972. године једну младу шимпанзу по имену Флинт како показује знаке онога што би се код људи назвало клиничком депресијом кад му је умрла мајка.

Он је престао да учествује у друштвеним интеракцијама са његовом групом, одбијао да једе, да би на крају умро месец дана касније.

Чини се да чак и птице оплакују мртве.

Конрад Лоренц, аустријски зоолог и етолог, описао је једном реакцију дивљих гусака због губитка њиховог пара као „отприлике идентичну оној која прати ожалошћеност код човека&qуот;.

Гуске би обесиле главе потиштено, изгубиле интересовање за храном и постале равнодушне према свету око њих.

И нема само анегдотских доказа.

Емпиријске студије такође поткрепљују теорију да неке животиње, макар, осећају емоције сличне жалости.

Лабораторијске студије показују да новорођенчад примата суочена са изненадним губитком мајке пролазе кроз фазе жалости које карактеришу запомагање и плакање, после чега следи постепено одвајање од света.

Не играју се више са другима, игноришу нове и узбудљиве предмете, и на крају се склупчају у лопту.

У једној другој студији, откривено је да су женке бабуна које су изгубиле блиског рођака имале повећане нивое хормона стреса, што је реакција такође примећена код људи после ожалошћености.

Ритуали као код људи

Неке животиње чак делују као да исказују ритуалистичко понашање после смрти, слично ономе како би људи одржали сахрану.

Слонови су познати по томе да посећују посмртне остатке чланова породице и незнанаца подједнако, додирујући и милујући њихове кости, и дуго стојећи поред костура на начин који подсећа на бдење.

Шимпанзе су познате по томе да чисте уста и тела покојних животиња.

Постоје чак и анегдотски докази да се вране, свраке и гавранови окупљају око мртвих из властите врсте, остављајући понекад поред леша лишће или гранчице.

„Возио сам бицикл са пријатељем пре неколико година и видео круг од четири или пет сврака поред мртве свраке&qуот;, каже Марк Бекоф, професор емеритус екологије и еволуционе биологије на Универзитету у Колораду, у Булдеру.

„Окружили су леш спуштених глава, као да га благо кљуцкају. Једна је одлетела и донела гранчице и лишће, исто је урадила и друга, а потом су биле попут хора, благо спуштене главе, да би на крају одлетеле&qуот;, преричава Бекоф сцену.

Да ли се ово понашање заиста рачуна као ожалошћеност зависи углавном од тога како дефинишете концепт жалости – што је филозофско питање око којег се воде жучне расправе.

Беки Милар у недавно објављеном чланку на ову тему пише да за разлику од туге, која је углавном пролазна, жалост може да траје месецима или годинама.

Још један важан елеменат жалости је да се чини да обухвата и многе друге различите емоције.

„Можете да осећате тугу, али можда и неке друге емоције као што су бес или чак наду&qуот;, каже она.

Изгледа да жалост обухвата и сложени процес прихватања губитка и његове последице.

„Чак и ако експлицитно знате да је неко умро, могао би да постоји неки други осећај у којем губитак још није интегрисан у ваш свет и обичајне обрасце понашања и мисли&qуот;, објашњава.

Због тога, додаје, „можда желите да поставите тањир за њих на сто или још ишчекујете звук њиховог аутомобила кад пристигну на ваш прилаз у шест поподне, или седите на њиховој омиљеној софи&qуот;.

„У неком смислу очекујете да су још ту, иако знате да је та конкретна особа умрла.&qуот;

Неки филозофи тврде да, иако неке животиње несумњиво постају узнемирене када изгубе дружбеника, права жалост захтева дубље когнитивне способности које оне просто немају.

У њих спада способност да разумеју трајност смрти и признање да јединка неће бити присутна за будуће догађаје и прекретнице у вашем животу.

• Макаки мајмуни би могли нешто да науче људе
• Пет „људских“ емоција које и неке животиње могу да осете
• „Они се поздрављају пољупцима и загрљајима… Исто као и ми.“

Међутим, Беки Милар истиче да ова дефиниција не искључује само животиње, већ и децу и неке одрасле.

„Мислим да се не носе сви људи са природом смрћу на исти начин или пројектују себе у заиста далеке будућности у склопу властите жалости.

„Деца која се рано суоче са губитком вероватно не успевају до краја да га схвате у том стадијуму, али делује погрешно рећи да је њихова жалост иоле мања&qуот;, објашњава она.

Она у члану дефинише жалост као нешто што више има везе са учењем у практичном смислу како даље живети у радикално измењеном свету.

Верује да је овај практичан процес прилагођавања нешто што би могло бити отворено питање и за животиње, имајући у виду да не захтева високо мисаоне, интелектуалне облике разумевања.

Милар сматра да су многе животиње способне да осећају жалост због губитка.

„Мислим да друге животиње умеју да деле животе једне са другима на прилично богат начин и да њихови обрасци понашања могу да зависе од те друге животиње.

„Оне су присиљене да прођу кроз дуги процес прихватања и поновног привикавања на њихов свет кад њихов дружбеник&qуот;, додаје.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 03.10.2025)