Невидљиве ране емотивног занемаривања
Велике приче 13.03.2025 | Пише Миа Попић

То је оно када си као дете научио да се не ослањаш ни на кога, да не показујеш слабост, да не тражиш утеху јер је никада ниси ни добио
Понекада је фантазирао о томе како би било да су они заправо много луђи него што јесу, да су некакви насилници, злостављачи, пијанице. Какав би онда он био? Можда би раније пресекао ту менталну пупчану врпцу која их је и даље спајала? Или би завршио као некакав криминалац или са венама уништеним од игле? Али његови родитељи нису били проблематични. Нису били лоши родитељи, зар не? Били су баш оно што се сматра нормалним. Нормални колико су то знали и умели. А










