Која је тајна 'Мостарских киша': Песник Перо Зубац за ББЦ о Светлани, Титу и поезији

Широког осмеха, препознатљивих сада седих бркова и разбарушене косе, дочекао нас је пред вратима стана.

Кроз топао и ушушкан дом једног од највећих југословенских и српских песника ходамо између поређаних књига, упијајући њихов мирис који испуњава простор.

На зидовима готово да нема празног кутка, слике су све прекриле.

У Мостару сам волео неку Светлану једне јесени,

Јао, кад бих знао са ким сада спава, не би јој глава, не би јој глава.

Јао, када бих знао ко је сада љуби,

не би му зуби, не би му зуби,

јао кад бих знао ко то у мени бере кајсије још недозреле, удобно заваљен у фотељи, рецитује нам Перо Зубац тихим, али дубоким и опуштајућим гласом „Мостарске кише&qуот;.

Ванвременска и једна од најпознатијих љубавних поема у октобру ће напунити 60, а Перо Зубац 80 година.

И док смо Кристина и ја, опијене речима, гласом и звуком одлутале свака на своју страну - ја на тренутак и поверовала да сам баш та Светлана, Зубац нас трже.

„Доста је било, предугачка је&qуот;, насмејано говори док лије киша, али у Новом Саду.

• Јован Јовановић Змај: Песник који подучава и лечи дуже од једног века
• Побеђује ли дечија књижевност у трци са новим технологијама
• Љубивоје Ршумовић: „Децу не треба прекидати у игри&qуот;

О 'Мостарским кишама'

Да писмо није стигло на адресу недељника „Телеграм&qуот; из Загреба те 1965. године, љубавна поема „Мостарске кише&qуот; никада не би угледала светлост дана.

„Није било копије и да није стигло писмо са песмом, не би било 'Киша'. Не бих могао да поновим&qуот;, каже Зубац.

Написана је баш ту, у Новом Саду, у Улици маршала Тита број 10.

Раде Томић, друг Пере Зупца, имао је кључеве просторија Савеза омладине, у којима су биле и писаће машине.

„Он је писао, а ја сам га чекао да идемо у кафану.

„Кад ми је досадило чекање, питам Радета где има још папира и индиго (папир за пресликавање), каже он 'ево ти само папир'.

„Увучем папир и кренем. Оде осма, оде девета страна. Писао сам је од девет до 11 увече&qуот;, прича Зубац.

У поноћ су убацили радове у поштанско сандуче.

„Мостарске кише&qуот; су објављене 8. октобра 1965. у „Телеграму&qуот;, уз потпис - Перица Зубац.

Остало је, поносним гласом каже Зубац, историја.

„Мостарске кише&qуот; су преведене на двадесетак језика, а када је 1988. објављена у „Работници&qуот;, једином часопису у боји у тадашњем Совјетском Савезу, Зубац је запањено гледао последњу страну.

„Видео сам да је тираж 19.750.000 примерака, па сам неколико пута бројао нуле и цифре.

„Написали су мали текст о мени и објавили целе 'Мостарске кише'&qуот;, руком показује примерак часописа умотан у провидну фолију.

Зубац је писао поезију у гимназији.

И данас чува пожутеле свеске које ретко показује, у којима су забележене прве, пенкалом писане песме.

„Гледам некад те песме, али је све пре 'Мостарских киша' танушно и романтичарски написано&qуот;, каже нам.

Ко је Светлана?

Питамо ко је Светлана, а он се осмехује:

„Знао сам да вас то занима, ево је&qуот;, показује нам четири листа белог папира.

На њима су залепљене четири црно-беле фотографије уз понеки стих, посвету и име.

Четири девојке у које се заљубио до двадесете године су, у ствари, једна Светлана.

Мирјана, Мостарка и прва љубав, Љиљана Цанић из Београда, Вера Стајнер, прва морска љубав из Трпња у Хрватској, и Драгана Вајдић, касније песникова супруга са којом има два сина.

„Драгана је била моја колегиница са факултета и научница, писала је радове са религиозном тематиком.

„О поезији у кући нисмо причали&qуот;, каже.

Беба коју је донела мостарска киша

Јована Георгиевски, ББЦ новинарка

Кад су деца радознала, а мајушна, одрасли им понекад прећуткују велике животне истине.

Некима, рецимо, кажу да су их донеле роде, или да су их пронашли у купусу.

Кад сам моју маму Светлану први пут питала како сам дошла на свет, она ми се загонетно осмехнула и рекла: „Ти си из мостарске кише изашла&qуот;.

Онда је с полице у дневној соби узела „Антологију љубавне лирике&qуот; (за „Дечије новине&qуот; приредио Тоде Чолак), и почела да ми чита песму о једној Светлани и неким модрим кишама над Мостаром.

„Твој тата је био мој најбољи друг у средњој школи. Једном је ову песму изрецитовао на школском такмичењу, а наши другари су ме питали да ли он то мени рецитује&qуот;, испричала ми је.

Моја мама и данас тврди да није имала појма да јој се њен седамнаестогодишњи друг удвара.

Тада њен друг, а данас мој тата, пориче тврдње да јој се том песмом удварао, али каже да се тад у њега заљубила, па није имао куд.

А ја знам да можда нисам из мостарске кише изашла, али одбијам да се одрекнем вере у ту магију.

Кад сам као шеснаестогодишњакиња први пут отпутовала у Мостар, дочекала ме је киша – никад јој се нисам више обрадовала него тог дана.

Мало одраслија, као студенткиња књижевности, сазнала сам да Светлана Пере Зупца није стварна.

Али зато татина и моја јесте.

'Мостарске кише' и дивља група тинејџера

Слободан Маричић, ББЦ новинар

Приче о средњошколском добу често имају те ловачке тонове, пуне митова о најгорем разреду свих времена, „задња клупа напоље, а ми изнесемо целу клупу хе-хе&qуот;.

Е, па, задња клупа из мог 4/4 никада није изнета, али да је разред био међу најгорима у школи – јесте.

Мала учионица, у њој око 40 ђака, од којих је тридесетак дечака... Свега је било, верујте ми на реч, а најмање учења.

Један од ретких који је ту хорду могао да контролише и имао њено поштовање, био је Раде Додер, професор српског.

Иако пред пензијом, и даље је био пун страсти за књижевност, гласовне промене и друге правописе, а уз то је увек био фер и добар према свима, што су вероватно сви осећали, па је имао посебан статус.

Не знам како се то догодило, ни када, али једном је рецитовао „Мостарске кише&qуот; и у том дивљем разреду, међу толиким хормонима и агресијом, чак је и муву било срамота да се огласи.

Сав би се запалио, кроз зубе истискао „не би јој глава, не би јој глава&qуот;, демонстративно претио „ти си анђео, ти си ђаво&qуот;, па повисио тон уз „ко је сада љуби, не би јој зуби, не би јој зуби&qуот;.

На крају би тихо, готово уз шапат, завршио са „кад бих знао ко то у мени бере кајсије још недозреле&qуот;.

И сви су га у тишини, као бубице, гледали и слушали.

На сваких неколико месеци, или можда ћешће, не знам ни ја колико, усред тог хаоса, неко би стидљиво, на крају или почетку часа, питао: „Можете ли нам поново рецитовати Мостарске кише?&qуот;.

И он би увек пристао.

„Говорио сам јој ти си дериште, ти си балавица, све сам јој говорио&qуот;, орило се.

И дивље 4/4 је ћутало.

О Титу

Зубац је много волео доживотног председника Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Јосипа Броза.

А наклоност је била узајамна, прича.

„Три године пред смрт 12 пута смо вечерали, а да нико није знао.

„Упознао сам га 1969. године на Дан младости, јер сам био реализатор програма те манифестације&qуот;, поносно наглашава Зубац.

Дан младости обележаван је 25. маја од 1945. до 1988. године и окупљао је младе из свих делова Југославије.

„Какав је он господин био.

„Виђали смо се у Карађорђеву, вили Равне на Фрушкој гори недалеко од Новог Сада и у Ужичкој у Београду&qуот;, каже Зубац.

Разговори са Титом су сада успомене и чува их за себе.

Баш као и поклоне - тањир са златним грбом, али и кубанске цигарилосе, на којима пише „Тито&qуот;.

У црној кутији, иако је и сам пушач, чува три цигарилоса прављена само за Броза.

О Мостару

Слике Мостара, града у Босни и Херцеговини, красе зидове стана.

Током три и по године рата 1990-их, који се првобитно распламсао између Срба, уз подршку тадашње југословенске војске са једне стране и Хрвата и Бошњака са друге стране, овде је страдало више од 2.500 људи.

И у миру, Мостар је остао пресечен невидљивом, али врло јасном поделом између хрватске и бошњачке стране.

„Идем сваке године на 'Шантићеве вечери поезије', али кад дођем, то је друга прича.

„Хрвати тад пређу границу, па дођу, њих педесетак&qуот;, каже Зубац.

У једним дневним новинама 2005. године освануо је наслов „Перо Зубац помирио Мостар&qуот;, присећа се.

Али кад Пера оде, све се врати на старо.

О животу

„Кућа је творница слика&qуот;, писао је француски филозоф Гастон Башлар, верујући да песници инспирацију често налазе у њима драгим просторима, чијим се „читањем&qуот; открива пишчев свет.

Зато пажљиво гледамо сваки кутак песниковог стана у којем сад живи сам.

На једној од фотографија које нам показује види се како седи насмејан на пропланку испред породичне куће у Невесињу, где је 1945. године рођен, као шесто дете у породици.

Похађао је гимназију у Широком Бријегу у близини Мостара, исту школу у коју је ишао и Антун Бранко Шимић, један од његових омиљених песника.

„Рекли су ми и да је кревет у ком сам спавао некада припадао Шимићу.

„Чудесна школа је то била, тамо сам написао прве песме&qуот;, прича нам.

Студирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, где му је општу књижевност предавао есејиста и преводилац Сретен Марић.

Марић, иначе ученик Башлара, помагао је младом Зупцу и слао му књиге из Париза.

„Замислите какав је то професор био&qуот;, говори док руком прелази преко корица Марићеве књиге.

Зубац је објавио више од 50 књига поезије и приредио 20 антологија југословенског и светског песништва.

Радио је као новинар, телевизијски аутор и уредник.

Ове, 2025. године, написао је песму „Мостар и ја&qуот;.

Можда је Мостар, ипак, та кућа коју спомиње Башлар?

Уз исти, широки осмех, очију мало уморнијих после вишесатног разговора, испраћа нас речима:

„Свашта бих још имао рећи, али нешто и није за причу&qуот;, шеретски се насмејао док је затварао врата стана.

• Бора Станковић, писац који је разумео жене
• Лепосава Мијушковић: Заборављена књижевница која је писала о љубави две жене
• Библиотерапија: „Читајући књигу читамо сами себе&qуот;

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 03.21.2025)