Либански покрет Хезболах на раскршћу после рата са Израелом

Прошле године, 17. септембра око 15:30 часова, на пејџер који је болничар Адам добио на почетку смене у болници у Либану стигла је порука.

Уређаје је поделило Хезболах, шиитска група, хиљадама својих чланова, па тако и Адаму, и он је рекао да су он и његове колеге на тај начин чекале да буду обавештене о хитним случајевима или катастрофама.

„Пејџер је почео непрестано да пишти и на њему је писало 'узбуна'&qуот;, испричао је Адам, који није желео да се представи правим именом из безбедносних разлога.

Изгледало је као да је поруку послало вођство групе.

• Да ли Хезболах има више присталица или противника у Либану
• Колико се либански Хезболах променио од рата са Израелом 2006.
• Израел и Хезболах кажу да не желе рат, али су обе стране спремне за њега

Да би је прочитао, морао је да притисне два дугмета, истовремено, с обе руке.

Адам је то урадио много пута, али се пиштање само наставило.

„А потом, наједном, док сам седео за радним столом&qуот;, каже он, „пејџер је експлодирао.&qуот;

На његовом телефону, Адам ми је показао снимак собе, који је направио његов колега свега неколико минута након што је био спасен.

На поду се виде трагови крви.

„Покушао сам да отпузим до врата зато што сам их закључао док сам се пресвлачио&qуот;, рекао је он.

Експлозија је отворила рупу у дрвеном радном столу.

Примећујем предмет беж боје.

„То је мој прст&qуот;, рекао је он.

Хезболах је познат по томе да је моћна милиција и проглашен је терористичком организацијом у земаљама као што су Велика Британија и Америка.

Али у Либану је он и значајан политички покрет заступљен у парламенту и као социјална служба.

Овде бити члан Хезболаха не значи нужно да сте борац.

Штавише, многи људи нису.

Адам ми је испричао да то никад није био.

Људи могу да раде у широком дијапазону институција ове групе које обухватају болнице и хитне службе, на пример.

Хезболах је одлучио да опреми чланове једноставним пејџерима за комуникацију уместо паметним телефонима за које се плашио да би могао да их искористи Израел, његов смртни непријатељ, за сакупљање осетљивих информација о групи.

Испоставило се, међутим, да су уређаји које је Хезболах поделио били део дугогодишње сложеног израелског плана: у пејџерима је било сакривено експлозивно пуњење, које је само чекало да буде активирано – а управо се то и десило тога дана.

У нападу је Адам, који има 38 година, изгубио палац и два прста леве руке, и део прста на другој руци.

Био је ослепљен на десно око, које је замењено стакленим, а само делимично може да види на друго.

Показао ми је слику себе у болничком кревету, насталу свега сат времена после експлозије, са спаљеним лицем које је потпуно окрвављено и прекривено завојима.

Упркос његовим ранама, Адам је остао посвећен Хезболаху.

Питао сам га како се осећа кад погледа себе таквог.

„Веома добро&qуот;, каже он на енглеском.

Потом ми на арапском говори: „Зато што ми верујемо да су ране нека врста одликовања од Бога. Признање за оно кроз шта пролазимо борећи се за праведну ствар.&qуот;

Али ова група више не преставља ону силу која је била некада откако јој је задат тежак ударац у израелској кампањи бомбардовања и инвазији на Либан, који су уследили после напада пејџерима, и тренутно се суочава са озбиљним проблемима.

Код куће влада велико незадовољство међу неким присталицама због недостатка средстава за обнову, док се нова влада земље зариче да ће потпуно разоружати групу.

У суседној Сирији, група која је свргла с власти Башара ал-Асада пресекла је руту коју је користио Иран, његов главни помагач, за снабдевање оружјем и новцем.

Посетила сам заједнице у јужном Либану које су биле уништене у израелским нападима и уверила се да подршка Хезболаху тамо делује непољуљано.

Али у ставовима какви се ретко изражавају у медијима, други који су га раније подржавали сада кажу да је рат био грешка и чак довели у питање будућност групе као војне силе.

Хезболах, или Божја странка, настала је осамдесетих као одговор на израелску окупацију Либана током либанског грађанског рата.

До дана данашњег, уништење Израела остаје један од његових главних званичних циљева.

Њихов последњи рат водио се 2006. године, после ког су уследиле године релативног мира.

Насиље је избило поново 2023. године, након што је Хамас 7. октобра напао Израел, убивши око 1.200 људи и узевши више од 250 талаца.

Кад је Израел почео да бомбардује Газу, Хезболах је кренуо да испаљује ракете на северни Израел, рекавши да делује из подршке Палестинцима.

Израел је одговорио ваздушним нападима на јужни Либан и десетине хиљада људи су биле присиљене да беже са обе стране границе.

Напади пејџерима представљали су прекретницу у ономе што су били, све до тада, интензивирајући али релативно сведени сукоби.

Уређаји су експлодирали док су људи радили, били у куповини или седели код куће.

Десетине њих су погинуле, међу њима двоје деце, а хиљаде људи је рањено, док су многи од њих остали осакаћени.

Напад је изазвао бес у Либану, због онога што је доживљено као његова неселективна природа.

Да касније су воки-токији, које је користила група, одједном такође експлодирали.

Био сам на сахрани неких од жртава пејџера кад се чула гласна детонација.

Чланови Хезболаха, очајни, замолили су нас да искључимо камере и телефоне, јер нико није знао шта би следеће могло да експлодира.

Наредних недеља, Израел је извршио немилосрдну кампању бомбардовања и копнену инвазију у јужном Либану.

Широм земље, погинуло је око 4.000 људи, а скоро 18.000 других је било рањено.

По Хезболах, сукоб се показао катастрофалним.

Извршени су атентати на највише вође групе, убијени су многи њени борци, а већи део његовог арсенала је био уништен.

Међу мртвима је био и Хасан Насралах, шеф Хезболаха више од 30 година, убијен у масивном ваздушном нападу на тајни штаб групе испод стамбених зграда у насељу Дахијех, где је Хезболах смештен у Бејруту.

Крајем новембра, разбијена, група је пристала на мировни споразум који је практично значио предају.

Јужни Либан је срце либанске шиитске заједнице, која чини већину базе подршке Хезболаха, и један од региона земље у ком група традиционална има значајно присуство.

Путовао сам до пограничног града Кфар Киле, који је пре рата имао 15.000 становника и био је један од првих који је пао кад је Израел извршио инвазију.

Декларисани ратни циљ Израела био је да омогући повратак становника у северне заједнице, напуштене због Хезболахових напада.

У Кфар Кили, готово да ништа није остало да стоји, а жуте застава Хезболаха биле су пободене на огромним гомилама разбијеног бетона и изувијаног метала.

Тридесетседмогодишња звана Алија дошла је са мужем и три ћерке, које имају 18, 14 и 10 година.

Најмлађа је носила беџ са сликом насмејаног Насралаха.

„Знала сам да је ово моја кућа само због остатака овог биља овде, ружа, и овог дрвета&qуот;, рекла ми је Алија.

Са улице је показала оно што је могла да препозна у рушевинама.

„Ово је кауч. Оно тамо, завесе. Оно је била дневна соба. А оно тамо спаваћа. Оно је бицикл моје ћерке&qуот;, рекла је.

„Ништа не може да се спасе.&qуот;

Према Светској банци, трошкови обнове и реновирања процењени су на 11 милијарди долара широм земље.

Један од моменталних изазова за Хезболах био је да пружи финансијску помоћ људима погођеним ратом, што је било кључно за одржавање подршке присталица.

Они који су изгубили куће добили су 12.000 долара за плаћање годишње станарине.

Али група није обећала новац за обнову уништеног или за одштету за уништене фирме.

Ограничена подршка већ изазива велико незадовољство.

Алијина радња имала је залихе у вредности ксод 20.000 долара и брине се да јој нико неће покрити губитак.

Иран, који подржава Хезболлах, један је од многих извора средстава, оружја и обуке за ову групу.

Али међународни савезници Либана желе да пресеку сваку финансијску подршку Ирана, како би извршили још већи притисак на Хезболах, и кажу да неће бити помоћи ако либанска влада не буде предузела кораке против Хезболаха.

И док је група ослабљена у војном погледу, критичари доживљавају ово као јединствену прилику да је разоружају.

Алија ми рекла: „Не желимо никакву помоћ која долази уз условљавање о нашем наоружању... Нећемо им дозволити да нам одузму наше достојанство, нашу част, да нам одузму наше оружје, само да би нам изградили кућу. Ми ћемо је изградити сами.&qуот;

Не изненађује што присталице Хезболаха остају пркосне.

За многе је ове група фундаментални део њихових живота, кључна за њихове идентитете.

Али Хезболахова моћ може да се види – и осети – изван његове базе.

Пре рата, његово војно крило сматрало се јачим од либанске националне армије.

Солидан парламентарни блок значио је да буквално ниједна крупна одлука није могућа без пристанка Хезболаха.

Због нарушеног либанског политичког система, група има представнике у влади.

Укратко, Хезболах има способност да паралише државу и много пута у прошлости је то и чинила.

Али рат је такође ослабио положај групе код куће.

У јануару је либански парламент изабрао новог председника, бившег шефа генералштаба војске Џозефа Ауна, после двогодишње пат-позиције за коју су критичари окривљавали Хезболах.

У прошлости су његови посланици и савезници напуштали седнице кад год би било заказано гласање.

Али Хезболах, тешко рањен и са заједницама којима је преко потребна помоћ, сматрао је да више не може да блокира тај процес, који се доживљавао као кључан за добијање дела блокиране међународне помоћи.

У инаугурацијском говору, Аун је обећао да ће претворити либанску војску у јединог носиоца оружја у земљи.

Он није помињао Хезболах, али сви су схватили поруку.

Кад се све сабере и одузме, Хезболахова будућност би могла да зависи од Ирана.

Један од разлога зашто је Иран желео јак Хезболах у Либану било је одвраћање било каквог израелског напада, нарочито на његова нуклеарна постројења.

Тога сада више нема.

Друге групе које подржава Иран у региону, део онога што он назива Осовином отпора, такође су значајно ослабљене, међу њима и Хамас у Гази и Хути у Јемену.

А пад Асадовог режима у Сирији пресекао је ирански копнени коридор до Либана – и Хезболаха.

Чак и ако Иран одлучи да поново почне да наоружава Хезболах, то неће бити тако лако.

Насралаха је наследио Наим Касем, његов бивши заменик, који се не доживљава ни као харизматичан ни утицајан.

С времена на време, јављају се гласине о унутрашњим размирицама.

И шире се шапутања о побуни у његовим редовима.

У јужном Либану, срео сам се са бизнисменом који је желео да остане анониман, у страху да би могао да постане мета на друштвеним мрежама.

На зиду његове канцеларије, некада су висиле слике лидера Хезболаха.

Он је сада критички настројен према овој групи.

„Грешке су биле огромне&qуот;, казао је он.

„Хезболах је одлучио да се упусти у рат да би подржао Газу без правих прорачуна, без саветовања са народом или либанском државом.&qуот;

(До данашњег дана, у израелском рату у Гази погинуло је више од 50.000 Палестинаца, према Министарству здравља које води Хамас.)

Он ми је рекао да много присталица дели његов став.

„Ако Хезболах не буде урадио праву процену ситуације... уништиће сами себе и наудити нама успут. Ми смо сами себи навукли на врат ово разарање и сада патимо.&qуот;

У склопу мировног споразума, Хезболах је пристао да склони оружје и борце из јужног Либана, а западни дипломатски званичник ми је рекао да је група углавном то и учинила.

Од Израела се захтевало да повуче властите трупе, али је он остао на пет положаја, рекавши да је то неопходно ради безбедности његових пограничних заједница.

Израелска војска је такође извршила ваздушне нападе на циљеве и људе за које каже да су повезани са Хезболахом.

Либан тврди да останак Израела на либанској територији и његови напади представљају кршење споразума.

Разговори о разоружању Хезболаха највероватније ће бити дуги и тешки.

Извор близак групи рекао ми је да је једна од опција да Хезболахов арсенал, за који се верује да још увек обухвата пројектиле дугог домета, буде стављен под контролу државе, док његови борци, за које се процењује да их има неколико хиљада, могу бити интегрисани у либанску армију.

Бизнисмен ми је рекао: „Много породица, нарочито рањених и палих бораца, потпуно зависе од Хезболаха. Ти људи неће одмах напустити Хезболах... Без плана, то би био рецепт за унутрашњу сукоб. То би навело Либанце да зарате једни са другима.&qуот;

Недељама сам покушавао да интервјуишем неког представника Хезболаха, али нико од њих није био доступан.

Адам, жртва пејџера, сада је наставио да ради као болничар.

Он, међутим, више не ради ноћне смене, јер не види добро.

Од експлозије му је такође остао шрапнел у глави и грудима.

Будући да се лако умара, мора да узима сталне паузе да би се одморио.

Сесије физиотерапије му помажу да се прилагоди коришћењу онога што му је остало од левог плаца и средњег прста.

Истакнута у његовој дневној соби стоји урамљена слика њега са рањеним рукама како држи пејџер.

Показао ми је једну другу слику, његове осакаћене руке, само што се на њој сада такође налази тетовирана порука која гласи да су његове ране јефтина жртва у част и славу Насралаха, покојног лидера Хезболаха.

Он, као и многи други, још увек верује у сврху групе, и у улогу која она носи.

• Празна села и рушевине на граници Либана и Израела
• Сукоб Израела и Хезболаха у неколико мапа
• Израел убио дугогодишњег вођу Хезболаха

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 04.05.2025)