„Нисам га довољно малтретирао да одустане“ - смрт Ајртона Сене, жалост и револуција

Док је стајао поред професора Сида Воткинса, ослоњен о кров њиховог заједничког амбулантног возила, Гари Хартстајн је покушавао да пронађе праве речи.

Чекали су почетак квалификационе трке на Великој награди Белгије 1994. године.

Спа-Франкоршамп је у односу на претходну годину био дотеран - шикана на завоју О Руж је успоравала тај део стазе.

Ни стартна равнина није била иста као на почетку прошле сезоне, млади Дејвид Култард је сада био у Вилијамсу, уз Дејмона Хила.

Променио се и однос између старих пријатеља.

„У колима је био и огроман слон&qуот;, рекао је Хартстајн за ББЦ Спорт.

Неизговорено је било неизрециво тужно.

Четири месеца пре тога Воткинс, први стални доктор у Формули 1, неурохирург и спортско-медицински радник, покушао је да спаси двојицу возача који су у два узастопна дана погинули у Имоли.

Први је био Роланд Раценбергер.

Други је био Ајртон Сена, велика звезда овог спорта и Воткинсов породични пријатељ.

• Ајртон Сена - бразилска легенда већа од Формуле 1
• Хало систем главу чува: Возачи Формуле 1 су га прво мрзели, а сада га хвале
• Како је Формула 1 постала светски спорт

Хартстајн је први пробао да нежно пробије лед.

Питао је Воткинса како је.

Енглезов одговор га је запањио.

„Испричао ми је како се осећао када је осетио да Ајртонова душа напушта његово тело&qуот;, рекао је Хартстајн.

„Оживљавао је момка са којим је био блиско повезан - било је то као да оживљавате свог сина.

„Био је то један од оних тренутака који од вас захтевају велику одмереност. Човек је са мном делио нешто дубоко лично.

„А потом је засукао рукаве и прионуо на посао&qуот;.

Када је Воткинс 1978. године стигао у Формулу 1, смрт је била уобичајена појава - сваке године би погинуо најмање један возач у претходном периоду.

Воткинсов задатак је био да смањи овај просек.

Ангажовао га Берни Еклстон, тадашњи власник екипе Брабхам и извршни директор Удружења конструктора у Формули 1.

Телефоном је позвао Воткинса и замолио га да се касније тог дана састану.

Воткинс је био део медицинске комисије која је покривала Велику награду Британије, али ово је био први пут да су њих двојица разговарали.

Притом, Еклстон је неколико година пре тога однео кацигу свог доброг пријатеља Јохана Риндта у гаражу после фаталног судара на стази.

Тада се представио се и објаснио да у медицинској безбедности на стазама постоји велики број пропуста.

Воткинс, који је био заљубљеник у трке и велики авантуриста, пристао је да се ухвати у коштац са овим проблемом.

Тркање је било део Воткинсовог живота још од најранијих дана.

Родио се у Ливерпулу 1928. године, а његов отац је имао продавницу бицикла под именом Воли Воткинс бицикли у Бутију.

Имали су и породичну гаражу у којој је као дечак радио уз оца - „точио је гориво, прчкао око аутомобила и бавио се механичарским послом&qуот;.

Након што је уписао медицински факултет на Универзитету у Ливерпулу и кратко боравио у Сједињеним Државама, Воткинс се 1970. вратио у Велику Британију и постао први професор неурохирургије у Краљевској болници у Лондону.

Неколико недеља после састанка са Еклстоном, Воткинс се нашао на Великој награди Шведске у новој улози хирурга Формуле 1.

На стази Андерсторп је сазнао да на дан квалификационих трка није било медицинског хеликоптера јер се сматрало да тренинг није опасан као сама трка.

Ускоро се навикао на хазардну природу безбедносних мера у Формули 1.

На Брендс Хечу, током Велике награде Британије, био је смештен у мали, лоше опремљен медицински центар, у којем су се налазила двојица болничара који су пили пиво.

Али је медицински центар макар постојао.

На следећој трци у Немачкој, у Хокенхајму, хитна помоћ је била смештена у један аутобус, док је особље центра било раштркано у шаторима који су се налазили у близини аутобуса.

Била је то слика и прилика спорта који је, чинило се, смрт прихватао као професионални ризик.

„Када је Сид ушао у наш спорт, цена људског живота је била ниска&qуот;, каже за ББЦ Спорт Хил, који је био Сенин тимски друг у Вилијамсу те 1994. године, када је Сена погинуо.

„Возачи су сматрани плејбојима и тркачима спремним на ризик. Фаталне несреће су биле само део цене која се плаћала зарад доброг провода&qуот;.

Сагласан је и Хартстајн, који је са Воткинсом од 1997. био ангажован на послу као његов заменик, због чега га је 2005. наследио.

„У тренутку када је Берни позвао Сида, ствари су већ дуго биле језиве&qуот;, каже.

Воткинс је био одлучан и Еклстону је рекао да на стазама не би требало да се одржавају трке уколико нису имале обезбеђене медицинске центре.

Затражио је да он и његов анестезиолог буду у брзом возилу које ће пратити болиде у првом кругу, да буду опремљени радиом и да их вози „компетентан и признати возач који познаје стазу&qуот;.

Рекао је и да би хеликоптери морали да буду ту и током квалификационих тренинга и загревања, као и током саме трке.

Мање од три месеца након што је, у новој улози, присуствовао првој великој трци, Воткинс је лично могао да види да је под хитно потребно да се промени свест и да се уведу безбедносне мере.

После велике несреће у првом кругу на Великој награди Италије 1978. године, полиција је формирала кордон којим је препречила стазу и није му дозволила да прође.

Иза кордона, шведски возач Рони Петерсон је био заробљен у хаварисаном Лотусу, са озбиљним повредама ноге.

После значајног кашњења у извлачењу возача и медицинског третмана, Петерсон је наредног јутра преминуо услед плућне емболије.

• Макс Ферштапен - како је растао нови светски шампион Формуле 1
• Плашење, поверење, пријатељство: Иза кулиса најдрагоценијег односа у Формули 1
• Како се Ферари дигао из пепела и вратио у врх Формуле 1

Воткинсу је накнадно дата одговорност да надзире трку и да активно буде укључен у акцију спасавања на стази.

„Било је врло тешко остварити овако нешто, јер се то никада раније није догодило и зато што тако нешто никада није постојало&qуот; каже Хартстајн.

„Лекари распоређени дуж читаве стазе на одређен начин и са нарочитим компетенцијама - цео такав систем који је данас уобичајен, он је морао да га створи.

„Таква филозофија једноставно није постојала. Изговарани су будаласти аргументи: 'Па људи воле да гледају погибије и то је део доживљаја, возачи то знају и разумеју и пристају на то'.

„Прва битка је била и најтежа - промена менталитета. Његов посао је био да се избори са таквом филозофијом&qуот;.

Када се упуштате у овакве промене, није лоше да поседујете и харизму.

А Воткинс је харизме имао на претек.

Заљубљеник у цигаре - чак је и у свом противпожарном оделу имао џеп за њих - чашу вина и добру причу, он је био препознатљив лик на стази.

„Циркус звани Формула 1 је био његова ординација&qуот;, каже Воткинсов син Алистер.

„Био је тотално приступачан - свако је могао да га упита било шта&qуот;.

Док је радио у Формули 1, Воткинс је постао добар пријатељ са великим бројем возача, али је у књизи из 1996. године Живот на ивици, посебно описао ,,неуобичајену везу&qуот; коју је имао са Сеном.

Воткинс је 1993. био гост на Сениној фарми у околини Сао Паула када су њих двојица ишли заједно на пецање, док је Бразилац заједно са породицом Воткинс отишао у Колдстрим, на границу са Шкотском, а долазио је и у посету Сиду у Лондону.

„Био нам је као члан породице, а деца су га обожавала&qуот;, каже Воткинсова удовица Сузан за ББЦ Спорт.

„Ја бих им обично правила колаче и чоколаду, а после сваке Ајртонове посете, посуда са чоколадом би обично остајала полупразна.

„За ручак бисмо ишли у паб, а људи би га са неверицом гледали када бисмо се појавили&qуот;.

„Заједно смо ишли у кинеске ресторане на Ист Енду. Људи никада нису били сигурни да ли је то заиста он&qуот;.

Док је био са Воткинсовима у Шкотској, Сена је био позван да се обрати школарцима у школи Лорето у Муселбургу.

„Био је поприлично нервозан док се обраћао тим дечацима. На тај догађај је, очекивано, дошао велики број ученика који су му се обраћали са господине, а Ајртон је упорно говорио 'Молим вас, не зовите ме господином&qуот;, каже Сузан.

„Добро се снашао. Питали су га зашто рекламира цигарете на свом болиду. Давао је сјајне одговоре и поред тога што је био нервозан. А дечаци су га, наравно, волели.

„После предавања, уприличен је био и пријем у кући директора школе, а ту се нашао и Бискуп од Трура, па су он и Сена отишли у један део куће да се заједно помоле&qуот;.

Сена је посетио и оближњи музеј посвећен Џиму Кларку, светском шампиону из 1963. и 1965. године у Формули 1, Шкотланђанину који се сматра једним од највећих возача свих времена.

Кларк је погинуо у саобраћајној несрећи у Хокенхајму 1968, а Сузан се сећа да се, док су били у музеју, Сена „осећао прилично нелагодно - рекао је да му све изгледа као светилиште&qуот;.

О вези Воткинса и Сене, Сузан је рекла: „Мислим да се ту радило о односу отац/син. Сид се родитељски опходио према многим момцима, возачима, али је са Ајртоном имао специјалан однос јер је он био диван младић&qуот;.

„Живот му није био лак. Што се тиче везе између њих двојице, мислим да је Сена у потпуности веровао Сиду и да се са његовом породицом осећао веома удобно&qуот;.

Хартстајн верује да су Воткинса у вези Сене привукли „саосећање&qуот; и „интелектуална радозналост&qуот;.

На квалификационој трци за Велику награду Белгије 1992. године, Француз Ерик Комас је при великој брзини доживео несрећу и остао без свести.

Сена је пуном брзином пролетео у Мекларену, зауставио возило, изашао и отрчао до места несреће, зауставио мотор Коминог болида и придржао му главу док на лице места није дошла медицинска екипа.

Сена је касније потражио Воткинса, присећа се Хартстајн.

„Ајртон је изашао из гараже, пришао возилу и почео да поставља питања: 'Шта се дешава у овом случају са дисајним путевима? Шта прво радим када први стигнем на место несреће?'&qуот;.

„Сид је имао принципијелан однос према возачима, изразито очински - све су то били његови момци. Имао је обичај да каже да их воли све док се не испостави да су идиоти који нису вредни његове љубави&qуот;.

„Ајртон се налазио на потпуно супротној страни таквог спектра, радило се о момку који је Сиду после несреће постављао медицинска питања. Ајртон се осећао дужним да брине о таквим стварима&qуот;.

Воткинс се, с друге стране, и лично и професионално осећао дужним да се брине о Сени.

Тај осећај никада није био снажнији него када је покушавао да спаси његов живот у Имоли 1994. године.

После Раценбергерове несреће при брзини од 320 километара на час у суботу, 30. априла, доктор се на месту несреће појавио за 12 секунди.

Покушана је реанимација и Аустријанац је однесен на интензивну негу у медицински центар који се налазио на стази.

Ипак, и поред Воткинсових покушаја и извесног побољшања, било је јасно да је ситуација безнадежна.

Сена се појавио на улазу у медицински центар.

Дошао је право са места несреће и већ је обавио разговор са особљем на стази, али је желео да сазна најновије информације.

Воткинс је изашао да одговори на његова питања.

Сена се исплакао на његовом рамену у тренутку када је схватио да Раценбергеру нема спаса.

Када је увидео степен очаја Бразилца, Воткинс је покушао да убеди 34-годишњака да се повуче са трке и уопште од Формуле 1.

„Шта још треба да се догоди?&qуот;, упитао га је тада 65-годишњи Воткинс.

„Три пута си био шампион света, очигледно је да си најбржи возач. Мани се тога и иди негде да пецаш&qуот;.

После подуже паузе, Сена му је одговорио: „Сиде, постоје неке ствари које нисам у стању да контролишем. Не могу да одустанем, морам да наставим да возим&qуот;.

Биле су то последње речи које је Сена рекао Воткинсу.

Наредног дана, Сена је при брзини од 305 километара на час, у тренутку када је био на челу трке, у кривини Тамбурело изгубио контролу над болидом и ударио у зид.

Кацига му је била пробијена комадом метала са предњег вешања болида.

Воткинс је пуном брзином довезен на место несреће и моментално се придружио спасилачкој екипи.

Сени је скинута кацига, Воткинс му је дао вештачко дисање и подигао очне капке.

Воткинс је тада по Сениним зеницама видео да Ајртон има велику повреду мозга и да неће преживети несрећу.

„Сви су ме питали шта сам осећао у том тренутку&qуот;, рекао је Воткинс 2001. године када је био упитан о последњем разговору са Сеном.

„Осећао сам да га нисам довољно малтретирао. Осећао сам жаљење због тога што га заиста нисам малтретирао и притискао&qуот;.

Морао је да се суочи са језивом реалношћу целе ситуације, додаје Хил.

„И то је скоро најгора ствар која може да се деси доктору, зар не, то да заиста мора да се побрине о некоме ко му је пријатељ, некоме са ким је имао озбиљан разговор само 12 сати раније.

„Он је био навикнут на ужасавајуће сцене, побогу, али када сте некога управо покушали да наговорите да одустане од тркачког спорта и када сте на лицу места и покушавате да му спасите живот и знате да ништа не можете да предузмете, то мора да је веома компликовано и тешко&qуот;.

Алистер каже да је његов отац „стално причао о Ајртону&qуот; и да је био „изузетно потресен&qуот; његовом смрћу, али да је потом „на неки начин успео да се прибере&qуот;.

„Виђао сам га како га се с тугом присећа, али је своје емоције држао по страни&qуот;, каже.

„Таква је његова генерација, а он је био и неурохирург који је за 30 година рада видео свакаве страхоте.

„Претпостављам да кад једном научите да се хватате у коштац са тако страшним стварима у животу, једног тренутка као да се навикнете на све то&qуот;.

Хил, који је тада, 1994. године, возио тек другу сезону у Формули 1 и који је две године касније освојио титулу првака света, каже да је Воткинс „заиста волео Сену због тога каква је особа био&qуот;.

„Његов најпознатији разговор са Ајртоном, када му је предложио да одустане од свега и да се концентрише на пецање - он је могао да види да то није најважнија ствар у животу, али с друге стране он није био Ајртон Сена&qуот;, додаје Хил.

„Не можеш тек тако да кажеш некоме попут Ајртона Сене 'зашто не одеш на пецање'? Ради се о комплексној људској природи и ономе што тера људе да раде ствари које се чине ризичним&qуот;.

Воткинсов долазак у овај спорт и трансформација изведена на пољу медицинског обезбеђења, као и прелазак са алуминијумске на шасије са карбонским влакнима, резултирали су тиме да се у Формули 1 није догодио смртни случај пуних 12 година пре кобне трке за Велику награду Сан Марина.

Макс Мозли, председник ФИА, управљачког тела у мотоспорту, најавио је формирање саветодавног експертско-безбедносног комитета и Воткинса поставио на чело тог органа.

Његов задатак је био процена дизајна болида Формуле 1, ограда које се налазе уз стазу, конфигурације стазе и простора око стазе и начина на који ће бити заштићени посетиоци.

„Формула 1 је искрено била забринута да ће наступити спирала пада и да ће се произвођачи повући из каравана&qуот;, каже Алистер.

„Мислим да је мој отац уживао у овом изазову који се тицао безбедности. Био је то пре свега интелектуални изазов, више него било шта друго. 'Како да овај спорт остане овако узбудљив, али и безбедан?'

„На сваки детаљ се мислило. Уприличене су мање промене које су донеле огромне промене већ на самом почетку - ојачан је кокпит, подигнут је на виши ниво, а затим је уведен и Ханс, систем за безбедност врата и главе&qуот;.

Харстајн каже да је „Сид био веома емотивно посвећен овом пројекту&qуот;.

„Био је сјајан научник и разумео је природу научних процеса и начин на који разне научне хипотезе могу да буду потврђене или одбачене. Веома, веома, веома интелигентно.

„И када су инжењери представљали открића Сиду, он их је моментално разумео иако то није била његова област.

„Сид је био агностик у смислу схватања шта би могла да буду потенцијална решења. Његов једини интерес је био да спорт учини безбеднијим.

„Он није био тимски инжењер, није знао ништа о аеродинамици. Био је довољно мудар и радознао, па је могао да сагледа читав проблем.

„А био је и довољно харизматичан да очува овај разноврстан тим који је вукао на 15 различитих страна и да се усредсреди на коначни циљ&qуот;.

Хил се слаже да је кључни елемент представљао Воткинсов лукави политички инстинкт.

„Он је разумео све крупне игре које су се одвијале у позадини, разумео је стрес са којим су возачи морали да се суоче и био је у стању да свој научнички мозак усмери ка решавању практичних проблема у овом спорту&qуот;, каже он.

У три деценије после кобне трке на стази Имола, једини возач који је изгубио живот у током трка Формуле 1 је Жил Бјанки.

Погинуо је 2014. године, после несреће током за Велику награду Јапана.

Воткинс је као хирург на стази имао главну улогу у спасавању живота неколицини возача Формуле 1 после тешких несрећа.

а међу њима су и Дидије Пирони из Ферарија (Велика награда Немачке 1982.), Мартин Донели (Велика награда Шпаније 1990.), Барикело (Имола 1994.) и Мика Хакинен из Мекларена (Аделаид, 1995.).

Остали возачи су му били захвални због безбедносних мера које је увео у спорт.

„Могао бих да наведем најмање десет инцидената који су прошли без повреда које су могле да буду фаталне да није било ограда, асфалта, нових кацига&qуот;, каже Хартстајн.

„Имали бисмо језив скор у фаталним исходима да није било његових мера ни у Формули 1, ни у развојним категоријама, Формули 3, тркама за младе засигурно.

„Да, језив би био тај скор&qуот;.

А Формула 1 је за Воткинса била споредни посао.

Био је и професор неурологије у Лондону, где се често мењао са једним колегом, не би ли имао слободне викенде током трка Формуле 1.

Хил каже да су разговори са Воткинсом, који је 2012. преминуо у 84. години, били другачији у поређењу са било ким другим у каравану Формуле 1.

„Имали сте утисак да разговарате са неким ко зна шта су праве вредности и шта је заиста битно&qуот;, каже он.

„Лако можете да се убедите да су неке ствари важне без обзира да ли сте изгубили или победили у трци.

„На живот је гледао овако: Сви се ви сјајно проводите, а ја у понедељак поново одлазим у операциону салу да бих неком интервенисао на мозгу'.

„Можда и нисмо заслуживали некога његовог калибра. Он је био кључни играч, али на неки неуобичајен начин.

„Био је, на неки начин, јединствен. И био је предводник, јер пре њега или нико није бринуо о тим стварима или би у супротном случају био ућуткан.

„А Сида нико није могао да ућутка&qуот;.

• Ники Лауда - један од најхрабријих спортиста свих времена
• У 63. години сам сазнао да сам син шампиона Формуле 1
• Дан када је Фидел Кастро накратко киднаповао чувеног аутомобилисту Фанђа

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 05.01.2025)