Како индијски кабади клуб мења животе девојака

Минин поглед креће се лево-десно док траже неухватљиви тренутак кад ће моћи да одигра свој потез.

Она се бави кабадијем, индијским контактним спортом који се сада игра у више од 50 земаља широм света.

Кабади се игра између два тима, сваки са по седам играча.

Појединци на смену трче на противничку половину терена да би таговали противнике и враћају се на властиту половину пазећи не буду оборени на земљу.

Али за 14-годишњу Мину, ово је више од пуког освајања поена.

Овај спорт нуди бекство из спутаног, руралног живота и отвора јој читав свет могућности.

„Осећам се другачије док играм&qуот;, каже она срамежљиво, борећи се да нађе праве речи.

„У том тренутку ја нисам Мина која је везана за кућанске послове, под теретом притисака и очекивања. Ту смо само ја и моја противница... Осећам се као да сам моћнија од девојака које не играју.&qуот;

Мина живи на ободу малог племенског села Кушоди, око 230 километара од финансијске престонице Индије Мумбаја, где се животи девојака традиционално врте око кућанских послова, брака и деце.

Али пре 15 година, група наставника из сеоске школе одлучила је да девојчицама пружи више могућности.

• „Сексистичка“ контрола одевања жена на спортским теренима
• Фудбалерке се чешће повређују јер носе опрему прављену за мушкарце
• Зашто је важно да се девојчице баве спортом

„Имам ћерку. Желим да оствари разне ствари у животу, да проживи најбољи живот који може, да постане неко&qуот;, каже један од њих, Даџи Раџгуру.

„Зашто девојчице не би могле да играју кабади и да од тога да направе каријеру?&qуот;

И зато су он и његове колеге, који су играли кабади кад су били млађи, помислили да би било добро научити локалне девојке да играју.

Сакупили су своју уштеђевину – 5.000 рупија (60 америчких долара) – убедили школу да им дозволи да користе њено двориште и отворили оно за шта верују да је био први чисто женски кабади клуб у региону.

У први мах су се придружиле само две девојчице, која су биле ученице у школи.

„Родитељи нису били спремни да дозволе њиховим девојкама да играју кабади, јер је то значило провођење много времена далеко од куће&qуот;, каже он.

„Такође су се бринули због утицаја који би то могло да има на потенцијални брак њихових ћерки&qуот;, јер породице традиционалне не одобравају излазак девојака и њихов повратак кући касно увече.

Даџи и његове колеге ишли су од врата до врата уверавајући родитеље да ће њихове ћерке бити безбедне играјући кабади на тренинзима пре и после школе.

Они су их уверили да ће надзирати њихове девојчице на прави начин и да им неће дозволити да им дечаци одвраћају пажњу.

Испочетка би наставници покупили девојке из њихових домова и одбацивали их до школе, али како је њихов број растао, више нису могли то да раде.

Сада има тридесетак девојака у клубу, а процењује се да је укупно око 300 њих тренирало са њима откако су почели са тренинзима, међу њима и Даџијева властита ћерка.

Неке почињу да играју још са седам година.

Попут осталих чланова клуба, Мина тренира два сата пре школе и два сата кад се заврше свих часови.

Она мора да пође из куће у зору и не враћа се све док не падне мрак.

„Одлазим сама и ујутро је мрак. Некада сам се плашила, да би неко могао нешто да ми уради. Моја породица ми тада није пружала подршку, а још увек су незадовољни мојом одлуком да постанем спортисткиња&qуот;, каже она.

Али она истрајава, инспирисана чланицама клуба које су бриљирале током година и придружиле се државним тимовима или локалним лигама.

Сиди Чалке и Самрин Бурандкар биле су у првом контингенту девојчица које су тренирале у клубу око осам година.

Данас, са 25 година, оне играју у професионалној лиги и финансијски су самосталне.

Испочетка су њихове породице мислиле да је играње кабадија само фаза која ће их проћи, а кад су жене одлучиле да од тога направе каријеру, њихови родитељи нису били пресрећни.

На њих се још увек врши притисак да се удају, али су њихове породице истовремено поносне што овим женама иде добро.

• „Историјски&qуот; подвиг: Прва транс фудбалерка заиграла на Светском првенству
• Вимблдон 2022: Менструација, тенис и традиција ношења белог
• хттпс://ввв.ббц.цом/сербиан/лат/свет-66263087

„Нико у мојој породици не зарађује толико као ја&qуот;, каже Самрин.

„Данас живим у великом граду и сама доносим властите одлуке. У заједници из које потичем тешко је за девојке да покушају да постигну оно што желе. Овде сам где сам само због кабадија&qуот;, каже она.

Сиди игра у истом тиму као и Самрин – њихово пријатељство је проистекло из кабадија.

Оне су пропутовале Индију на турнирима, освајајући медаље и шампионате.

„Могла сам то да радим само због кабадија. Иначе бих се удала и завршила у кући мог мужа перући судове&qуот;, каже Сиди и обе се смеју, наизглед с олакшањем знајући да су избегле ову судбину.

Бриљирање у спортовима у Индији може такође да помогне играчима да добију запослење у јавном сектору.

Индијске државе додељују послове врхунским спортистима, гарантујући им примања чак и након што су активне спортске године играча остале иза њих.

Многе руралне девојке почињу да се баве спортом сањајући да стекну финансијску самосталност преко ових послова.

То може да им помогне и да стекну веће поштовање и осећај идентитета.

„Кад смо започињали са спортским клубом, нико није придавао значај овим девојчицама. Оне су увек биле грађанке другог реда у властитом дому, у друштву&qуот;, каже Вилас Бендре, млади тренер у клубу.

„Али смо схватили да кад се руралне девојке попну на лествици у животу преко спорта, њихови животи се значајно промене. Начин на који говоре, на који се држе, њихов стил живота, све се промени.&qуот;

Чак и ако не постану професионалне спортисткиње, многе чланице клуба доживе да им порасте самопоуздање и оне на крају успеју да убеде породице да им дозволе да иду на факултет и одложе брак док не буду мало старије.

А и заједница постаје толерантнија, а кад виде да девојчице тренирају, људи се више не мрште на њих.

Клуб финансирају тренери, или из наградног фонда који тим освоји на турнирима и повремених донација.

Већина девојчица је из сиромашних непривилегованих породица и не морају да плаћају никакве чланарине.

Поред тренинга током школске године, клуб организује и финансира резидентне спортске кампове у школи преко лета, обезбеђује храну као што су јаја, банане и млеко, и често им плаћа лечење спортских повреда.

Временом су страхови родитеља били развејани, али критичари понекад доводе у питање мотиве тренера.

„Људи индиректно говоре ствари као што су: 'Зашто не тренирате дечаке?'&qуот;, каже Даџи.

Али дечаци већ имају сасвим довољно прилика, а постоји јаз кад су у питању девојчице.

„Ми нисмо само њихови тренери&qуот;, додаје Вилас.

„Повремено смо им родитељи, усмеравамо их, дисциплинујемо, покушавамо да им помогнемо да донесу праве изборе.&qуот;

А Мина зна који је прави потенцијал ове драгоцене прилике: „Желим да будем најбоља нападачица и најбоља капитенка у индијском тиму за кабади&qуот;, каже она, усуђујући се да сања о медаљама, шампионатима и да ће оставити обичан живот сеоске девојке за собом.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 06.03.2025)