Како су жене из Конга победиле колонијалну историју

Мари-Хозе Лоши је са четири године била одвојена од породице у белгијском Конгу у колонијална времена.

Преместили су је више од 600 километара и сместили у католичко сиротиште да би одрастала међу незнанцима.

„Биле смо ишчупане из нашег окружења и остале с отвореним ранама за читав живот&qуот;, каже ова данас 76-годишњакиња.

„Украли су нам нашу младост и наше детињство&qуот;, додаје.

Мари-Хозе је само једна од хиљаде деце које је држава систематски одузимала њиховим породицама и смештала у институте којима је углавном управљала католичка црква због њиховог порекла мешане расе.

„Осећала сам се изгубљено, плакала сам. Била сам одвојена од мајке и убачена међу незнанце који чак нису говорили мој језик.

„Једино што нам је било заједничко је да смо били мешане расе&qуот;, присећа се Мари-Хозе Лоши.

Деценијама касније, она и четири друге жене које су одрасле у истој католичкој мисији добиле су историјску судску битку за обештећење.

Али ожиљци из њихове прошлости још увек су дубоки.

• Извињење белгијског краља у Африци: Наш колонијални режим је био расистички
• Златне кочије и мрачна историја - симбол холандских монарха одлази у историју
• Ужаси колонијализма: Како је и зашто осакаћено тело једног од највећих хероја Африке Патриса Лумумбе

Историјска судска одлука

Моник Биту Бинги, Леа Таварес Муџинга, Ноеле Вербекен, Симоне Нгалула и Марие-Хозе Лоши покренуле су судску тужбу за исплаћивање одштете против белгијске владе 2021. године.

Био је то први случај у Белгији који је истакао пример хиљаде деце белих досељеника и црних локалних жена која су на силу одвојена од њихових породица током 1940-их и 1950-их 20. века.

У децембру је Бриселски апелациони суд оборио ранију одлуку суда према којој је прошло превише времена да би оне имале право на обештећење.

Апелациони суд је пресудио да су дела државе била злочин против човечности – „план да се систематски траже и отимају деца црне мајке и белог оца&qуот; – због чега овај злочин не застарева.

Судије су отмице описале као „нехумани чин прогона&qуот;.

„Ова судска одлука је историјска. То је први пут да је белгијски суд признао злочин против човечности за нешто што се десило током колонизације.

„Ово поставља преседан – не само за Белгију, већ потенцијално за бивше колонијалне силе широм света&qуот;, каже Мишел Хирш, једна од адвокаткиња пет жена.

„Судска одлука не само да признаје патњу ових пет жена: већ признаје да је злочин починила сама белгијска држава&qуот;, додаје правница.

Жене су испрва тражиле одштету од 50.000 евра.

Да су изгубиле биле би у обавези да плате обештећење држави засновано на оригиналној траженој цифри.

Али за Мари-Хозе, суштина овог случаја није у новцу.

Као и друге жртве, она је крила трауму из детињства од властите деце и унучади.

„Живеле смо у срамоти и нисмо могле да испричамо нашој деци ништа о таквом животу.

„Али захваљујући нашим адвокатима, смогле смо храбрости да сведочимо&qуот;, прича она.

'Напуштена по дефиницији'

Белгијска влада је 2019. упутила званично извињење за процењених 20.000 жртава присилних раздвајања од породица у савременој Демократској Републици Конго, баш као и у Бурундију и Руанди.

Немогуће је знати тачан број метиса (мелеза), односно деце мешане расе, које је погодила белгијска политика из времена колонијализма, као и безброј других погођених породица, каже Бамби Купенс, антрополошкиња и виша истраживачица белгијског Краљевског музеја за Централну Африку докторка.

„У Руанди и Бурундију, деца су довођена у интернате много систематскије него што је то био случај у Конгу&qуот;, каже она.

Докторка Купенс каже да је то било због величине земаља, јер су биле мање и ређе насељене од тадашњег Белгијског Конга.

Поред интерног пресељења деце, влада је слала децу и у Белгију, често им мењајући презимена и раздвајајући браћу и сестре не нудећи им тамошње држављанство кад би постали пунолетни.

Докторка Купенс се присећа невероватног случаја двојице браће, одведених из њиховог дома и одгојених у различитим белгијским регионима, што је значило да је један одрастао говорећи холандски, а други француски.

Тек кад су били у 60-тим успели су да пронађу један другог.

Невероватан труд које су власти улагале у читав процес био је, према докторки Купенс, неопходан да би се учврстила и одржала колонијална владавина.

„Из колонијалне перспективе, у тренутку кад је црна жена родила дете мешане расе, оно се сматрало по дефиницији напуштеним.

„Свако дете мешане расе доживљавало се као доказ да расна сегрегација не може да се одржи. Дечаке су доживљавали као потенцијалне побуњенике, а девојчице као да им је неминован живот проституције&qуот;, прича научница.

'Победа за колонизоване народе свуда'

За адвокаткињу Мишел Хирш, пресуда има потенцијал да сруши брану.

„Ово је победа за колонизоване народе свуда.

„Друге жртве ове политике, хиљаде оних који су доживели исте ствари као моје клијенткиње, сада могу да траже правду&qуот;, каже она.

„Не смемо да заборавимо да многи од ових људи нажалост више нису са нама, али шта је са њиховим потомцима? Могао би да постоји основ за наследнике жртава да такође траже правду&qуот;, додаје.

Хирш жели да белгијски парламент усвоји закон сличан аустралијским или канадским политикама репарације, према ком су милиони долара исплаћени жртвама систематских отмица и одвајања домородачке деце од њихових породица.

Хирш, коју је инспирисала расправа о репарацијама у Аустралији и Канади, верује да би овај случај могао да нагна не само Белгију већ и „друге бивше колонијалне силе&qуот; да усвоје сличну политику.

Она верује да би ова скорашња пресуда могла да уради много више у правном смислу.

Чињеница да је овај случај дефинисан као злочин против човечности и не застарева, значи да би и друге врсте злочина које су починиле колонијалне власти могле да имати обештећење, без обзира када су били.

Трајна стигма

За Антоанет Увонкунда, стигма и последице политике ових колонија и даље су и те како стварни.

Њено удружење, Мéтис ду Монде (Људи мешане расе света) са седиштем у Белгији, основано је да помогне људима са наслеђем мешане расе у њеној родној Руанди.

Ова група помаже људима мешане расе да се повежу са архивама како би пронашли чланове породице и сакупили средства за омладину за одлазак у школу, између других акција у заједници.

Увонкунда каже да је један од разлога зашто је основала Мéтис ду Монде што је присуствовала колонијалној пракси раздвајања деце мешане расе рођеним очима.

„Одрасла сам на југу Руанде близу једне од ових католичких институција која је прихватала децу.

„Сећам се како сам слушала приче о мајкама које су 'изгубиле' децу, чија су деца била послата у Белгију и сећам се како сам одрастала питајући се 'зашто?'&qуот;, прича она.

Као и многи активисти, Увонкунда је била „усхићена&qуот; кад је чула за најновију пресуду.

„Ово ће морати да отвори врата, ништа ме не занима, мислим да Белгија сада нема избора и мора да почне да поставља себи нека питања.

„Има много људи који су пропатили као те жене, а ми нећемо само седети овде скрштених руку&qуот;, каже она.

За Увонкунду, која је и сама мешане расе, има много тога што може да се уради за метисе који живе у руралним областима и даље пате од дискриминације.

„Људи ме и даље питају откуд да говорим локални језик&qуот;, смеје се она.

Додаје да је „једна од ствари које говоре метисима у Руанди да је то њихова земља и да морају да пронађу властито место у њој.&qуот;

Говорећи неколико недеља после белгијске пресуде, Мари-Хозе је са тим сагласна са тим.

„Имам сузе у очима док ово говорим, али сегрегација коју смо осећали зато што смо мешане расе нас је пратила све до данашњег дана.

„Не осећамо се прихваћено, нисмо црни, а ни довољно бели, немамо места за које осећамо као да му припадано&qуот;, каже она.

„Сада ходамо високо уздигнуте главе. Тајне које смо чувале толико дуго изашле су на видело.

„Ако људи желе да нам се смеју или аплаудирају, није важно. Урадиле смо оно што смо морале, зато што је терет био превелики да бисмо га носиле.&qуот;

Додатно извештавање: Ефрем Гебреаб

• Косово: Приче родитеља који су изгубили децу током сукоба
• Очајне породице у Сирији траже одговоре о деци несталој у време бившег режима
• Нежељена деца Вијетнамског рата

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 06.05.2025)