'Сваки пут кад се укрцам у авион, помислим на Последњу екскурзију'

Пре 25 година, први наставак плашио је људе претварајући свакодневне сценарије у смртоносне замке.

Данас, после 14-годишње паузе, Последња екскурзија: Наслеђа надоградио је формулу.

„У смрти нема несрећних случајева, нема случајности, нема незгода, и нема бекства.&qуот;

То су узнемирујући речи свезнајућег погребника Вилијама Бладворта (ког играТони Тод) у првој Последњој екскурзији (2000), хорор филму без маскираног убице, крвожедног вампира или зомбија што прождиру мозак жртве - ту је само свеприсутна сабласт смрти и сурове стварности.

Без обзира колико далеко бежали или колико се добри сакрили, она ће доћи по све нас.

Ономад, у првом филму, смрт свакако није дошла мирно по групу средњкошколаца и њиховог професора, који су замало избегли губитак живота када су изашли из авиона, злосрећног лета 180 непосредно пре него што је експлодирао.

И то захваљујући томе што се једном од њих јавио предосећај само да би открили да Мрачни косач жели да им се освети зато што су му осујетили планове.

И тако наредних 90 минута, публика стрепи гледајући како овај невидљиви антагониста припрема неке од најсложенијих и најшокантнијих смрти које могу да се замисле за сваког преживелог, у шта спадају све врсте рутинских предмета, од штрика до кухињских ножева.

Млада публика из читавог света излазила је из биоскопа плашећи се свега око себе.

„Имала сам 15 година, гледала сам филм са другарима, и хватали смо се једни за друге.

„То са авионом је била чиста генијалност, зато што сваки пут кад бих се укрцала у авион, помислила бих на Последњу екскурзију&qуот;, каже Дајана Али Чајер, миленијалка и редитељка, за ББЦ.

• Сувише страшни за гледање - шест забрањених хорор филмова
• Зашто волимо хорор филмове?
• Сва лица вештица на филму

Чедо сценаристе Џефрија Редика, Последња екскурзија је пошла корацима тинејџерских хорор класика, попут Вриска (1996) и Знам шта сте радили прошлог лета (1997), да би постигла огроман успех на благајнама, успут истраумиравши читаву једну генерацију посетилаца биоскопа.

„Као миленијалци одрасли смо на слешерима из деведесетих, а сви су они имали тај кул спој младих звезда онога времена са савршеном равнотежом страшног и забавног -Последња екскурзија је деловала као да је део тог таласа&qуот;, каже за ББЦ Мајк Мансер, водитељ подкаста Еволуција хорора.

„Сећам се да сам видео плакате за њега и помислио: 'Ово је и тако по мом укусу'&qуот;, додаје он.

Али захваљујући његовом бруталном, нихилистичком заплету, он је такође и померио сказаљку за тинејџерски хорор, додаје Мансер.

„Више нисмо имали маскираног убицу, није било мотива, само смо гледали људе како умиру и како их заскаче нешто потпуно неочекивано.&qуот;

Филм је на крају изнедрио четири наставка, од којих је сваки задржао основну формулу, али сваки пут дижући улог још сложенијим начинима за окончање људског живота, пре него што је отишао на 14-годишњу паузу.

Али сада се коначно вратио са шестим наставком, Последња екскурзија: Наслеђа, чији заплет повезује сваки претходни филм.

„Било нам је веома важно да провучемо иглу с концем тако да филм очигледно буде део канона франшизе и део лозе свих претходних филмова.

„Али такође смо желели да буде невероватно свеж и непредвидив за све људе који воле ове филмове&qуот;, каже за ББЦ корежисер Зек Липовски.

Од идеје до екрана

Франшиза је започела кад је 27-годишњи Редик читао новински чланак док је летео из Њујорка назад у родну савезну државу Кентаки.

Вест је описивала жену која је избегла да се нађе у авионској несрећи зато што је заменила летове због лошег осећаја који је њена мајка имала у вези са првобитним авионом.

То га је инспирисало да напише „спек скрипт&qуот;, илити ненаручени сценарио, за његову омиљену ТВ серију Досије Икс, у којој је „Скалин брат имао тај предосећај&qуот;, објашњава Редик.

„Помислио сам, шта ако су преварили смрт и сад смрт почне да их јури.&qуот;

Радећи у оно време за Њу Лајн Синема, Редик је показао сценарио за ову епизоду колегама који су били толико инспирисани оригиналношћу концепта да су га убедили да га напише као потпуно засебан целовечерњи филм.

„Постоје натрухе Предсказања у Последњој екскурзији, где имате то мало ђавоље дете Демијена који наводи са се лоше ствари дешавају људима.

„Али мислим да је иначе прилично јединствен&qуот;, каже Мансер.

Сценарио је прошао кроз мноштво промена пре него што је 1999. године започело снимање на Лонг Ајелнду и у Ванкуверу.

„У оригиналној причи, смрт је била сила која је преузела контролу над детективом који истражује случај&qуот;, објашњава Редик.

„Сазнајете да му је срце стало истовремено кад се десила авионска несрећа, тако да је есенција смрти ушла у њега и сад он убија преживеле из несреће.&qуот;

Али што се тиче Крега Перија, који је радио на сваком филму из серијала, он је желео да се филм усредсреди на „укрштање свих случајности и питање 'шта би било кад би било'&qуот; из оригиналног синопсиса на три стране.

„Свако је у неком тренутку живота доживео осећај већ виђеног или она необичан, непријатни осећај да ће се десити нешто лоше&qуот;, каже он за ББЦ.

„Или, насупрот томе, кад замало избегнете смрт, па почнете да се питате, да нисам скренуо лево већ десно, можда бих сад био мртав.&qуот;

Пошто је суштину сачињавао толико суморан фатализам, убачен је несташлук да би се направила равнотежа чим су искусни аутори Досијеа Икс Џејмс Вонг и Глен Морган ускочили у причу.

Они су претворили смрт у много разигранијег лика преко његових детаљних планова за убиство, инспирисаних славним цртежима покојног америчког илустратора Руба Голдберга „његових уређаја ланчане реакције&qуот; - измишљеним инвенцијама „где А мора да погоди Б, који мора да погоди Ц, који мора да погоди Д, у савршеном следу да би машина прорадила&qуот;, каже Пери.

А опет студио није могао да замисли антагонисту ког не можете да видите.

„Обично имате Фредија, или Џејсона, или неку визуелизацију против које протагонисти морају да се боре, тако да ме је студио натерао да убацим тог правог анђела смрти у сценарио&qуот;, присећа се Редик.

Идеја је била да се појави физичка фигура да би из сенке зачикавала протагонисту Алекса (Девон Сава), коме се јавио лош предосећај.

Срећом по Редика, Вонг и Морган су пружили отпор и на крају је било по њиховом, са оригиналном визијом смрти као апстрактне силе која постаје опипљива само преко елементарних непогода, као што су налет ветра или цурење воде, које су назначавале присуство смрти и њене фаталне махинације.

„Желели смо да то оставимо у оквиру природнијих елемената, који су саставни део арсенала који смрт користи&qуот;, каже Пери.

„Дакле, вода, ветар, струја, проста ерозија земље, гравитација – све су то ствари којима је смрт имала лак приступ, да би манипулисала неживим предметима.&qуот;

У Наслеђима, персонификација смрти је још више узнапредовала, када су филмаџије почеле да користе АЈМЕКС камере да би публици показали да је смрт стигла.

„И у овако снимљеној верзији филма, перспектива смрти се прошири на екрану.

„Свака сцена у којој стигне смрт, прелазимо на АЈМЕКС да можете да осетите смрт како долази са сваким крупном планом свакодневних предмета&qуот;, каже ко-режисер Адам.

Учинити нешто банално злокобним било је кључно за „трауматизујући фактор&qуот; Последње екскурзије, како то каже Пери, са свиме, од шоља за кафу до тримера за длаке у носу што може да постане потенцијална претња, али то није увек било лако извести.

„Учинити да редослед несрећних случајева функционише прилично је тешко&qуот;, каже Пери, „јер кад креативно осмислите нешто, морате да замислите како ће све те ствари да се сударају једна с другом на уверљив начин да публика не би била избачена из тренутка.&qуот;

Оно што покреће ове сцене је драмска иронија свести публике да, било да сте у зубарској столици или у соларијуму, ликови нису свесни да се налазе у средишту смртоносне замке.

„Публика зна да нешто у просторији манипулише елементима, тако да истог момента почињу да се поистовећују са ликовима, показујући на екран и вриштећи.

„И тако ви гледате у конзерву туњевине и после два или три кадра, то више није конзерва туњевине, то је инструмент смрти&qуот;, додаје Пери.

Пребацивање главних ликова са одраслих на тинејџере, био је кључни елемент атрактивности прве Последње екскурзије.

Тинејџерски хорор у то време је био главна ствар и већ препознатљиви глумци као што су Сава, Али Лартер из Варсити Блуес, Кер Смит из Досоновог света и Шон Вилијамс Скот из Америчке пите били су магнет за млађу публику.

„Гледала сам Девона Саву у Залудним рукама&qуот;, каже Чајер, мислећи на хорор комедију из 1999. године коју је глумац снимио непосредно пре тога.

„И зато кад сам сазнала да глуми и у Последњој екскурзији, желела сам да је гледам.&qуот;

За тврдокорне љубитеље хорора, уврштавање Тода, славног по улози Кендимена у истоименом филму из 1992. године, као кључног лика који објашњава читаву премису, био је практично шлаг на торти.

„Он вам даје хорор легитимитет.

„То натприродно зло које долази по вас, идеја проклетства, то се све повезује са Кендименом&qуот;, објашњава Мансер.

По појављивању, Последња екскурзија је зарадила 112.036.870 долара широм света, на продукцијском буџету од 23.000.000 и наставак је одмах био одобрен.

„Гледаност већине хорор филмова опадне за 50 одсто после првог викенда, а ми смо гледали како се филм пење на благајнама&qуот;, присећа се Редик.

Он је добио прилику да ради на следећем наставку са свежим обртом - нова кохорта тинејџера и одраслих ликова успевају да избегну првобитну намењену смрт, још пре догађаја из Последње екскурзије 2, зато што су преживели из ФД1 сишли са озлоглашеног лета 180.

„Тако се прати како се паукова мрежа ефеката уклапа у чињеницу да су сви наши животи повезани&qуот;, додаје.

Кључни елементи франшизе

Сваки филм из серијала Последња екскурзија је повезан на неки начин, мали или велики.

Од једног лика који је преварио смрт зато што је други лик, у засебном филму, узео последњу биоскопску карту намењену за њега, до огромног обрта Последње екскурзије 5 да је он преднаставак оригиналног филма - главни јунак преживљава до самог краја тог филма, само да би страдао на лету 180.

„У томе се крије део главне забаве ове франшизе.

„Не би ли било забавно видети како се сва та повезаност заправо реализује?

„Мрежа смрти је много детаљнија и виша математика него што смо могли да замислимо.

„Од тога да седнете у кревету и кажете себи: 'Не желим ни да устанем&qуот;, каже Пери.

Кад су у питању конкретне језиве секвенце, Последња екскурзија 2 је донела један од најупечатљвијих призора деструкције у читавој франшизи са уводном сценом масовне несреће на ауто-путу у којој учествује камион са деблима.

„И даље сваки други дан добијем мимове са камионом са деблима&qуот;, каже Редик.

Али, шире гледано, она је заиста поставила образац за све те смрти.

„Увек постоји најмање један тренутак у ланцу догађаја које лик сам покрене а који узрокује осећај да ваша дела заиста одређују да ли ћете живети или умрети&qуот;, каже Пери.

„И мора да постоји тренутак пуке глупе среће, само превртљиви Прст судбине који вас куцне по рамену и каже: 'Обрати пажњу.' Све остало је само координација свих тих природних елемената.&qуот;

А та координација подразумева много навођења на криви траг.

Узмите на пример смрт Евана Луиса , преживелог добитника лутрије из Последње екскурзије 2, изазвану шпагетама - најомиљенији тренутак из читаве франшизе за Липовског.

Он се оклизне на шпагете и тад помислите да ће то да га убије, али то се не деси.

Каденца те сцене била је смерница за њега и ко-режидера Адама Стајна.

„Последња екскурзија је јако предвидива, ви знате да ће сви ликови редом умрети.

„И зато увек покушавамо да осмислимо начине како да то изврнемо наглавачке&qуот;, каже Стајн.

„Врло је често у претходним филмовима да се пребаците на лика који је сам на неком опасном месту и публика одмах зна да је он готов.

„Ми користимо то очекивање, потом га изокренемо, променимо и окренемо ствари наглавачке да бисте непрестано говорили: 'Хеј, чекај мало, па ја не знам ко је следећи'&qуот;, додаје Липовски.

А опет у сваком филму, прича мора да пружи прилику ликовима да се изборе са свим.

У Наслеђима, тај покушај се одиграва преко студенткиње која жели да извуче породицу из циклуса смрти покренутог са предсказањем њене отуђене баке која ја преварила смрт шездесетих.

„Како остварити егзистенцијалну страву кад смрт јури за вама а да ви и даље дајете ликовима моћ да спрече те напоре?&qуот;, пита се Пери.

У петој Последњој екскурзији, ликовима постане јасно да могу да преваре смрт убијањем других ликова.

„Ако убијете некога, добијете онолико живота колико је њима било преостало, што поставља морално питање да ли сте спремни то да урадите или не&qуот;, каже Пери.

И заиста, те тешке и озбиљне теме једнако су део привлачности франшизе као и инвентивне секвенце смрти.

Оне терају публику да размишља о властитој смртности као и о питањима која су заједничка за све: Шта бисте све урадили да преживите?

Кад бисте знали да смрт долази, да ли бисте се сакрили, као лик Али Лартер у Последњој екскурзији 2, или бисте живели живот пуним плућима?

То што се франшиза не везује ни за један конкретан систем вере чини егзистенцијалне идеје са којима се хвата у коштац још пријемчивијим.

„Нисам желео да вежем смрт ни за једну конкретни веру или културу.

„Наши филмови не покушавају да вам намећу било какве поруке, али, уз мало среће, оно што публика закључи из њих је да је живот драгоцен&qуот;, каже Редик.

Тај етос има посебну тежину у Наслеђима због Тодовог присуства.

Глумац је преминуо у новембру 2024. године, а овде се појављује у последњој улози на великом платну, која обухвата потресан и, како се испоставља, импровизован монолог.

„Рекли смо му да батали сценарио и да нам говори о ономе што му је на памети, а он је рекао: 'Негујте, прихватите и волите сваки тренутак који имате, зато што никад не знате кад ће свему доћи крај'.

„И то је одговарало и лику и франшизи, али је то и он, као глумац, који се обраћа директно публици о властитом наслеђу, властитом делу, о његовим осећањима о животу и смрти, све је то упаковано заједно&qуот;, присећа се Липовски.

Наслеђе и културолошки утицај Последње екскурзије су и даље снажни, поготово данас кад га препознајете у другим филмовима као што је овогодишњи Мајмун, са слично сложеним секвенцама смрти.

А што се тиче франшизе коју покреће безброј начина на које можемо да умремо, постоји и безброј могућности за наставке.

Ако Наслеђа буду добро прошла на благајнама, могли бисмо да доживимо да се универзум прошири дубље у историју - Стајн и Пери верују да су идеје пиратског брода и „Игре престола која среће Последњу екскурзију&qуот; већ биле разматране за будуће делове.

Али без обзира на то где заврши прича сваке појединачне Последње екскурзије, постоји једна константа - смрт нас све изједначава, тако да само останите опрезни и пратите знакове.

„Ако се возим а испред мене је камион са деблима, пребацићу се у другу траку&qуот;, каже Чајер.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу.

Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• Мало гледаш, па се сакријеш: Сцене којима нас је Џон Карпентер купио
• Правда за Петак тринаести
• Како да снимите хорор филм, а да буде заиста страшан

(ББЦ Невс, 06.22.2025)