Priča o neuparenim konjima
Danas pre 6 sati | Radiša Dragićević
Pogled kojim mogu obuhvatim mesto odrastanja, sem letnjeg sunca koje nad glavom prži, nije isti kao pre pola veka: namesto stabala koja niču iz sredine nekadašnjih puteva, urastaju staze i dvorišta, šiblja i trnja koje kite njive – ovde je nekada klasao život i nalivene bašte blještale mirisima i zelenilom pod suncem na zalasku.
Namesto tamnih prozora i mukle tišine čula se vreva, a uveče, pred starim zadružnim domom, u oblaku prašine ječala je graja: dve malobrojne ekipe na malom fudbalu (za zamene nije bilo), a publika od naših vršnjakinja i onih koji nisu odlazili kućama dok pivo ne izvetri, lošima u igri je vikala: Izađi, da pojačaš ekipu! Jutrom smo, od ranog proleća, išli u polja, na njive. Nisu brektali traktori ni mirisala zgorela nafta: rogate volove (krave su bile nepogodne zbog
