Сви Младићеви људи: Оперативци који су спровели геноцид

„Свако од нас има већу или мању количину зла у себи и зависи од околности да ли ће то зло испливати.

„Врло је мало људи уопште на свету, и сад и увек, који су карактерно и морално чврсти да се одупру кад крене спирала ужаса и лудила&qуот;, утисак је Ивице Ђикића, хрватског новинара и аутора документарног романа о сребреничком геноциду „Беара&qуот;.

Ђикић је годинама истраживао оне који су директно учествовали у масакру више од 8.000 бошњачких младића и мушкараца и касније били осуђени за ратне злочине и геноцид почињен у јулу 1995.

Поред Ратка Младића, ратног команданта Војске Републике Српске (ВРС) и политичког вође Срба из Босне Радована Караџића, осуђених на доживотне робије за геноцид и злочине у Сребреници, пред међународним и домаћим судовима приближно 50 људи кажњено је на више од 700 година затвора.

Међу осуђенима за геноцид су генерал Радислав Крстић, заменик команданта Дринског корпуса ВРС, Здравко Толимир, Младићев помоћник и начелник Генералштаба ВРС за безбедност, њему подређени Љубиша Беара, начелник безбедности Главног штаба ВРС, као и Вујадин Поповић, начелник безбедности Дринског корпуса ВРС.

Упоређивањем каријера осуђених официра може се са сигурношћу утврдити да су у доба Југословенске Народне Армије (ЈНА), током 1980-их и почетком 1990-их, већином били на положајима у истим војним областима као и Младић.

Ко су осуђени и какве су им биле улоге у јулу 1995. године?

Ивица Ђикић није случајно одабрао Беару за главног лика документаристичког романа о Сребреници, иако све осуђене везује чињеница да су пре рата у бившој заједничкој држави били школовани и високо позиционирани официри Југословенске народне армије, углавном из обавештајно-безбедносних кругова.

Готово свако од њих је током каријере у ЈНА, која је по правилу носила селидбе и живот у различитим градовима некадашње Југославије, у освит ратова 1990-их био на служби и у Книну у Хрватској.

У лето 1991. године, када почињу међунационални сукоби у Хрватској, на челу Книнског корпуса ЈНА је Ратко Младић, и ту се путеви ових официра укрштају.

Челници ЈНА која је баштинила идеје антифашизма и братства и јединства југословенских народа у то време постају „српски официри&qуот;.

„По доктрини, људи из обавештајно-сигурносног дела били су задужени да се баве стрељањима, то им је у опису посла у свакој војсци, а у ЈНА је било баш прописано.

„Међутим, Беара је мало специфичан случај, ови остали су једнодимензионални људи, национално освешћени већ на почетку рата, а он се са закашњењем укључио у тај воз&qуот;, каже Ђикић.

Током разговора са хашким истражитељима 2000. године, Радислав Крстић је тврдио да сву одговорност за злочине у Сребреници сносе Младић и „кнински клан&qуот; старешина који су га пратили још од 1991.

• Долина гробница и данас крије мрачне тајне масакра у Сребреници
• Геноцид у Сребреници 30 година касније: Ко је осуђен у Хагу, Србији, Босни и Хрватској
• 'Прешли су': Како се стрипом чува сећање на Сребреницу

Љубиша Беара, оперативац

Ђикић Беару описује као допадљивог каријеристу који је постепено напредовао ка самом врху југословенске војне безбедности.

Иако му је посао био да буде невидљиви оперативац и хладнокрвни моћник из сенке, што ће се посебно потврдити током офанзиве на Сребреницу 1995, Беара је чак и као шеф безбедности Војно-поморске области у хрватској луци Сплит био радо виђен комшија пре рата.

Презиме је делио са рођаком, познатим голманом сплитског фудбалскиог клуба Хајдук Владимиром Беаром, и многи су се радо дружили са њим.

Ипак, када му је дат задатак да после заузимања Сребренице организује превоз хиљада бошњачких заробљеника, стрељање, укоп и размештање посмртних остатака, извршио га је „као сваки други посао&qуот;, каже Ђикић.

„Из његове комуникације са другим официрима, кад тражи људе који ће убијати, аутобусе, гориво, одатле је јасно да све то схвата као посао, а не као неку емоционалну освету за 'буну против дахија', како је говорио Младић.

„Другачије се то не би могло ни направити&qуот;.

За свега неколико дана – операција је била завршена, захваљујући Беари.

„Ако занемаримо морални аспект, са техничке стране је то било јако компликовано – стотине аутобуса у погону које треба пронаћи, људе који ће да чувају заробљенике, десетине ровокопача да копају гробнице, комунални радници, возачи...

„Као да организује неку врсту жетве, само што се овде ради о људима&qуот;, описује Ђикић.

Упркос доказима и сведоцима, све до његове смрти 2017, Беарина одбрана пред Међународним судом у Хагу заснивала се на тврдњи да он тих дана није био у Сребреници, већ да је 14. јула славио 56. рођендан с пријатељима у Београду.

Ни после правоснажне пресуде, Беара се није оглашавао, баш као ни после окончања рата у Босни 1995. и одласка у Хаг 2004. године.

„Живи самозатајно као пензионер у Београду, креће се у кругу породичних пријатеља, нема контаката са ратним друговима, ни са Толимиром или са Младићем у том периоду&qуот;, каже Ђикић.

Вероватно се надао да неће бити оптужен и да ће бити крив, само онај који је наредио, а не он који је радио свој посао, оцењује.

„Живео је у уверењу да његова кривња није важна, а он је све смислио.

„Младић је дао наредбу, али све након тога је смислио Беара - и у којим школама ће људи бити заточени, где ће их убијати, све је то смислио у ходу, уз помоћ Вујадина Поповића&qуот;, наглашава Ђикић.

Радислав Крстић, први осуђени за геноцид

Радислав Крстић, бивши генерал ВРС, први пут је у новембру 2024. у писму Уједињеним нацијама признао геноцид над Бошњацима у Сребреници, за који је као први осуђен пред Трибуналом у Хагу.

После 26 година у затвору, тражио је пуштање на слободу, али је одбијен, иако је одслужио две трећине казне.

Крстић је дуго негирао кривицу, али је последње три године у више наврата рекао да је крив и да „сноси велику личну одговорност за страшне злочине који су почињени током и након пада Сребренице”.

Радислав Крстић, рођен 1948, после завршене војне школе Југословенске народне армије распоређен је у Приштински корпус ЈНА у којем је, почетком 1991. био распоређен и Ратко Младић.

Од 1992. прикључује се Војсци Републике Српске.

Почетком јула 1995. је као генерал-мајор обављао дужност начелника штаба и заменика команданта Дринског корпуса, задуженог, између осталог, и за област око Сребренице.

Ухапшен је 2. децембра 1998. и већ наредног дана пребачен у Хаг.

Осуђен је за геноцид, злочине против човечности и кршења закона или обичаја ратовања 2001. на 46 година затвора.

После жалбе 2004. пресуда је преиначена, те је осуђен за помагање и подржавање геноцида, злочине против човечности и кршења закона или обичаја ратовања на 35 година затвора.

Била је то прва правоснажна пресуда у којој је Трибунал у Хагу утврдио да је Војска Републике Српске у Сребреници починила геноцид.

Боравио је у различитим притворским јединицама.

Повређен је у тучи у затвору „Вејкфилд&qуот; у западном Јоркширу 2010. када су га напала тројица муслиманских затвореника.

Одатле је пребачен у затвор у Пољску 2014. године, а сада је у притворској јединици УН у Хагу.

Здравко Толимир, Младићева 'десна рука'

Бивши генерал и начелник Генералштаба за безбедност ВРС осуђен је на доживотну робију за геноцид почињен у Сребреници пред Трибуналом у Хагу.

Ухапшен је у Србији 2007. године.

На суђењу је утврђено да је био „десна рука&qуот; Младића.

„Оптужени не само да је имао сазнања о геноцидним намерама осталих, већ их је и сам имао.

„Зато је одговоран за злочин геноцида&qуот;, рекао је судија Кристоф Флуге.

По изрицању пресуде, Толимир је устао, скинуо наочаре, прекрстио се три пута, али није показивао емоције када је саопштено да ће остатак живота провести у затвору.

„Желим да се овај поступак заврши у складу с Божијом вољом&qуот;, рекао је претходно.

Оптужен је да је свесно учествовао у присилном протеривању Бошњака из енклава Сребреница и Жепа, знајуц́и да ц́е се „појединачна убиства догодити као резултат заједничког злочиначког подухвата&qуот;.

„Његови људи... били су на местима притварања, погубљења и сахрањивања, осигуравајуц́и да у операцији убиства изврше зли посао, док се не испали последњи метак и не сахрани последње тело&qуот;, рекло је тужилаштво.

Судило му се и за окрутно и нехумано поступање са бошњачким цивилима који су били притворени у Братунцу и Зворнику, као и за уништавање и крађу бошњачке имовине.

Оптужен је да је помогао у онеспособљавању трупа УН током напада ВРС на Сребреницу лажуц́и Унпрофор, контингент Уједињених нација у Босни у то време.

Толимир је рођен у новембру 1948. у Гламочу, у Босни и Херцеговини.

После завршених високих војних школа у Југославији, био је, као и Младић, на служби у Македонији.

Као и Беара, службовао је у Сплиту, где га је затекао почетак рата и распада бивше заједничке државе.

Са Младићем се поново среће у Книну, да би заједно са њим дошао у Босну, где је 1993. године постављен за помоћника команданта за обавештајно-безбедносне послове Главног штаба ВРС.

После потписивања Дејтонског мировног споразума 1995. године, служио је као босански војни представник при Организацији за безбедност и сарадњу у Европи (ОЕБС).

Од новембра 1996. до јануара 1997. био је саветник Биљане Плавшиц́, бивше председнице Републике Српске, осуђене за за прогоне и злочин против човечности на 11 година затвора у Хагу.

У фебруару 2005. године Хашки трибунал га је оптужио за ратне злочине.

Преминуо је у затвору 2016. године.

Вујадин Поповић, Беарин сарадник

Начелник за безбедност Дринског корпуса ВРС осуђен је заједно са Беаром за масакр у Сребреници на доживотну робију пред Трибуналом у Хагу 2015. године.

Рођен је 1957. године у Шековићима у БиХ и почетком деведесетих служио је у сигурносној служби Книнског корпуса ЈНА, где су му Толимир и Беара били надређени, а познавао је и Младића.

У Хагу се изјаснио да није крив по оптужници за злочине почињене од уласка паравојних и снага ВРС у енклаве Сребреницу и Жепу.

Међутим, тужиоци су током поступка тврдили да је „свеукупност доказа&qуот; потврдила исказе кључних сведока да је Поповић био на местима злочина у околини Зворника и да је организовао и спроводио стрељања.

Као доказ, између осталог, цитирали су да је, по тајно прислушкиваним разговорима, Поповић 16. јула 1995. тражио 500 литара горива „за посао који ради у Пилици&qуот;, претећи да ће, у супротном, тај „посао&qуот; стати.

У оптужници се наводи да су у периоду од 1. августа до 1. новембра 1995. припадници војске и МУП‐а Републике Српске, међу којима је био и Поповић, учествовали у организованим и свеобухватним настојањима да се прикрију погубљења тако што су тела откопавали из примарних и изнова их покопавали у секундарне гробнице.

Казну служи у немачком затвору, а стекао је услов за ублажавање казне или помиловање, пошто се предао Хагу 2005. године.

Међутим, суд је захтев за превременим пуштањем на слободу одбио у јуну 2025.

Дражен Ердемовић, први признао злочине у Сребреници

Знатно ниже у хијерархији био је Дражен Ердемовић, војник 10. диверзантског одреда ВРС.

Међутим, био је први који се у Хагу 1996. изјаснио кривим за злочине у Сребреници.

Признао је да је, пошто су снаге ВРС заузеле Сребреницу у јулу 1995, учествовао у погубљењу стотина ненаоружаних босанских муслимана на пољопривредном имању Пилице у околини Зворника.

Према оптужници, лично је убио 70 људи.

Касније је сведочио у другим суђењима и пружио значајне и детаљне доказе о почињеним злочинима, због чега је осуђен на пет година затвора.

„У 10. Диверзантском одреду њих осам је за неколико сати убило 800-900 људи, међу њима је заиста било психопатских убица, који су ментално били 'рођене убице'.

„Али Беара и остали нису били психопате, они су свесно пристали да раде зло из свог мотива, да ли да буду награђени или из страха од казне”, каже Ђикић на основу бројних разговора са онима који су их познавали.

Ако се код Младића у Сребреници испољила нека психопатска црта - мржња и жеља за „осветом Турцима&qуот;, како је погрдно називао Бошњаке, код Беаре тога није било, додаје.

Младић и Караџић: Супротни карактери

Говорећи пред Скупштином српског народа у Босни у мају 1992. године, када је именован на чело ВРС-а у чину генерала, Младић је изрекао и чувено упозорење посланицима да би насилно раздвајање Срба од Муслимана и Хрвата, као прокламовани ратни циљ, представљало „геноцид”.

„Ми не можемо очистити, нити можемо имати решето да просијемо само да остану Срби или пропадну Срби, а остали да оду… Па, то је… то неће…

„Ја не знам како ће господин (Радован) Караџић и господин (Момчило) Крајишник објаснити свијету. То је, људи, геноцид”, казао је Младић.

Ипак, три године касније јединице под његовом командом извршиће масакр око 8.000 бошњачких мушкараца, за који су међународни судови утврдили да је геноцид.

Џон Симпсон, искусни ББЦ новинар који је извештавао из Босне током рата, испричао је да га ја Младић плашио, а да је Караџић био потпуно другачијег карактера.

„Чудан, луди визионар, у ствари. Увек је било много лакше разговарати с њим. Волео је да разговара са људима.

„Младић је хтео да се свађа, а Караџић да објасни његову идеју&qуот;, говорио је Симпсон за Н1.

Караџић је пре хапшења и испоручивања у Хаг 2008, био је један од најтраженијих светских бегунаца.

Данас осамдесетогодишњи политичар, песник и психијатар, који се током скривања представљао као Драган Дабић, осуђен је на доживотну робију коју служи у британском затвору.

Од стотина укључених директно или индиректно у злочине у Сребреници, успротивило се свега четворо или петоро људи и то углавном да се убијање помери из њихове зоне одговорности, напомиње Ђикић.

„Већина људи у таквим околностима једноставно подлегне злу које носи у себи&qуот;, закључује он.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• Како је окончано скривање хашког бегунца Ратка Младића
• Како је ухапшен Радован Караџић: „Луда кућа&qуот; и палачинке, 15 година касније
• Геноцид у Сребреници очима деце

(ББЦ Невс, 07.09.2025)