Svi Mladićevi ljudi: Operativci koji su sproveli genocid

„Svako od nas ima veću ili manju količinu zla u sebi i zavisi od okolnosti da li će to zlo isplivati.

„Vrlo je malo ljudi uopšte na svetu, i sad i uvek, koji su karakterno i moralno čvrsti da se odupru kad krene spirala užasa i ludila", utisak je Ivice Đikića, hrvatskog novinara i autora dokumentarnog romana o srebreničkom genocidu „Beara".

Đikić je godinama istraživao one koji su direktno učestvovali u masakru više od 8.000 bošnjačkih mladića i muškaraca i kasnije bili osuđeni za ratne zločine i genocid počinjen u julu 1995.

Pored Ratka Mladića, ratnog komandanta Vojske Republike Srpske (VRS) i političkog vođe Srba iz Bosne Radovana Karadžića, osuđenih na doživotne robije za genocid i zločine u Srebrenici, pred međunarodnim i domaćim sudovima približno 50 ljudi kažnjeno je na više od 700 godina zatvora.

Među osuđenima za genocid su general Radislav Krstić, zamenik komandanta Drinskog korpusa VRS, Zdravko Tolimir, Mladićev pomoćnik i načelnik Generalštaba VRS za bezbednost, njemu podređeni Ljubiša Beara, načelnik bezbednosti Glavnog štaba VRS, kao i Vujadin Popović, načelnik bezbednosti Drinskog korpusa VRS.

Upoređivanjem karijera osuđenih oficira može se sa sigurnošću utvrditi da su u doba Jugoslovenske Narodne Armije (JNA), tokom 1980-ih i početkom 1990-ih, većinom bili na položajima u istim vojnim oblastima kao i Mladić.

Ko su osuđeni i kakve su im bile uloge u julu 1995. godine?

Ivica Đikić nije slučajno odabrao Bearu za glavnog lika dokumentarističkog romana o Srebrenici, iako sve osuđene vezuje činjenica da su pre rata u bivšoj zajedničkoj državi bili školovani i visoko pozicionirani oficiri Jugoslovenske narodne armije, uglavnom iz obaveštajno-bezbednosnih krugova.

Gotovo svako od njih je tokom karijere u JNA, koja je po pravilu nosila selidbe i život u različitim gradovima nekadašnje Jugoslavije, u osvit ratova 1990-ih bio na službi i u Kninu u Hrvatskoj.

U leto 1991. godine, kada počinju međunacionalni sukobi u Hrvatskoj, na čelu Kninskog korpusa JNA je Ratko Mladić, i tu se putevi ovih oficira ukrštaju.

Čelnici JNA koja je baštinila ideje antifašizma i bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda u to vreme postaju „srpski oficiri".

„Po doktrini, ljudi iz obaveštajno-sigurnosnog dela bili su zaduženi da se bave streljanjima, to im je u opisu posla u svakoj vojsci, a u JNA je bilo baš propisano.

„Međutim, Beara je malo specifičan slučaj, ovi ostali su jednodimenzionalni ljudi, nacionalno osvešćeni već na početku rata, a on se sa zakašnjenjem uključio u taj voz", kaže Đikić.

Tokom razgovora sa haškim istražiteljima 2000. godine, Radislav Krstić je tvrdio da svu odgovornost za zločine u Srebrenici snose Mladić i „kninski klan" starešina koji su ga pratili još od 1991.

• Dolina grobnica i danas krije mračne tajne masakra u Srebrenici
• Genocid u Srebrenici 30 godina kasnije: Ko je osuđen u Hagu, Srbiji, Bosni i Hrvatskoj
• 'Prešli su': Kako se stripom čuva sećanje na Srebrenicu

Ljubiša Beara, operativac

Đikić Bearu opisuje kao dopadljivog karijeristu koji je postepeno napredovao ka samom vrhu jugoslovenske vojne bezbednosti.

Iako mu je posao bio da bude nevidljivi operativac i hladnokrvni moćnik iz senke, što će se posebno potvrditi tokom ofanzive na Srebrenicu 1995, Beara je čak i kao šef bezbednosti Vojno-pomorske oblasti u hrvatskoj luci Split bio rado viđen komšija pre rata.

Prezime je delio sa rođakom, poznatim golmanom splitskog fudbalskiog kluba Hajduk Vladimirom Bearom, i mnogi su se rado družili sa njim.

Ipak, kada mu je dat zadatak da posle zauzimanja Srebrenice organizuje prevoz hiljada bošnjačkih zarobljenika, streljanje, ukop i razmeštanje posmrtnih ostataka, izvršio ga je „kao svaki drugi posao", kaže Đikić.

„Iz njegove komunikacije sa drugim oficirima, kad traži ljude koji će ubijati, autobuse, gorivo, odatle je jasno da sve to shvata kao posao, a ne kao neku emocionalnu osvetu za 'bunu protiv dahija', kako je govorio Mladić.

„Drugačije se to ne bi moglo ni napraviti".

Za svega nekoliko dana – operacija je bila završena, zahvaljujući Beari.

„Ako zanemarimo moralni aspekt, sa tehničke strane je to bilo jako komplikovano – stotine autobusa u pogonu koje treba pronaći, ljude koji će da čuvaju zarobljenike, desetine rovokopača da kopaju grobnice, komunalni radnici, vozači...

„Kao da organizuje neku vrstu žetve, samo što se ovde radi o ljudima", opisuje Đikić.

Uprkos dokazima i svedocima, sve do njegove smrti 2017, Bearina odbrana pred Međunarodnim sudom u Hagu zasnivala se na tvrdnji da on tih dana nije bio u Srebrenici, već da je 14. jula slavio 56. rođendan s prijateljima u Beogradu.

Ni posle pravosnažne presude, Beara se nije oglašavao, baš kao ni posle okončanja rata u Bosni 1995. i odlaska u Hag 2004. godine.

„Živi samozatajno kao penzioner u Beogradu, kreće se u krugu porodičnih prijatelja, nema kontakata sa ratnim drugovima, ni sa Tolimirom ili sa Mladićem u tom periodu", kaže Đikić.

Verovatno se nadao da neće biti optužen i da će biti kriv, samo onaj koji je naredio, a ne on koji je radio svoj posao, ocenjuje.

„Živeo je u uverenju da njegova krivnja nije važna, a on je sve smislio.

„Mladić je dao naredbu, ali sve nakon toga je smislio Beara - i u kojim školama će ljudi biti zatočeni, gde će ih ubijati, sve je to smislio u hodu, uz pomoć Vujadina Popovića", naglašava Đikić.

Radislav Krstić, prvi osuđeni za genocid

Radislav Krstić, bivši general VRS, prvi put je u novembru 2024. u pismu Ujedinjenim nacijama priznao genocid nad Bošnjacima u Srebrenici, za koji je kao prvi osuđen pred Tribunalom u Hagu.

Posle 26 godina u zatvoru, tražio je puštanje na slobodu, ali je odbijen, iako je odslužio dve trećine kazne.

Krstić je dugo negirao krivicu, ali je poslednje tri godine u više navrata rekao da je kriv i da „snosi veliku ličnu odgovornost za strašne zločine koji su počinjeni tokom i nakon pada Srebrenice”.

Radislav Krstić, rođen 1948, posle završene vojne škole Jugoslovenske narodne armije raspoređen je u Prištinski korpus JNA u kojem je, početkom 1991. bio raspoređen i Ratko Mladić.

Od 1992. priključuje se Vojsci Republike Srpske.

Početkom jula 1995. je kao general-major obavljao dužnost načelnika štaba i zamenika komandanta Drinskog korpusa, zaduženog, između ostalog, i za oblast oko Srebrenice.

Uhapšen je 2. decembra 1998. i već narednog dana prebačen u Hag.

Osuđen je za genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona ili običaja ratovanja 2001. na 46 godina zatvora.

Posle žalbe 2004. presuda je preinačena, te je osuđen za pomaganje i podržavanje genocida, zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona ili običaja ratovanja na 35 godina zatvora.

Bila je to prva pravosnažna presuda u kojoj je Tribunal u Hagu utvrdio da je Vojska Republike Srpske u Srebrenici počinila genocid.

Boravio je u različitim pritvorskim jedinicama.

Povređen je u tuči u zatvoru „Vejkfild" u zapadnom Jorkširu 2010. kada su ga napala trojica muslimanskih zatvorenika.

Odatle je prebačen u zatvor u Poljsku 2014. godine, a sada je u pritvorskoj jedinici UN u Hagu.

Zdravko Tolimir, Mladićeva 'desna ruka'

Bivši general i načelnik Generalštaba za bezbednost VRS osuđen je na doživotnu robiju za genocid počinjen u Srebrenici pred Tribunalom u Hagu.

Uhapšen je u Srbiji 2007. godine.

Na suđenju je utvrđeno da je bio „desna ruka" Mladića.

„Optuženi ne samo da je imao saznanja o genocidnim namerama ostalih, već ih je i sam imao.

„Zato je odgovoran za zločin genocida", rekao je sudija Kristof Fluge.

Po izricanju presude, Tolimir je ustao, skinuo naočare, prekrstio se tri puta, ali nije pokazivao emocije kada je saopšteno da će ostatak života provesti u zatvoru.

„Želim da se ovaj postupak završi u skladu s Božijom voljom", rekao je prethodno.

Optužen je da je svesno učestvovao u prisilnom proterivanju Bošnjaka iz enklava Srebrenica i Žepa, znajući da će se „pojedinačna ubistva dogoditi kao rezultat zajedničkog zločinačkog poduhvata".

„Njegovi ljudi... bili su na mestima pritvaranja, pogubljenja i sahranjivanja, osiguravajući da u operaciji ubistva izvrše zli posao, dok se ne ispali poslednji metak i ne sahrani poslednje telo", reklo je tužilaštvo.

Sudilo mu se i za okrutno i nehumano postupanje sa bošnjačkim civilima koji su bili pritvoreni u Bratuncu i Zvorniku, kao i za uništavanje i krađu bošnjačke imovine.

Optužen je da je pomogao u onesposobljavanju trupa UN tokom napada VRS na Srebrenicu lažući Unprofor, kontingent Ujedinjenih nacija u Bosni u to vreme.

Tolimir je rođen u novembru 1948. u Glamoču, u Bosni i Hercegovini.

Posle završenih visokih vojnih škola u Jugoslaviji, bio je, kao i Mladić, na službi u Makedoniji.

Kao i Beara, službovao je u Splitu, gde ga je zatekao početak rata i raspada bivše zajedničke države.

Sa Mladićem se ponovo sreće u Kninu, da bi zajedno sa njim došao u Bosnu, gde je 1993. godine postavljen za pomoćnika komandanta za obaveštajno-bezbednosne poslove Glavnog štaba VRS.

Posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine, služio je kao bosanski vojni predstavnik pri Organizaciji za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS).

Od novembra 1996. do januara 1997. bio je savetnik Biljane Plavšić, bivše predsednice Republike Srpske, osuđene za za progone i zločin protiv čovečnosti na 11 godina zatvora u Hagu.

U februaru 2005. godine Haški tribunal ga je optužio za ratne zločine.

Preminuo je u zatvoru 2016. godine.

Vujadin Popović, Bearin saradnik

Načelnik za bezbednost Drinskog korpusa VRS osuđen je zajedno sa Bearom za masakr u Srebrenici na doživotnu robiju pred Tribunalom u Hagu 2015. godine.

Rođen je 1957. godine u Šekovićima u BiH i početkom devedesetih služio je u sigurnosnoj službi Kninskog korpusa JNA, gde su mu Tolimir i Beara bili nadređeni, a poznavao je i Mladića.

U Hagu se izjasnio da nije kriv po optužnici za zločine počinjene od ulaska paravojnih i snaga VRS u enklave Srebrenicu i Žepu.

Međutim, tužioci su tokom postupka tvrdili da je „sveukupnost dokaza" potvrdila iskaze ključnih svedoka da je Popović bio na mestima zločina u okolini Zvornika i da je organizovao i sprovodio streljanja.

Kao dokaz, između ostalog, citirali su da je, po tajno prisluškivanim razgovorima, Popović 16. jula 1995. tražio 500 litara goriva „za posao koji radi u Pilici", preteći da će, u suprotnom, taj „posao" stati.

U optužnici se navodi da su u periodu od 1. avgusta do 1. novembra 1995. pripadnici vojske i MUP‐a Republike Srpske, među kojima je bio i Popović, učestvovali u organizovanim i sveobuhvatnim nastojanjima da se prikriju pogubljenja tako što su tela otkopavali iz primarnih i iznova ih pokopavali u sekundarne grobnice.

Kaznu služi u nemačkom zatvoru, a stekao je uslov za ublažavanje kazne ili pomilovanje, pošto se predao Hagu 2005. godine.

Međutim, sud je zahtev za prevremenim puštanjem na slobodu odbio u junu 2025.

Dražen Erdemović, prvi priznao zločine u Srebrenici

Znatno niže u hijerarhiji bio je Dražen Erdemović, vojnik 10. diverzantskog odreda VRS.

Međutim, bio je prvi koji se u Hagu 1996. izjasnio krivim za zločine u Srebrenici.

Priznao je da je, pošto su snage VRS zauzele Srebrenicu u julu 1995, učestvovao u pogubljenju stotina nenaoružanih bosanskih muslimana na poljoprivrednom imanju Pilice u okolini Zvornika.

Prema optužnici, lično je ubio 70 ljudi.

Kasnije je svedočio u drugim suđenjima i pružio značajne i detaljne dokaze o počinjenim zločinima, zbog čega je osuđen na pet godina zatvora.

„U 10. Diverzantskom odredu njih osam je za nekoliko sati ubilo 800-900 ljudi, među njima je zaista bilo psihopatskih ubica, koji su mentalno bili 'rođene ubice'.

„Ali Beara i ostali nisu bili psihopate, oni su svesno pristali da rade zlo iz svog motiva, da li da budu nagrađeni ili iz straha od kazne”, kaže Đikić na osnovu brojnih razgovora sa onima koji su ih poznavali.

Ako se kod Mladića u Srebrenici ispoljila neka psihopatska crta - mržnja i želja za „osvetom Turcima", kako je pogrdno nazivao Bošnjake, kod Beare toga nije bilo, dodaje.

Mladić i Karadžić: Suprotni karakteri

Govoreći pred Skupštinom srpskog naroda u Bosni u maju 1992. godine, kada je imenovan na čelo VRS-a u činu generala, Mladić je izrekao i čuveno upozorenje poslanicima da bi nasilno razdvajanje Srba od Muslimana i Hrvata, kao proklamovani ratni cilj, predstavljalo „genocid”.

„Mi ne možemo očistiti, niti možemo imati rešeto da prosijemo samo da ostanu Srbi ili propadnu Srbi, a ostali da odu… Pa, to je… to neće…

„Ja ne znam kako će gospodin (Radovan) Karadžić i gospodin (Momčilo) Krajišnik objasniti svijetu. To je, ljudi, genocid”, kazao je Mladić.

Ipak, tri godine kasnije jedinice pod njegovom komandom izvršiće masakr oko 8.000 bošnjačkih muškaraca, za koji su međunarodni sudovi utvrdili da je genocid.

Džon Simpson, iskusni BBC novinar koji je izveštavao iz Bosne tokom rata, ispričao je da ga ja Mladić plašio, a da je Karadžić bio potpuno drugačijeg karaktera.

„Čudan, ludi vizionar, u stvari. Uvek je bilo mnogo lakše razgovarati s njim. Voleo je da razgovara sa ljudima.

„Mladić je hteo da se svađa, a Karadžić da objasni njegovu ideju", govorio je Simpson za N1.

Karadžić je pre hapšenja i isporučivanja u Hag 2008, bio je jedan od najtraženijih svetskih begunaca.

Danas osamdesetogodišnji političar, pesnik i psihijatar, koji se tokom skrivanja predstavljao kao Dragan Dabić, osuđen je na doživotnu robiju koju služi u britanskom zatvoru.

Od stotina uključenih direktno ili indirektno u zločine u Srebrenici, usprotivilo se svega četvoro ili petoro ljudi i to uglavnom da se ubijanje pomeri iz njihove zone odgovornosti, napominje Đikić.

„Većina ljudi u takvim okolnostima jednostavno podlegne zlu koje nosi u sebi", zaključuje on.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Kako je okončano skrivanje haškog begunca Ratka Mladića
• Kako je uhapšen Radovan Karadžić: „Luda kuća" i palačinke, 15 godina kasnije
• Genocid u Srebrenici očima dece

(BBC News, 07.09.2025)