Ko je sve osuđen za operaciju 'Oluja' (i zašto Gotovina i Markač nisu)

„Nešto malo stvari, para i to je sve“.

Tako Milan Stambolija opisuje šta je u avgustu 1995. poneo iz porodične kuće u Dvoru, hrvatskom mestu na granici sa Bosnom i Hercegovinom, kada je počela operacija 'Oluja', završna etapa rata u Hrvatskoj.

Oko 200.000 Srba, u dugim kolonama traktora i automobila, tada je napustilo područja Banije, Like, Korduna i severne Dalmacije, gde je tokom ratnih 1990-ih postojala samoproglašena Republika Srpska Krajina (RSK).

„Narod je video da nema šta tu da traži i krenuo je egzodus“, kaže 60-godišnji Stambolija, nekadašnji borac RSK, za BBC na srpskom.

„Do Novog Grada u Bosni, na drugoj strani reke Une, gde sam išao u ekonomsku školu, ima sedam kilometara - trebalo nam je dan i pola noći da stignemo, tolika je gužva bila.“

Tri decenije kasnije, dok pitanje 'Oluje', kao i svakog avgusta, izaziva nove tenzije u odnosima Srbije i Hrvatske, brojne žrtve i dalje traže pravdu.

Postupci su vođeni na više frontova.

Pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), gde je suđenje hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču - osuđenim, pa oslobođenim - izazvao burne reakcije u regionu, kao i sudovima u Hrvatskoj i Srbiji.

Ipak, tek nekoliko slučajeva je stiglo do epiloga.

Iako je prošlo trideset godina, nisu procesuirani svi zločini nad civilnim stanovništvom počinjeni tokom i posle 'Oluje'.

„Reč je o vrlo sporom približavanju pravdi“, kaže Vesna Teršelič iz hrvatske nevladine organizacije Dokumenta - Centar za suočavanje sa prošlošću, za BBC na srpskom.

„Neki postupci su pravosnažno okončani, ali je zaista reč o malom broju".

Pristrasnost u procesuiranju ratnih zločina u regionu, gde se „češće gone pripadnici druge strane sukoba, i dalje je prisutna", dodaje Filip Vojta sa Instituta za krivično pravo i kriminologiju Univerziteta u Bernu, u Švajcarskoj, za BBC na srpskom.

• Sanda Rašković Ivić: „Moj otac je zajednička ratna žrtva Miloševića i Tuđmana"
• Operacija Oluja 27 godina kasnije: Mladi koji su „krenuli od nule"
• Sitnice koje život znače: Šta su sve poneli izbegli u Oluji

O Oluji

Vojno-policijska akcija 'Oluja' počela je 4. avgusta.

U narednih nekoliko dana slomljena je pobuna dela Srba u Hrvatskoj, koja je 1991. proglasila nezavisnost od Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ).

Srbi iz Hrvatske - kojih je, prema popisu iz 1991. godine, među 3,7 miliona stanovnika bilo 580.000 - proglašavaju RSK, sa Kninom kao glavnom gradom.

Sa područja ove samoproglašene države, koju nije priznao ni zvanični Beograd, tokom rata je raseljeno, prema procenama Ujedinjenih nacija, oko 190.000 Hrvata.

Oko nje su vođene velike borbe, okončane operacijom Oluja, kada zvanični Zagreb stiče kontrolu nad celom teritorijom Hrvatske.

„Uvek kažem da Oluja ima dve strane medalje - s jedne je to velika i važna vojna pobeda, ali sa druge moralni debakl i hrvatske vojske i Hrvatske kao takve, zbog ubijenih staraca, zapaljenih kuća i drugih zločina“, kaže Ivica Đikić, autor knjige Gotovina - stvarnost i mit, za BBC na srpskom.

• Od Hrvatskog proleća do podele Bosne: Koje dogovore kriju zidovi Titove vile u Karađorđevu
• Kako je Hrvatska dobila nezavisnost: „Nemačka se nadala da će zaustaviti rat"
• Kako živi mir na mestu gde je počeo rat u Jugoslaviji

Broj žrtava i izbeglih i dalje je predmet sporenja Srbije i Hrvatske.

Prema podacima Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) i Crvenog krsta, Hrvatsku je u avgustu 1995. napustilo oko 200.000 Srba.

Duga izbeglička kolona bila je i meta brojnih napada - ubijeno je 76 ljudi, nalazi su hrvatskog Helsinškog odbora za ljudska prava (HHO).

Do kraja 1995. ubijeno je 438 ljudi koji su odlučili da ostanu u njihovim domovima.

Organizovano i sistemski su spaljena cela područja i sela, daleko posle završetka operacije, navodi se u izveštaju HHO.

Zapaljeno je najmanje 22.000 kuća, a mnoge su opljačkane i uništene, dodaju.

Državno tužilaštvo Republike Hrvatske (DORH), navodi brojku od 214 žrtava 'Oluje' i to 47 „običnih" ubistava i 167 ratnih zločina.

U nedavnom istraživanju organizacije Dokumenta pominje se 2.353 identifikovanih žrtava rata povezanih sa operacijom 'Oluja' i događajima koji su usledili, od 25. jula 1995. do 14. januara 2001. godine.

Neki od zločina:

• 6. avgusta u Golubićima kraj Knina, ubijeno je najmanje 10 civila. Zločini nisu procesuirani
• Najmanje petoro civila ubijeno je u Mokrom Polju, kod Knina, od 6. avgusta do kraja delovanja hrvatske vojske. Zločini nisu procesuirani
• Između 7. i 8. avgusta u napadima na izbegličku kolonu između Gline i Dvora poginulo je nekoliko desetina civila. Zločini nisu procesuirani
• U mestu Komić 12. avgusta ubijeno je devet civila, među kojima su 93-godišnja Sava Lavrnić i njen sin Petar, dok je jedna žena živa spaljena u sopstvenoj kući. Zločini nisu procesuirani
• 25. avgusta u selu Grubori, kraj Knina, ubijeno je šestoro civila. Postupak i dalje u toku
• 27. avgusta 1995. u selu Gošić ubijeno sedmoro civila. Istraga je u toku
• U selu Kijani, ubijeno je 14 civila, među kojima devet žena. Pripadnik hrvatske vojske proglašen je krivim i prvostepeno je osuđen na deset godina zatvora
• 28. septembra 1995. u selu Varivode, ubijeno je devetoro civila. Šest vojnika je oslobođeno krivice, a istraga vraćena na početak i to protiv nepoznatih počinitelja
• Izvor: Dokumenta

BBC novinar Džon Skofild ubijen je 9. avgusta na putu od Karlovca ka Bihaću u Bosni i Hercegovini, kada je napustio vozilo da snimi paljenje kuća.

MKSJ i slučaj Gotovina

Jedan od najpoznatijih postupaka pred tribunalom u Hagu vođen je protiv hrvatskih generala zbog 'Oluje' - Ante Gotovine, Mladena Markača i Ivana Čermaka.

Čermak je 2011. oslobođen.

Gotovina i Markač su tada osuđeni na 24 i 18 godina zatvora zbog zločina protiv čovečnosti.

Međutim, samo godinu dana kasnije došlo je do preokreta - oslobođeni su krivice u žalbenom postupku, tesnom većinom od tri prema dva glasa.

„Dijametralno suprotni zaključci raspravnih i žalbenih veća nisu kuriozitet kada je reč o međunarodnim krivičnim sudovima, već sastavni deo sudske prakse“, kaže Vojta, istraživač i predavač međunarodnog krivičnog prava.

Šta se tu dogodilo?

Prema prvostepenoj presudi, Gotovina i Markač učestvovali su u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čija je svrha bila proterivanje srpskih civila sa teritorija pod srpskom kontrolom.

Cilj tadašnjeg hrvatskog predsednika Franje Tuđmana je bio da se Krajina naseli Hrvatima, dodaje se.

Sud je naveo da je granatiranje Knina, Obrovca, Benkovca i Gračaca bilo protivpravno, jer je bilo nasumično, pa su bombe padale i po civilnim metama, što je predstavljalo zločin protiv čovečnosti.

Međutim, u presudi iz 2012. nije dokazano da su napadi bili protivpravni, odnosno da su gađani civili, zaključilo je žalbeno veće.

Ocena je zavisila od toga na koju udaljenost od vojnih ciljeva su padali projektili - u prvostepenom postupku navodi se i na 300 do 700 metara, što ih čini nasumičnim.

Tada je određeno i da 200 metara predstavlja „prihvatljivu marginu greške", prag između zakonitih i nezakonitih udara.

Međutim, taj standard - i ključni dokaz - oboren je u žalbenom postupku, gde je određen kao pravno neutemeljen, tako da su Gotovina i Markač oslobođeni.

Međunarodno krivično pravo se razvijalo kroz kompromise unutar međunarodne zajednice, što je dovodilo do nesigurnosti i protivrečja u tumačenju zločina, kao u slučaju presuda u predmetu Gotovina i drugi, smatra Vojta.

„Međunarodni krivični sud je propisao da se kažnjavaju samo napadi koji uzrokuju 'očito preveliku' kolateralnu štetu - s naglaskom na 'očito' - u odnosu na očekivani vojni dobitak", kaže Vojta.

„Ipak, i ovaj kriterijum mora se tumačiti i primenjivati od slučaja do slučaja, u zavisnosti od konkretnih okolnosti."

Oslobađajuća presuda je u Hrvatskoj mahom oduševljeno dočekana.

„Danas je gledaju kao na međunarodni sertifikat o čistoći 'Oluje', da je bila potpuno legalna, legitimna i moralno čista, iako presuda ne kaže da nije bilo zločina - naprotiv, oni se konstatuju“, objašnjava Đikić.

„Do tog trenutka je i bilo društvenih krugova i glasova koji su govorili o tome, ali su oni posle 2012. svedeni na nekoliko nevladiniih organizacija, novinara i intelektualaca.“

Dakle, za zločine tokom i posle 'Oluje' pred tribunalom u Hagu niko nije osuđen.

Stambolija se oseća „ogorčeno“.

„Znamo mi da to nije dobro, ali pretežno to ljudi ovde više i ne komentarišu", kaže.

„Shvatili smo odavno da ne vredi kidati živce i biti besan bez razloga, treba se čuvati za porodicu i posao...

„Šta da radimo, istrpimo, ćutimo.“

Lična karta: Ante Gotovina

Rođen je 12. oktobra 1955. nedaleko od Zadra.

Jugoslaviju napušta kao tinejdžer i neko vreme provodi na trgovačkom brodu, pre odlaska u francusku Legiju stranaca.

Tamo je stekao reputaciju „opasnog vojnika sa sklonošću ka lepim ženama", pisao je BBC o Gotovini 2011. godine.

Veći deo 1980-ih proveo je u Latinskoj Americi, naročito u Gvatemali, gde je obučavao paravojne snage iz brutalnog građanskog rata, dodaju.

Službovao je i u Paragvaju, Kolumbiji, Argentini i Brazilu, a na kraju je stekao i francusko državljanstvo.

U Francuskoj je 1980-ih osuđen za pljačku i iznudu, zbog čega je završio u zatvoru.

Krivična presuda ga je navela da se prebaci u sektor privatnog obezbeđenja, a u Hrvatsku stiže sa proglašenjem nezavisnosti 1991. godine.

„Strelovito je napredovao u ratu... U Hrvatsku je došao kao podoficir i za tri-četiri godine je dogurao do generala“, kaže Đikić, autor knjige o Gotovini.

Kada je odbio da sarađuje u istragama o ratnim zločinima, hrvatski predsednik Stjepan Mesić poslao ga je 2000. u prevremenu penziju, kao i još šest generala.

Godinu dana kasnije, Gotovina je optužen pred MKSJ.

U međuvremenu je pobegao u izgnanstvo, a španska policija uhapsila ga je 2005. na Kanarskim ostrvima, kako bi se suočio sa suđenjem u Hagu.

O njegovom životu je u Hrvatskoj snimljen i film General (2019), u kojem ga igra Goran Višnjić.

„Gotovina se od 2012. do danas u javnom životu ponaša i drži vrlo korektno - retko daje izjave, obično kada su neke jubilarne godišnjice 'Oluje' i to što kaže ni na koji način nije problematično", kaže Đikić.

„Imajući u vidu njegov ugled u društvu i šta bi sve mogao politički, zaista se ponaša zrelo i odgovorno, za razliku od mnogih drugih u društvu i politici."

Postupci u Hrvatskoj i Srbiji

Posle izricanja oslobađajuće presude u slučaju Gotovina, gde je „utvrđen utvrđen veliki broj relevantnih činjenica o zločinima, teret odgovornosti za nastavak procesuiranja je pao na mahom hrvatsko pravosuđe", kaže Vesna Teršelič.

„Ta odgovornost sada tone u zaborav, a očekivanja porodica žrtava naravno da su još tu, što je veliki problem“, ističe ona.

Šta to znači u praksi?

Tek četiri postupka za ratne zločine pred hrvatskim pravosuđem, protiv ukupno devet pripadnika vojnih i policijskih jedinica.

Donete su dve pravosnažne osuđujuće presude, za zločine u Prokljanu i Mandićima, kao i za zločin u Kijanima kod Gračaca.

U dva postupka donete su oslobađajuće presude.

„I to je sve, nema više... Za brojne druge zločine ništa se ne pomera sa mrtve tačke“, ističe Teršelič.

„U 2024. nismo zabeležili niti jedan postupak protiv okrivljenih koji su bili pripadnici hrvatske vojske ili policije.“

U hrvatskim tužilaštvima evidentirano je 6.390 krivičnih prijava za zločine počinjene za vreme i posle operacije „Oluja“, prenosi Dokumenta.

Od toga se 439 odnose na pripadnike oružanih snaga.

Prema toj statistici, osuđeno je 2.380 ljudi, ali nikada nije objavljeno ko su, niti za koja krivična dela.

„To nikada nismo ni videli, a sve je manje nade da ćemo ikada videti“, kaže Teršelič.

U Hrvatskoj se, objašnjava, presude „anonimiziraju“.

Osuđenici se prvo pominju incijalima, a potom se nasumično biraju slova.

„To je vrlo nesretna praksa, ne vidimo razlog zašto se to radi, zato je i naziv našeg godišnjeg izveštaja za 2024. bio skrivena pravda.“

Dugoročno gledano, upravo sudski postupci pred nacionalnim sudovima mogu imati znatan društveni uticaj, naglašava Vojta, koji se bavi i tranzicionom pravdom.

„Osim utvrđivanja činjenica o zločinima i pružanja pravde žrtvama, time se šalje i važna poruka, da je moguće promeniti način na koji društvo posmatra kolektivni identitet - ne jednostrano, gde su jedni isključivo žrtve, a drugi počinitelji.

„Takva promena je ključno polazište za razvijanje dijaloga među društvima pogođenim oružanim sukobom i za izgradnju zajedničke budućnosti, ali za to mora postojati i kontinuirana politička volja“, ističe Vojta.

U međuvremenu se aktiviralo i Tužilaštvo za ratne zločine Srbije.

U maju 2022. podignuta je optužnica protiv četvorice visokih ofirica hrvatske vojske zbog ratnog zločina nad srpskim civilima.

Sumnjiče se da su 7. i 8. avgusta 1995. naredili avionsko raketiranje kolone izbeglica na Petrovačkoj cesti i u mestu Svodna u Bosni i Hercegovini.

• Rat u Jugoslaviji i „Oluja": „Još ima i sa jedne i druge strane ljudi koji podržavaju priču razdora"
• Tri lica Oluje
• Tri decenije od dana kada je Hrvatska odlučila da napušta Jugoslaviju

Međunarodni sud pravde

Oluja se našla i pred Međunarodnim sudom pravde (MSP), najvišim svetskim sudom koji presuđuje u sporovima država.

I to u okviru međusobnih tužbi Hrvatske i Srbije za genocid.

U presudi iz februara 2015, MSP je utvrdio da su srpske i hrvatske snage između 1991. i 1995. počinile teške zločine, od kojih neki imaju materijalne elemente genocida, ali da namera nije bila da se etnička grupa uništi, već da se njeni pripadnici „nasilno uklone“ s određenih delova teritorija.

„Sud napominje da strane ne osporavaju da je značajan deo srpske populacije napustio Krajinu, što je bila direktna posledica operacije 'Oluja', posebno granatiranja četiri grada", navodi se u presudi.

„Transkript sa sastanka na Brionima jasno pokazuje da su najviše hrvatske političke i vojne vlasti bile svesne da će 'Oluja' izazvati masovni egzodus srpskog stanovništva“, dodaje se.

Reč je o audio snimku ključne sednice hrvatskog vojnog vrha, održane na Brionima 30. jula 1995. godine - četiri dana pre početka operacije 'Oluja'.

Na snimku se čuje kako tadašnji hrvatski predsednik Franjo Tuđman dogovara s hrvatskim vojnim vrhom način na koji treba sprovesti tu operaciju.

„Da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu", jedna je od najpoznatijih Tuđmanovih rečenica sa tog snimka.

Transkript je tužilaštvo Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju koristilo protiv Gotovine, Markača i Čermaka kao dokaz da je dogovarano etničko čišćenje.

„U izvesnoj meri, oni su vojno planiranje i zasnovali na tom egzodusu koji su smatrali ne samo verovatnim, već i poželjnim“, ističe se u presudi Međunarodnog suda pravde.

• Ivo Goldštajn: Šta su mitovi, a šta istine o odnosima Srba i Hrvata u Drugom svetskom ratu
• Hrvatsko proleće: Buđenje nacije koje je uzdrmalo Jugoslaviju
• Vukovar posle rata: Konzervirani grad-spomenik ili mesto odakle se osvaja Holivud

Život posle Oluje

Iako je od 'Oluje' prošlo mnogo vremena i mnogi počinitelji i nalogodavci više nisu živi, i dalje treba tražiti da budu kažnjeni barem neki od zločina, smatra Đikić.

„Ali ne polažem velike nade... Gotovo je, završena je ta priča“, kaže kratko.

„I Hrvatska i Srbija će na sve to uvek gledati jednodimenzionalno i biti potpuno u krivu, zato što ne žele da vide sopstvenu odgovornost za to što dogodilo – to će tako trajati doveka.“

Nažalost, u državama bivše Jugoslavije i dalje deluju „politički akteri koji podržavaju destruktivne narative i podele, a ne dijalog", smatra i Vojta.

Teršelič dodaje da situacija nije dobra ne samo za žrtve 'Oluje', već i za uopšteno poštovanje međunarodnog humanitarnog prava.

Gledajući šta se sve dešava u svetu, smatra, a pre svega u Ukrajini i Gazi, ovo „nije sretan trenutak za preživele i porodice žrtava koje očekuju pravdu“.

Milan Stambolija za to vreme živi neki drugi život.

Vreme, poput mnogih „njegovih Krajišnika“, danas meri do 'Oluje' i od nje.

Najvažnije je, ipak, ističe, da mu je glava ostala na ramenima, posebno zbog teškog ranjavanja 1991. godine, dok je bio na ratištu.

Nekoliko meseci posle 'Oluje', u Somboru mu se rodila ćerka, a danas živi u Busijama, selu nedaleko od Beograda, nastalom posle rata na prostoru bivše Jugoslavije.

On i njegova tri brata tamo imaju kuću do kuće.

Ima li osećaj da su prošle tri decenije?

„Nisam brojao godine, gledao sam samo na cilj koji treba da se završi, a to je da iškolujem decu, izvedem ih na pravi put, da se skućimo - i to smo završili.

„Sada, bože moj, dajemo sebi neki drugi pravac, možemo malo i da odemo na odmor, što pre nismo mogli... Radilo se i gradilo", kaže.

U Hrvatsku, gde danas živi tek oko 124.000 Srba, više nikada nije išao, čak ni ocu na sahranu.

„Kada je rat u pitanju bio sam profesionalac, ne bojim se ničega, ali ne želim nikome da pružim mogućnost da me ucenjuje i ispituje.

„Uopšte nemam potrebu da idem tamo“, kaže on.

Ipak, svaki avgust vraća emocije.

„Jedina pravda na ovome svetu je što niko na njemu nije ostao doveka.

„I svi koji su nam to radili, pa i oni koji su ih podržavali, na kraju će završiti kao i mi svi“.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Kako je propao pokušaj britanskog lorda da spreči rat u Jugoslaviji
• Vasil Tupurkovski: „Zapad je dozvolio rat u Jugoslaviji, sada ga ne dozvoljava”
• Kako je srušen Ante Marković, poslednji premijer SFR Jugoslavije
• Mesić za BBC: „Toliko se ratovalo i krvi prolilo, a granice nisu ni za milimetar promenjene"
• Ambasador Hrvatske u Beogradu: „Žalosno je da nas poplave i potresi poučavaju da smo ljudi"
• Auto-put Bratstvo i jedinstvo, saobraćajnica koja je spajala republike, gradove i omladinu

(BBC News, 08.04.2025)