Oluja: Za kolonu pognutih glava i očiju prestrašenih
Dnevnik pre 5 sati
Negde, između tišine sveće koja dogoreva i pogleda koji se ne usuđuje da digne ka nebu, ostala je jedna kolona. Nema. Duga. Nepovratna.
Trideset godina je prošlo od onog avgusta kada se narod sa svojih ognjišta povukao bez ispraćaja, bez oproštaja, sa samo onim što stade u jednu staru torbu i nekoliko zgužvanih uspomena. Bile su to godine kada su deca znala za sirene pre nego za pesmu, a stare žene crnih maramama više nisu brojale godine, već grobove. 95' godine nije samo izbrisana zemlja pod nogama, izbrisan je ton iz govora, melodija iz jezika, dostojanstvo iz koraka. Ljudi su postali kolona. I
