Беле руже на цести спаса и смрти
Радар 04.08.2025 | Веран Матић
Све чешће видим, слушам, осећам и тугу и гнев – истовремено. Нарочито када сам у Хрватској. Више због оног што се данас догађа него због оног што се раније догодило. Не зато што не тугујемо због оног што се догодило 1991–1995. него зато што се многима чини да ово што се данас догађа обједињује сва зла која су Срби у Хрватској искусили у 20. веку и што и њихову будућност, будућност Хрватске, Србије и мира у регији чини узнемиравајуће несигурном
У Србији су наративи везани за комеморације често преплављени претеривањима, дневном политиком, предизборном атмосфером и партијским присвајањем жртава. Истовремено, изостаје брига за оне који су и даље међу нама – дискриминисани на различите начине, без тачне статистике, без напора да се преброје, именују (с изузетком напора Веритаса) да се нестали пронађу и идентификују. У Хрватској, Српско народно вијеће, заједно са другим српским организацијама и
