Писма са друге стране океана: Од 'Олује' и Крајине до Америке

На аеродрому у Америци их нико није чекао.

Међутим, захваљујући скромном познавању енглеског језика, Наташа Торбица успела је да затражи помоћ од жене која је чекала неку другу избегличку породицу.

Повезала их је са волонтером при српској цркви у америчкој савезној држави Висконсин, код којег су потом живели месец дана.

Тако је те 1998. почео њихов нови живот, десетинама хиљада километара и читавим једним океаном удаљеним од куће у Горњем Тишковцу у Хрватској, одакле су избегли три године раније, током операције 'Олуја'.

У вишедневној акцији хрватских оружаних снага, којом је званични Загреб вратио контролу над територијом самопроглашене Републике Српске Крајине, више од 200.000 Срба напустило је Хрватску.

„Колоне трактора, запрежних кола, старији, деца, животиње - стравично за гледање&qуот;, присећа се 59-годишња Наташа Торбица за ББЦ на српском.

„Понела сам само торбицу са документима и сликама&qуот;, прича она из далеког Милвокија.

Погледајте видео: Операција 'Олуја' - Огњенова прича

Годину дана после Наташе у САД стиже и Душко Чучковић, који је 4. августа 1995. са мајком и старијом сестром напустио породичну кућу у Петрињи, банијском граду у Хрватској.

Он је тада имао 16 година.

„Постала је навика да само негде идеш и селиш се“, каже Душко, који данас има 42 године.

„Мислим да смо се водили оном 'не може горе', али да је потребно време да се прилагодимо и да родитељи морају да нађу посао да би било неког прихода&qуот;.

Њихов пут до Америке био је дуг и тежак, не само по пређеним километрима.

Пут до Чикага из осмог пута

Чучковићи су од септембра 1995. седам или осам пута подносили захтев за америчку визу.

Коначно им је одобрена четири године касније, неколико месеци после НАТО бомбардовања СР Југославије (заједнице Србије и Црне Горе) у којој су најпре нашли утошиште после одласка из Петриње.

„Вероватно се тамо неко сажалио помисливши 'побегли одавде, побегли оданде, преживели су бомбардовање&qуот;, шали се Душко.

У новембру 1999. стигли су у Чикаго, где и даље живе, после десетина избегличких адреса - од Београда, до Косова - по напуштању Хрватске у августу 1995. године.

На Ускрс, 31. марта 1991, избио је први већи оружани окршај у Хрватској, на Плитвичким језерима, између локалних Срба и хрватске полиције.

Побуњени Срби тврдили су да се не осећају безбедно у референдумској атмосфери у којој је Хрватска гласала о издвајању из Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ).

Хрватске власти тврдиле су да желе да успоставе ред и контролу на територији целокупне Хрватске.

Био је то увод у крвави рат који је довео до распада Југославије.

„Наслућивало се да не иде на добро, али нико није могао да претпостави шта ће уследити&qуот;, каже Душко.

„У зиму 1993. нисмо имали струју 40 дана, владала је немаштина, али смо били заједно и некако смо прегурали&qуот;, додаје.

• Ко је све осуђен за операцију 'Олуја' (и зашто Готовина и Маркач нису)
• Операција Олуја: Камен спотицања у односима Србије и Хрватске
• Рат у Југославији и „Олуја&qуот;: „Још има и са једне и друге стране људи који подржавају причу раздора&qуот;

Неколико месеци пре 'Олује', Чучковићи су били забринути.

Владала је неизвесност, бојазан је расла из дана у дан.

„Било је неких оквирних припрема шта да се ради у случају да дође до нечег страшног, али су се сви потајно надали да ипак неће.

„Сећам се да сам причао са оцем шта да радим са сестром и мајком - разумео сам онолико 12-годишњак може&qуот;, присећа се.

У девет ујутру 4. августа на локалном радију је поручено да се Петриња евакуише из превентивних разлога и да се крене ка брдима.

На 10 километара од Петриње пукла им је гума.

Морали су да оставе и оно мало ствари које су понели.

Војним аутобусом који је наишао наставили су до оближњег села у којем су имали рођаке, а одатле их је пут одвео до босанског Новог Града.

Док су пролазили кроз села на Банији сретали су људе који воде стоку на испашу и обрађују земљу, „иако су се борбе водиле на само неколико километара од њих&qуот;.

„Чинило се као да нису схватали шта се дешава&qуот;, утисак му је и после три деценије.

Из Новог Града упутили су се ка 85 километара удаљеној Бањалуци, граду у Босни и Херцеговини, где је студирао његов близак рођак.

Три дана и ноћи у једнособном стану је било 20 чланова Душкове уже и шире породице, махом жене и деца.

„Непрестано се слушао радио и гледала телевизија, мушкарци су били на Банији.

„Био је то вртлог емоција - плач, разочарање и брига да ли ће браћа и очеви успети да се извуку&qуот;.

Срећом јесу, додаје.

Следећа станица породице Чучковић била је Београд.

Једва су стигли до престонице Србије после 36 сати пута.

Кроз читаву Републику Српску, данас једног од два ентитета Босне и Херцеговине, мештани су излазили и износили пиће и храну, позивајући људе из колоне да преноће код њих, присећа се.

„Некад заборављамо да се захвалимо и тим људима&qуот;, додаје Душко.

• Прво вече НАТО бомбардовања Југославије: О стрепњи, страху и тузи
• Зашто Србија још нема тачан број цивилних жртава НАТО бомбардовања
• Суд у Хагу одбио Тачијев захтев, цела оптужница за ратне злочине и даље на снази

За 30 дана колико су боравили у Београду променили су седам пребивалишта, а онда су се упутили ка Косову.

Обећавали су им да ће тамо бити смештаја и посла.

Стигли су у Милошево, село од 300 становника, при општини Обилић, 11 километара од Приштине.

„Било нас је око 150. Многа домаћинства су примила бар једну породицу, а остали су били у импровизованим прихватним центрима&qуот;, присећа се.

Чучковићи су боравили у основној школи.

„На спрату смо ми избеглице, а у приземљу похађам наставу.

„Никад нисам био ближи школи&qуот;, каже са осмехом.

Од октобра 1995. живот породице Чучковић се враћа у нормалу, мада далеко од куће.

„И даље си у колективном центру, на спрату вас је тринаесторо, али на једном месту и не селиш се више.

„Заволео сам Косово више него било које друго место у којем смо боравили&qуот;, каже ми сетно.

Али 1998. почиње сукоб безбедносних снага Србије и Ослободилачке војске Косова (ОВК).

Међуетничке напетости осетили су и Чучковићи.

Душко је тада средњошколац, а сестра студенткиња.

До средње школе путовао је кроз албанска села - аутобус којим је ишао и враћао се из школе небројено пута је био каменован.

Страх и напетост могли су да се осете на сваком кораку, присећа се.

Чим се школска година завршила, у јуну 1998, Чучковићи се враћају за Београд.

„Опет смо живели у нечијој страћари - ту смо дочекали и бомбардовање&qуот;, препричава.

НАТО бомбардовање Југославије је почело 24. марта 1999, без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, после безуспешних преговора Срба и косовских Албанаца у француском Рамбујеу.

Повод за интервенцију, према образложењу алијансе, било је спречавање даље хуманитарне катастрофе и прогона Албанаца на Косову које су спроводиле српске безбедносне снаге.

Пут до Висконсина и један телеграм

Америчку визу дуго је покушавала да добије и Наташина породица.

Када им је у септембру 1998. стигао телеграм са потврдном информацијом нису могли да верују.

Ипак, преиспитивали су да ли да оду - сви најближи су им били у Београду.

„Водила сам се тиме да увек можемо да се вратимо&qуот;, препричава Наташа.

Нова адреса породице Торбица постаје америчка савезна држава Висконсин.

Наташа је рођена надомак Срба, у југоисточној Лици, где је живела до поласка у средњу школу.

Када се удала и добила двоје деце преселила се у Книн, да би у ратним годинама живела на самој граници са Босном и Херцеговином - у селу Горњи Тишковац.

„Тих граница некада није било&qуот;, истиче.

Радила је у локалној продавници, а деца су ишла у сеоску школу и живело се скромно.

На подручју Лике је у пролеће 1991. дошло до сукоба локалних Срба и хрватске полиције и затим је проглашена непризната Република Српска Крајина.

„Набој национализма је тада растао је са обе стране, Србе су почели да прозивају, истерују са посла и испитују&qуот;, тврди Наташа.

Иако нису били на територији где су се директно водиле битке, напетост није престајала.

Свакодневно су се питали да ли да остану или да беже - непрестано живећи у страху.

„Мушкарци су морали на ратиште, ко жив, ко мртав - знате како то иде у рату&qуот;, каже ми.

„Ескалирало је 1995. године када смо се сви нашли на истом путу у једном смеру - ка Босни и Србији - ко је куда могао&qуот;, додаје.

Непосредно пред почетак 'Олује', Наташа и супруг послали су децу код родбине у Београд.

„Тетка је тражила да јој за сваки случај пошаљемо сведочанства, али ја нисам хтела, нисам могла да се помирим са чињеницом да би они уопште могли да иду тамо у школу&qуот;, присећа се.

„Живели смо у илузији и нисмо веровали ће се десити нешто страшно&qуот;, додаје.

Политика је житељима РСК била неизбежна тема - о њој су говорили и млади и старији и жене и мушкарци.

„Било је људи који су веровали да можемо да опстанемо тамо, други нису.

„Било је јако тешко оценити за кога је неко и шта је исправно&qуот;, каже три деценије касније.

Верује да је „рат био проузрокован, подметнут као и сви ратови до сада&qуот;.

Операцији 'Олуја' претходио је неуспели покушај међународне заједнице 3. августа 1995. у Женеви да приволи тадашње руководство локалних Срба да прихвати план З4.

Планом је предвиђено да се Србима гарантује одређени степен аутономије у Хрватској и обезбеди реинтеграција трећине Хрватске у правни поредак те земље.

Наташин муж је кратко био мобилисан у РСК и тада остаје сама у кући у селу.

Роба у продавници у којој је радила, одједном је престала да стиже из Босне.

Петог августа креће пешице ка родитељима у Србу.

Редовним путем се није могло, те је морала да пронађе други - враћање није била опција.

Локални медији су стално позивали да се остане у кућама, али су људи из страха почели да одлазе, присећа се.

А онда је уследила 'Олуја' и до краја 1995. убијено је 438 људи, махом Срба, који су одлучили да остану у њиховим кућама.

„Све што је остало у продавници у којој сам радила врло брзо је покрадено&qуот;, прича Наташа.

Она је са рођаком некако успела да дође до Босанског Петровца у Босни и Херцеговини.

Супруг и рођаци већ су били тамо.

„Све до тог тренутка нисам знала где су&qуот;, присећа се.

Морало се даље.

Стари аутомобил 'фића' им се покварио већ код Санског моста, на пола пута до Бањалуке, главног града Републике Српске, једног од два ентитета Босне и Херцеговине.

Успели су да позову родбину у Београду и кренули ка њима и деци.

На граници са Србијом мушкарце су враћали на ратиште, али је Наташин супруг то избегао.

Када су коначно су стигли у Београд, многе колоне усмеравали су ка Косову.

Али ни у Београду није било „бајно&qуот;, каже.

„Нико није волео избеглице, нити да чује наш говор, али шта да се ради&qуот;, додаје.

Колоне избеглица склањане су тад с аутопута да не уђу у Београд и Нови Сад, рекао је председник Србије Александар Вучић на обележавању 30. годишњице у Сремским Карловцима.

„Хвала вам што сте то истрпели и нисте замерили Србији&qуот;, рекао је.

Живот у Америци и један жубор

По доласку у САД, каже Торбица, брзо су научили језик - поготово деца.

Ћерка је била ентузијастична и радовала се школи, аутобусу који ће је возити до ње, и што око врата има плочицу са именом и бројем школског возила.

У школи је било и друге српске деце, имали су помоћ, као и додатне часове енглеског језика.

За сина, тада тинејџера, било је теже.

Похађао је тамошњу миддле сцхоол (од 7. разреда по српском образовном систему) и током НАТО бомбардовања Југославије доживео је неколико непријатних ситуација.

Наташа је тражила помоћ, али јој је речено да сама мора да реши проблем.

Пронашла је памфлете Комесаријата за избеглице Уједињених нација (УНХЦР) на којима је било исписано: Ја сам избеглица, ја сам исто човек.

Отишла је код директорке и психолога.

„Нисам могла да се суздржим и рекла сам им: 'Довела сам децу у Америку мислећи да је овде демократија и да ће их више поштовати, а не нападати као што јесу где смо били и одакле смо побегли'.

„Наставно особље у школи није знало да се исмевају српска деца, јер су Србе тада називали 'терористима' и 'зверима које само убијају'&qуот;.

Разговор је, додаје, дао резултата.

„Било је боље&qуот;, каже.

Сплетом случајности, породице Чучковић и Торбица су први пут посетиле Србију и Хрватску 2004. године.

Наташини родитељи су се из Србије вратили у хрватско место Срб и данас су међу ретким становницима.

Добро памти први долазак у родно место.

„Ја сам та која је кочила и у почетку ређе одлазила.

„Не знам шта ми је било теже - да одем или што морам опет да га напустим и вратим се овамо&qуот;, док изговара глас јој поново пуца.

Годинама је радила при агенцији која помаже расељеним лицима.

Неко време је помагала старијима и немоћнима, а сад је при Одељењу за децу и породице.

У међувремену је постала и бака - унук јој је 2. августа напунио четири године.

Кад год долази, Душко Чучковић посети Хрватску, где му и даље живе пријатељи и родбина, али углавном борави у Београду.

„Само на Косову нисам био.&qуот;

Има двоје деце и навикао се на живот у Чикагу, са великим бројем српских исељеника, који му је временом постао дом.

У почетку им је све недостајало, али како чешће долазе, носталгије је мање.

Али у његовом албуму сећања неприкосновено место и даље заузима шум реке Купе, код његове Петриње.

„Ништа слично нигде нисам пронашао.&qуот;

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• Операција Олуја 27 година касније: Млади који су „кренули од нуле&qуот;
• Операција Олуја 24 године касније: Једни славе, а други се сећају жртава
• Ситнице које живот значе: Шта су све понели избегли у Олуји
• Санда Рашковић Ивић: „Мој отац је заједничка ратна жртва Милошевића и Туђмана&qуот;
• Како је Хрватска добила независност: „Немачка се надала да ће зауставити рат&qуот;
• Васил Тупурковски: „Запад је дозволио рат у Југославији, сада га не дозвољава”

(ББЦ Невс, 08.06.2025)