Poslednja karta na kuli od karata
Danas pre 2 sata | Radiša Dragićević
Za pojam „Kula od karata“ čuo sam mnogo kasnije, ali sam suštinu spoznao rano: u polumračnoj sobi osvetljenoj petrolejkom (struja je stigla tek kad su izgradili TV repetitor na Tupižnici), igrajući se kraj šporeta u kome je buktao plamen.
Deda je svake večeri tu krunio kukuruz, a ostajale rasute sredine klipova na kojima su bila zrna (u timočkom govoru se to zove palučina), nepravilnog valjkastog oblika, ali približno jednake dužine. Ti su ostaci u šporetu goreli buktavim plamenom, ali sam ih čuvao za igru – slagao najpre dva naporedo, a preko njih, ukršteno, druga dva, i ta je građevina rasla kao kula, ponekad i do pojasa. Svaki dotur novog „sprata“, dograđivanje te dečije vavilonske kule donosilo
