Липска: Сјајно се осећам у Београду, сваки пут је све лепши
Пољска песникиња Ева Липска, која последњих година важи за кандидаткињу за Нобелову награду, током посете Београду је рекла да јој је веома драг и близак, а и да је критична према напретку цивилизације и утицају на уметност.
"Подсећа ме (Београд), донекле, на Мадрид, то је за мене град светлости. Пре свега, захваљујући архитектури, оној која није срушена. Наравно, има светлости и у људима, који су дивни, срдачни и отворени. Донекле, том утиску доприноси и језик, ја понешто разумем, не све, али та блискост језика игра улогу. Београд ми је нарочито близак и сјајно се у њему осећам, због његовог положаја на Дунаву, сав је валовит и брдовит и волим га због те светлости коју сам споменула. И сваки пут када овде дођем, чини ми се све лепшим!", рекла је Липска у интервјуу за агенцију Бета током посете 19. Фестивалу европске поезије у Београду.
Фестивал је био од 25. до 27. септембра у Библиотеци града Београда (читаоница Фонда уметности), Библиотеци “Борислав Радовић” на Умки и Књижари Треће дрво, под слоганом "А плива нам у крви поезија".
Гости Фестивала су били песници, преводиоци и уметници из Европе и Србије: Миреја Калафељ, Мирјам Кано (Шпанија, Каталонија), Сандра Хубингер (Аустрија), Моника Херцег (Хрватска), као и домаћи аутори Јана Растегорац Вукомановић, Симона Дмитровић, Бисерка Рајчић, Новица Петровић, Марко Аврамовић, Пау Бори, Душан Николић, Дејан Матић и Урош Котлајић.
Посебну пажњу привукла је 80-годишња песникиња из Кракова, ауторка више од 30 књига поезије, поезије у прози и других жанрова.
Током 1990-их година постала је представница пољске културе у Аустрији, као директорке Пољског културног института.
Липска је добитница низа награда, укључујући Награду Кошћелски (1973), Награду Роберт Грејвс пољског ПЕН клуба за животно дело (1992), Награду Фондације Јуржиковски (1993), Гдињску књижевну награду (2011), Награду Јулијан Тувим (2017), Награду Вроцлав Силезијус (2019) и Награду града Варшаве (2020).
Њене песме су објављене у више од 40 издања на страним језицима – на српском су њене песме објављивале "Просвета“, "Чигоја“, "Смедеревска песничка јесен“, "Књижевна општина Вршац“ и "Трећи трг“. Поезија јој је преведена на више од 15 језика. Код нас су је преводили Петар Вујичић и Бисерка Рајчић.
Липска је говорећи о Београду поменула и лепоту отворених паркова и тргова.
"Просто ми је близак, најједноставније речено – као и поезија Васка Попе или проза Иве Андрића и Данила Киша", рекла је она и додала да посебан сентимент гаји и према аустроугарским градовима попут Кракова, Беча, Будимпеште и Прага.
Липска се осврнула на свој родни град, Краков, где је сахрањено неколико важних пољских песника, попут добитнице Нобелове награде из 1996. године Виславе Шимборске, Чеслава Милоша, Адама Мицкјевича, Јулијуша Словацког, Кипријана Норвида, Анџеја Бурсе и других.
"У овом тренутку, пријају ми места попут 'Нове провинције' (кафана где су се окупљали песници и уметници), павиљона 'Јузефа Чапског', 'Пивница под Баранами' (књижевни кабаре основан 1956. године), Позориште Словацког, Старо позориште, Народно позориште и гробља – увек. Гробља су посебно поглавље. Гробље Раковицки, Салваторско гробље, Јеврејско гробље, које је прелепо. Међу нама, свако гробље поседује неку историјску вредност и одређену метафизику. Уосталом, сви се крећемо ка неком гробљу", рекла је она.
Она је додала да је поезија кроз читаву историју слабо заступљена, а да данас све више младих пише, а све мање људи чита.
"Мислим да је то међународни проблем, свесветски. Најмлађа генерација већ живи у метаверзуму и у виртуелној, квантној стварности. Служе се сликама и емотиконима, непрестано кликћу дугмиће на телефонима. Постоји зебња да ћемо ускоро имати читаву генерацију аналфабета. Надам се да нисам у праву, да дубоко грешим. Свакако се чита све мање, књига јесте све више – погледајте колико књижара има у Београду, то задивљује!", истакла је она.
{Имаге2}
Липска је с Београдом упоредила Краков где "све више књижара пропада и нестаје. Нема ни близу толико књижара као у Београду, тако да врло љубоморно гледам на све њих и количину књига која се у вашим књижарама може наћи. Можда људи више читају код вас", додала је она.
Она је рекла да се у време њене младости више пажње посвећивало "класицима" и поезији ис блиских земаља попут тадашње Чехословачке, Југославије, Совјетског Савеза.
"Моја генерација је читала класике, прочитали смо читаву и америчку класичну књижевност, рецимо Фокнера (Вилијам), као и енглеску књижевност, али то је било време када није било рачунара, ни друштвених мрежа. Читали смо и немачку књижевност, рецимо Готфрида Бена, Томаса Мана, Штефана Цвајга, Ремарка (Ерих Марија), јер смо само то и имали. Не могу никако да се пореде време моје младости и време у коме данашња омладина одраста. Конкуренција убрзања времена је неупоредива. Ви имате сјајне песнике, има наде. Можда ће они успети да пронађу неко решење", казала је она.
Липска је оценила да је поезија одувек била донекле елитистичка, осврнувши се на утицај који је латински језик имао у Пољској.
"Пољски песници су се до половине 20. века дописивали на латинском, не на пољском. Велики број доктората је био одбрањен по кућама, током треће поделе Пољске државе, који су после успостављања Друге пољске републике били признати. Људи су желели да се образују", рекла је она.
Истакла је да јој је тешко да изабере најдраже песнике, пошто се као и све у животу мења.
"Сада доста мање читам поезију, више читам есеје и популарну научну књижевност", додала је она.
Говорила је и о дружењу са Виславом Шимборском, првом Пољакињом која је добила Нобелову награду (1966, а Олга Токарчук је Нобелову награду добила 2018. године).
"Виславу сам упознала када сам имала свега 18 година, она је припадала старијој генерацији и углавном смо се дружили са генерацијом старијом од наше. За нас је, као младе почетнике, то било јако важно, јер је то било доба дубоког комунизма. Захваљујући њима смо добијали све те забрањене, илегалне књиге, попут 'Париске културе'. Иначе смо све време разговарали о књигама и самом читању и то нам је било важно", истакла је Липска.
У својим делима Липска пише о злу које нас окружује, а у разговору говори да је "зло напросто уписано у човека".
"Човек готово никако или јако тешко може да се избори са њим. Једино што он може да уради је да пише о томе, јер је зло изнад свега. Када бисмо успели да победимо зло на Земљи, то би можда створило превише лепо место. Уметност је у тим ситуацијама беспомоћна. Човека чине и друге особине, али је зло увек присутно, леђа уз леђа", оценила је она, а затим се осврнула и на тренутну ситуацију у свету.
"Сама чињеница да сваких неколико година или деценија живимо између ратова, свега 80 година је прошло од Другог светског рата, а већ смо узнемирени шта ће се десити у наредних пет минута. Нажалост, свет као да стално изнова бива убачен у веш-машину. Можда тако и треба да буде – да се након извесног времена све пропере", рекла је Липска.
Липска је говорила и о односу између историје и личног живота у њеној поезији.
"Рекла бих да је лична историја врста нека врста позоришне представе, а да је историја сценографија и увек директно утиче на све оно што се у епохи дешава", оценила је она.
Говорила је и о љубави према другим уметностима, са посебном пажњом према музици.
"Јако жалим што сама нисам музичар, јер музика поседује интернационални језик и није јој потребан превод, тако да обећавам да ћу у следећој инкарнацији бити пијаниста. Нажалост, нико у мојој породици се није бавио музиком, отац ми је био економиста. Музика је нека врста туша који спира са нас све мрачне ствари света. Наводно је Дебиси (Клод) рекао тамо где се завршавају речи почиње музика", казала је она.
У њеној поезији присутне су референце на филм, а спомињу се Ингмар Бергман и Чарли Чаплин.
"Режисери којима се враћам и које волим да гледам су, на првом месту Фелини (Федерико), Антониони (Микеланђело), Пазолини (Пјер Паоло), њих везујем за моју младост и читава генерација француских режисера који припадају Новом таласу, попут Годара (Жан-Лук)", рекла је Липска.
Липска је говорила и о научним достигнућима и утицају на уметност.
"Наука, за нас лаике и песнике постаје толико надреална, попут сликарства Де Кирика (Ђорђо), као и када слушамо о Шредингеровој мачки или теоријама квантне физике. Тешко ми је да то кажем, али не знам колико ће цивилизацијски напредак утицати на уметност, а пре свега на књижевност, која је у најтежем положају. Или ћемо, пре или касније, почети да пишемо стихове на основу математичких једначина", казала је она.
Липска је за крај одговорила на питање да ли ће у свету испуњеним техником бити места "за Бога у нама и за нас у Богу".
"Да ли ће се наћи Бог у нама то не знам, али знам да се Бог увек снађе", закључила је Липска.
(Бета, 01.10.2025)
