Бескућништво у Србији: 'Живим од данас до сутра, па шта буде'

„Кров над главом.“

Тим речима, кратко и јасно, Викторија Јовановић из Београда, указује на „највећи проблем“ са којим се носи деценијама, откако по снегу, сунцу и киши живи на улици.

Рођена је у главном граду Немачке - Берлину, одрастала у Панчеву, да би после очеве смрти, са 14 година, почела да долази у српску престоницу јер је „очух био проблематичан и ризичан кад попије“.

„Морала сам да напустим кућу и од тада сам по Београду“, говори 45-годишњакиња за ББЦ на српском, испијајући чај у кафићу поред њеног брата од стрица Петра.

Њих двоје заједно живе у напуштеној кући у београдском насељу Крњача без воде, струје и грејања, али кажу да има људи који су у „још горој ситуацији“.

Поред напуштених објеката попут шупа, кућа, приколица и барака, бескућници скровиште проналазе и испод мостова, надвожњака, по парковима и подрумима зграда.

„Стање се погоршава“, наводи Игор Митровић, директор организације АДРА (Адвентистички развојни и хуманитарни рад), у писаном одговору за ББЦ на српском.

„То је живот у страху, тескоби, глади, који пребрзо круни људске снаге и наде“, додаје.

Помоћ и подршку бескућницима у виду хране, гардеробе, лекова, хигијенских потепштина и места за преноћиште пружају поједине државне и градске установе, невладине и хуманитарне организације, као и верске заједнице, самоорганизовани колективи и нека предузећа.

Прихватилишта за стара и незбринута лица где смештај могу да потраже и људи у ситуацији бескућништва постоје у 12 места у Србији, попут Београда и Новог Сада.

Према попису становништва у Србији из 2022, прикупљени су подаци за укупно 9.371 бескућника, наводе из Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања за ББЦ на српском.

То је готово упола мање од 18.287 бескућника из пописа 2011.

Нешто је већи број мушкараца него жена, док према старосној категорији, највише их је између 60 и 64 године.

„Реч је о вишеструко рањивим лицима, а услед недостатка информација о овој групи, отежани су и услови да се нађу на евиденцији центара за социјални рад“, наводе из ресорног министарства.

„То им додатно онемогућава да остваре конкретна права, попут права на народну кухињу која је највише и намењена овој корисничкој групи“, додају.

'То нам је неки избор живота'

„Да ли могу да запалим“, пита ме срамежљиво Викторија, вадећи из торбе цигарету и упаљач, пребачену преко јакне коју није скинула.

Тако им, каже, отприлике почиње сваки дан, уз цигарету и кафу коју, „ако имају“, пију код куће, или у локалу код Бајлонијеве пијаце у центру града, где пуни и батерију на телефону.

„Имам ову (екстерну) батерију па могу више пута да напуним, а понекад телефон закачим на штекер трафике код Вуковог споменика, кад не ради“, говори Викторија.

Већи део дана проведу у сакупљању секундарних сировина и друге робе по контејнерима и кантама у центру, али и у удаљенијим београдским насељима.

„Један дан смо били на Видиковцу, према Петловом брду, нашли неке крпе да се пресвучемо и обучемо, па смо легли негде око 11, 12 увече.

„То нам је наш неки избор живота“, додаје Викторија.

Бачене предмете које пронађу, од телефона до гардеробе и патика, продају на београдским пијацама, најчешће Каленићу, Бајлонијевој и земунском бувљаку.

Зарада варира. Некада је више стотина, а понекад и неколико хиљада динара, „ако је добра роба“.

Викторијин брат од стрица Петар Јовановић, рођен је на истоку Србије, у Жагубици, а одрастао на улицама Пожаревца, пошто је отишао од куће после смрти мајке.

„Нисам у контакту са оцем, ни са братом, ни са ким - сам сам“, говори он за ББЦ на српском.

Недавно се вратио у Београд из Петровца на Млави где је радио „цепајући дрва у шуми“, али су га, каже, тамо „искоришћавали и узимали му паре“.

Има сина и ћерку који живе у Војводини и виђа их ретко или никако, док је Викторија мајка седморо деце и бака деветоро унучади.

„Најмлађа ћерка Николина има девет година, али нисам хтела да је вучем са собом, да се мучи, па је код куме у Старчеву код Панчева.

„Кад идем да је видим, купим јој нешто и изиграмо се“, додаје Викторија.

Шта је бескућништво?

АДРА дефинише бескућништво као „веома сложен облик друштвеног отуђења, повезан са сиромаштвом и недостатком ресурса и подршке појединца и заједнице“.

Увек је последица преживљених траума повезаних са низом веома неповољних околности у којима се појединац нашао и више на њих није имао одговор, објашњава Митровић, директор ове организације и чланице Мреже за борбу против бескућништва.

У таквој ситуацији може се наћи свако, додаје.

„Међу наших неколико хиљада корисника, свака пета је жена и млада особа, има високообразованих, породичних и људи различитих животних прича.“

Фактора ризика је, каже, много, а неки од њих су одрастање у дисфункционалним породицама или без ње, живот у насиљу и нарушеног менталног здравља, губитак посла, као и избацивање из стана због немогућности плаћања закупа или кредита.

„Несрећне стихије живота, удружене с одсуством подршке, и обреш се у бескућништву језиво лако.

„А што си дуже у њему, теже је изаћи“, сматра Митровић.

• Они немају дом - „Много је путева до улице&qуот;
• Живот Рома на три километра од центра Београда: 'Немаштина, стрепња и прљавштина'
• Бебе су гладне - отворена прва јавна кухиња за најмлађе у бившој Југославији

Бројеви који званично опадају, а незванично расту

Према попису 2022. прикупљени су подаци о 252 примарна бескућника у Србији пошто су пописани „само они који су у периоду од 1. до 31. октобра 2022. користили услуге установа социјалне заштите“.

То су људи који живе на улици, у парковима и под мостовима, без крова над главом.

Број секундарних бескућника, људи који живе у 4.691 евидентираном објекту „настањеним из нужде“, попут вагона, подрума, шатора, картонских и нехигијенска насеља, износи 9.119.

„Нешто је већи број мушких бескућника – 4878, док је жена нешто мање – 4493“, наводе из министарства.

Међутим, из организације АДРА кажу да „сада сви подаци са терена потврђују тренд раста“.

Број бескућника у Београду је „сада већ извесно између пет и 10.000“, док податке за остатак Србије прикупљају, каже директор Митровић.

Према наводима Републичког завода за статистику, у Београду су пописом 2022. прикупљени подаци за 4.116 бескућника, готово половина од укупног броја.

'Тресем се док се не загрејем'

Викторија је живела по разним деловима Београда, боравила по парковима и често остајала будна целу ноћ, тумарајући около.

Сусреће се свакодневно са различитим видовима насиља и дискриминације, али је ипак највише брине што „нема најосновније“ – властити топли дом.

„Да закључам врата, окупам се и средим, да легнем и имам где да спремим ручак&qуот;, прича Викторија сетно.

Неусловну кућу у којој тренутно живи са братом планира да напусти ускоро пошто плафон прокишњава, а и „почели су нагло да их краду“.

Немају кревете, спавају на сунђерима, у хладном, покривајући се ћебадима.

„Тресем се док се не загрејем, па после није проблем“, објашњава Викторија.

Недостатак докумената додатна препрека

Невладине организације махом су сагласне да стварни број бескућника у Србији не одговара цифри из пописа, док из Иницијативе А11 сматрају да је „методологија пописивања“ тих људи „неадекватна“ и да се „није променила“.

„Не пописују се директно на местима где бораве и живе, већ иде преко институција којима су се људи у ситуацији бескућништва обраћали за помоћ&qуот;, рекао је Марко Васиљевић из А11 за Нову економију.

А пошто многи од њих нису тражили помоћ институција доступни „подаци о броју бескућника су потцењени“, додаје.

Да би се остварила права из области социјалне заштите потребно је имати личну карту за коју је услов пријава пребивалишта.

Према подацима организације АДРА 60 одсто бескућника живи без докумената и здравственог осигурања, међу којима је и Петар Јовановић.

Без личне карте не може да се пријави на биро, да користи социјалне услуге, попут народне кухиње и прихватилишта, нити да оствари право на минималну новчану социјалну помоћ.

Министарство за рад је 2024. издало инструкцију којим се указује, између осталог, да грађанин може да пријави пребивалиште „на адреси центра за социјални рад подручја на коме се налази“.

„Међутим, најчешће се дешава да у полицији не желе да прихвате ову врсту захтева и шаљу их поново у социјалну службу&qуот;, рекао је Васиљевић из А11.

За разлику од брата, Викторија је извадила документа захваљујући организацији АДРА, што јој је омогућило да се пријави на биро за запошљавање и за социјалну помоћ.

'Од државе ништа'

Док седи поред сестре и лагано испија чај, Петар вади из торбе лекове за прехладу које је добио од АДРА-е.

„А од државе нема ништа“, каже он.

Игор Митровић сматра да су „највећи проблем представници државе који не препознају или не признају постојање овог проблема“.

„Кад би било воље, већ сада би се урадило много више на превенцији и смањењу бескућништва“, објашњава.

Други „највећи и непосредни проблем је недостатак довољно квалитетних услуга“, попут „ургентног и смештаја на средње стазе, до опоравка“ бескућника.

„Без државе није могуће обезбеђивање различитих видова стамбене подршке“, додаје.

До решења или ублажавања проблема може доћи тако што ће „држава признати да он постоји, разумети његове корене и окупити све који могу да помогну“, сматра Митровић.

„Тада се начини план превенције и интервенције, искористе се најбоља искуства из света, прилагоде се и тај план се доследно примењује, а док чекамо државу да направи план, мора да се ради.“

Из министарства за рад такође кажу да је „неопходно развити специфичан и свеобухватан план који ће се бавити свим аспектима овог проблема“.

„Укључивање свих релевантних актера и ресурса кључно је за постизање одрживих решења - израда националне стратегије за бескућништво, повећање доступности приступачног стамбеног простора, обезбеђивање социјалних услуга социјалне заштите.

„Као и унапређење сарадње са организацијама цивилног друштва, како би се обезбедила додатна подршка бескућницима“, додају.

На њихов предлов Влада Србије је почетком 2022. усвојила „Стратегију деинституционализације и развоја услуга социјалне заштите у заједници 2022-2026. године“, чији је циљ „остваривање права на живот у заједници корисника социјалне заштите кроз процесе деинституонализације и социјалне инклузије“.

У плану Министарства је, додају, усвајање Предлога Стратегије социјалне заштите у Републици Србији за период од 2026. до 2031, као и припрема Нацрта Закона о социјалној заштити.

Њиме би, кажу, требало да се, између осталог, омогуће боље услуге у систему социјалне заштите, увођења социјалне пензије за најугроженије старије људе без прихода и повећање износа новчане социјалне помоћи за старачка и самачка домаћинства.

Храна, смештај, хигијена

• По питању (привременог) смештаја, од институционалне подршке делу бескућника у Србији на располагању су, између осталих, прихватилишта за стара и незбринута лица у више од десет градова.
• Капацитет београдског, у Кумодрашкој улици, чије је рушење најављено у марту ове године, износи 104 места.
• Црвени крст Београд, у сарадњи са Секретаријатом за социјалну заштиту 2018. је покренуо и услугу Дневног центра за лица без крова над главом током зимских месеци.
• Крајем 2022. први пут је отворено Привемено преноћиште за бескућнике Црвеног крста на адреси Милутина Ивковића 2, на Аутокоманди које ради током зимских месеци.
• На истој адреси је крајем 2024. отворен привремени дневни центар за бескућнике где је до затварања крајем марта ове године помоћ пружена 1563 пута за 93 различите особе.
• У Новом Саду постоји Свратиште за бескућнике које ради целе године, док у зимским месецима, током вечери функционише Преноћиште за бескућнике.
• Црвени крст координише рад 77 народних кухиња у градовима и општинама у Србији са више од 31.000 корисника.
• Неки бескућници посећују и народну кухињу Верског добротворног старатељства које делује у оквиру Српске православне цркве, у центру Београда, у Француској улици.
• Храну у Београду дели и самоорганизовани и независни колектив Солидарна кухиња, док је Кухиња солидарности у идентичној мисији у Новом Саду.
• Мрежа за борбу против бескућништва и АДРА пружају помоћ и услуге „мобилних туширања, здравствених услуга, поделе хуманитарних пакета, психосоцијалне подршке“, као и „неке врсте стамбене подршке како би се људи стабилизовали и кренули даље“.

'Увек имам неку наду'

Подршком тимова стручних радника и волонтера, „годишње око 2.000 људи сачува живот, поправи здравље, поврати достојанство, добије наду и документа, оствари права на социјалну помоћ, запосли се, пронађе стан и стабилизује се“, каже Митровић из АДРА-е.

„Нису проблем преоптерећени државни социјални радници већ они који доносе најважније одлуке.“

И поред тога, каже, у првих девет месеци ове године око 50 лица је пронашло трајна решења у установама - или су се запослили, изнајмили станове, и релативно се стабилизовали.

Петар Јовановић не губи наду и верује да ће бити боље.

„Увек имамо неку машту, па како нам бог да.&qуот;

Веру да ће једног дана бити боље има и његова сестра Викторија - али када, не зна.

„Увек имам неку наду.

„Мада некад се не надам ничему, живим живот од данас до сутра, па шта буде биће&qуот;, закључује.

Корисни телефони институција и хуманитарниих организација

• Инфо центар при Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања доступан је од 7:30 до 15:30, а сектор социјалне заштите се може добити на број телефона: 011/303-86-61
• Прихватилиште за стара и незбринута лица у Београду: 011/24-62-778
• Прихватилиште за одрасла и старија лица у Новом Саду: 021/895-760, 063/11-323-03 и Свратиште за бескућнике: 021/444-936,
• Број телефона хуманитарне организације АДРА за бескућништво и донације гласи: 060/80-80-561
• Иницијатива за економска и социјална права А11 доступна је корисницима радним данима од 11 до 13 сати на телефоне: 011/3225-172, 011/3232-030 и 060/17-72-454
• Самоорганизовани и независни колектив Солидарна кухиња која дели храну бескућницима у Београду одређеним данима се може добити на телефон: 063/14-55-930

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• Ко помаже гладнима у Србији током епидемије корона вируса
• „Можда ћу овде и да умрем“: Уместо привремено, одрасли и стари без дома годинама у прихватилишту
• „Постојим, али нигде не пише да сам рођена&qуот; - живот без докумената у Србији

(ББЦ Невс, 10.10.2025)